Преводи и преписи

Слепи часовничар: Дарвин и безбожни универзум

Нема сумње да је теорија о еволуцији Чарлса Дарвина већ потпаљену кризу вере у викторијанској Енглеској додатно распалила. Ако се за било коју научну теорију може рећи да је обратила западни свет у атеизам, онда је то она коју је Дарвин изложио у Пореклу врста и са осталима касније развио у целовит опис порекла биолошког живота, укључујући и порекло људи. За Томаса Хакслија, који је осећао посебно непријатељство према Римокатоличкој цркви, Дарвинова теорија била је веома корисна. „Она гаји потпуни и непомирљиви антагонизам према заклетом непријатељу највишег интелектуалног, моралног и друштвеног живота људског рода, а то је Католичка црква“.

Сличне су биле реакције у Северној Америци. Према великом америчком атеисти Роберту Грину Ингерсолу (1833-1899), Дарвин је разорио кредибилитет хришћанства. Било је питање времена када ће оно коначно нестати, будући да га је наука оценила као незнање и сујеверје. У свом делу Ортодоксија (1880), које је оштра критика интелектуалне плиткости хришћанских проповедника, Ингерсол пише:

„Овај век биће назван Дарвиновим веком. Он је један од највећих људи који су живели на овој планети. Он је објаснио животне феномене у већој мери од свих религијских учитеља. На једној страни напишите име Чарлс Дарвин, а на другој имена свих теолога који су икада живели – ово једно име је више обасјало свет од свих осталих имена. Његова учења о еволуцији, о преживљавању најјачих и о пореклу врста уклонила су у сваком мислећем уму и последње остатке ортодоксног хришћанства.“

Ипак, остаје нејсано зашто дарвинизам човека нужно води у атеизам. Да би нам ова идеја била јаснија, мораћемо истражити специфичан културни контекст у којем је Дарвинова теорија развијена.

Како се често истиче, термин „атеизам“ је интелектуално деривативан. Неки га тумаче врло слободно – „не постоје духовна бића“ – али га је исправније схватити као порицање неке специфичне идеје о Богу. Ако би „Бог“ био дефинисан као натприродно биће чије је спокојно постојање потпуно ограничено на недефинисана (али по свој прилици удаљена) небеска обиталишта – што је један од чешћих начина читања Аристотела и Платона – онда Дарвинова теорија не би имала никакве везе са питањем постојања или непостојања Бога. Да би Дарвинова теорија еволуције била значајна за атеизам, морао би бити предложен концепт Бога који је дефинитивно противан Дарвиновом учењу. Управо се такво схватање Бога јавило у британском протестантизму у 19. веку и постигло културну доминацију. Ако је Дарвиновим теоријама било суђено да негде подстакну кризу вере, онда је то морало бити у викторијанској Енглеској.

Објашњење лежи у врло утицајној групи публикација с краја 18. века, укључујући Бриџвотерске трактате и дела Вилијама Пејлија, нпр. Разматрање доказа хришћанства (1794) и Природна теологија (1802). Ови радови су писани у атмосфери општог скептицизма по питању традиционалних аргумената за Божије постојање који су, заправо, учинили идеју о Богу излишном. Вилијам Пејли (1743-1805) предао се одбрани вере у Божије постојање, стекавши велики успех. Пејли је тврдио да сваки аспект овога света сведочи о интелигентном дизајну.

Утицај ових радова био је огроман. Током 19. века, студенти на Кембриџу морали су читати Пејлијева дела. Ејлин Фајф је у својој одличној студији доказала да су Пејлијеве идеје биле добро прихваћене и од природњака на Кембриџу у првој половини 19. века. Чарлс Дарвин, који је и сам завршио Христов колеџ на овом престижном Универзитету, није био изузетак: „Био сам очаран и убеђен његовим аргументима“, како се касније сећао. То уопште није чудно. Пејли је изнео бројна запажања, од комплексности ока до смене годишњих доба, да би доказао како је читав биолошки свет дело доброг божанства. Сваки аспект природног света био је, наизглед, дизајнован тако да има конкретну сврху. Штавише, ови аспекти су се савршено уклапали један са другим, као да је целокупан ансамбл – за разлику од његових појединачних делова – састављен са јасним циљем на уму.

С обзиром на све ове факторе, Пејли је изнео аналогију која је, по њему, на одличан начин описивала комплексност коју је уочио, а то је аналогија са сатом. Како било ко може гледати сат са његовим замршеним системом котура, опруга и осталих покретних делова и не схватити да је сат дизајнован – не само да је намерно направљен, већ да је направљен са конкретним циљем? „Сасвим је сигурно да је сат морао имати творца, да је у једном времену и на једном месту морао постојати изумитељ који га је направио са јасном сврхом, који је осмислио његову конструкцију и употребу“. Како би било ко могао мислити другачије? Природа је савршеном усклађеношћу својих делова показивала управо исте доказе за дизајн, приморавајући сваког непристрасног посматрача да закључи да је и она била дизајнована.

Један од најзначајнијих Пејлијевих аргумената јесте да механизам подразумева оно што је он назвао „изумљење“, тј. дизајн и конструкцију са специфичним циљем. Пишући у атомсфери индустријске револуције, Пејли је покушао да искористи апологетски потенцијал све већег интереса за машине – као што су „сатови, телескопи, шиваће машине и парне машине“ – у енглеским образованим класама. Пејли тврди да би само луд човек могао претпоставити да тако комплексна механичка технологија може настати сама од себе и без икакве сврхе. Механизам претпоставља изумљење, тј. осећај сврхе и способност дизајновања. Људско тело и читав свет могу бити схваћени као механизми који су дизајновани с циљем постизања хармоније. Потребно је нагласити да Пејли није тврдио да постоји аналогија између људских механичких направа и природе. Његов аргумент се односи на идентитет: природа јесте механизам, што значи да је интелигентно дизајнована.

Многи су Пејлијеве аргументе сматрали необоривим. Све и један аспект створеног света био је дизајнован и добио је своју сврху од доброг Творца. Изгледало је као да сва створења узвикују: „Ми смо дизајновани! Ми имамо сврху“! Журећи да изгради убедљив аргумент из природе за постојање Бога, Пејли је начинио неке теолошке грешке које су, како се касније испоставило, биле катастрофалне по апологетику. Претпостављало се да је Бог створио све врсте биљака и животиња у њиховим садашњим облицима. Никада није било никакве промене или развоја, нити потребе за тим. Бројни читаоци се нису слагали са овом претпоставком. Чарлс Кингсли у свом роману Водене бебе (1863) тврди да Пејлијев Бог-изумитељ и ручно стварање нису једини начини интерпретације хришћанског учења о стварању. Кингсли је инсистирао да је најбитнији аспект хришћанске догме о стварању то што је Бог створио ствари да себе стварају.

Ипак, Пејлијева идеја о „посебном стварању“ била је општеприхваћена чак до 1850-их година. Чинило се да на његове аргументе нема одговора. Зар Бог није створио све као добро, што значи да нема потребе за било каквом дорадом? Зар се Књига Постања не може читати буквално, као историјско казивање, будући да нас све и један аспект природе упућује управо на то? Пејли је био службеник званичне цркве, али није био теолог; желећи да изнесе једноставан и замислив опис стварања, Пејли је засејао семе његовог коначног уништења у рукама Чарлса Дарвина (1809-1882).

Дарвиново петогодишње истраживачко путовање на Биглу одвело га је до Јужних мора и тајанствених области Пацифика; на крају га је одвело и до новог схватања постанка биолошког живота. Дарвину је још као младићу био привлачан Пејлијев опис природе, па није имао никакав разлог да га доводи у питање. Међутим, богатство биолошких информација које је стекао током путовања на Биглу и касније, навело је Дарвина да посумња у Пејлијево уверење да је Бог створио свет мање-више исти какав је данас. Читав низ запажања говорио је против Пејлијеве теорије.

  1. На основу фосила се могло закључити да су одређене врсте изумрле. Међутим, зашто би се то десило, узимајући у обзир Пејлијеве аргументе? Како се може објаснити истребљење наводно добро прилагођених и успешних врста? Познато је да су на Дарвинову мисао велики утицај извршиле теорије о расту популације Томаса Малтуса.
  2. Неједнака дистрибуција живих бића у свету. Дарвин је захваљујући истраживачком путу на Биглу схватио важност развоја теорије која би објаснила особености острвских популација.
  3. Закржљале органе – као што су брадавице код мушких сисара – било је тешко уклопити у концепт посебног стварања, будући да су ти органи сувишни и немају очигледну сврху. Зашто би Бог створио такве органе, када су већ бесмислени? Зар то није у контрасту са Пејлијевим „изумљењем“?

Дарвинов задатак био је да конструише теорију која би на бољи начин објаснила његова запажања од осталих теорија тог времена. Иако је историјски опис Дарвиновог развитка ове теорије вероватно био предмет романтичног улепшавања, јасно је да иза његове мисли стоји уверење да се сви прикупљени докази могу одлично уклопити у јединствену теорију о природној селекцији. Сам Дарвин је говорио да његово објашњење није једино које се може извести из доказа. Ипак, веровао је да управо његова теорија нуди много боља објашњења од осталих, укључујући и Пејлијево посебно стварање. „Неколико чињеница је показало да је теорија о посебном стварању крајње неразговетна“.

Дарвину, као и многим његовим читаоцима, било је јасно да су темељи Пејлијевих аргумената за постојање Бога били разорени. У својој Аутобиографији, Дарвин је написао: „Стари аргумент о дизајну природе који је изнео Пејли и који ми се некада чинио убедљивим, пада у воду са открићем закона природне селекције. Више не можемо тврдити да је, нпр. предивне шарке бивалвуларне шкољке створило интелигентно биће као што је шарке врата створио човек“. Иако га антирелигијски пропагатори често представљају као атеисту, Дарвина је најбоље сматрати агностиком, и то у Хакслијевом смислу: он је веровао да неке ствари једноставно не можемо знати. „Мистерија почетка свих бића за нас је нерешива; због тога морам остати агностик“. Како је Френк Бурч Браун закључио након пажљивог изучавања Дарвинових списа, његови религијски погледи били су компликовани и није их лако категоризовати.

„Његова вера у могућност постојања неке врсте Бога никада није нестала, нити се одрицао своје оцене добрих страна такве вере. У неким случајевима је био недогматични атеиста; у другим је био привремени теиста; остатак времена био је агностик са симпатијама према теизму, али без могућности или воље да се посвети тако тешким питањима. Његова мисао о теолошким питањима најбоље се може описати онако како ју је сам назвао – збрка.“

Пажљивије читање Дарвинових списа наводи на закључак да основни разлог његове сумње у концепт хришћанског Бога није имао много везе са теоријом о еволуцији. Дарвиново непријатељство било је примарно засновано на његовом дубоком гађењу према „гнусној доктрини“ о вечној казни неверника, која је била популарна у евангелистичким круговима тог времена (мада се може поменути и Дарвинова велика туга због смрти његове кћерке). Како је пре неколико година показао Џефри Ровел, у викторијанској ери је овај аспект евангелистичког учења изазивао велику нелагоду и навео многе да га потпуно одбаце. Вероватно је изненађујућа чињеница да Дарвиново порицање Бога нема много везе са детаљима еволуције већ са општим културним нерасположењем према непријатном проповедању пакла од стране појединих викторијанских евангелиста, које је наишло на општу критику јавности током 1860-их година. Велики амерички евангелиста Двајт Л. Муди – Били Грејем свог времена – био је под толиким утиском критике да је ову идеју потпуно избацио из своје обновитељске кампање. Знао је да све софистициранија култура неће прихватити такву идеју. Дарвин реагује на исти проблем, али његова реакција није била заснована на научним већ на моралним ставовима.

Иако Дарвин сасвим сигурно није био атеиста у смислу порицања постојања божанског бића, ипак је одустао од вере у Бога који би на било који начин подсећао на Пејлијевог часовничара. Није било никаквог часовника, па стога нема ни часовничара. Уместо Пејлијевог пажљиво уређеног природног света, у којем је свака врста створена као већ прилагођена свом непроменљивом окружењу, Дарвин је предложио бојно поље на којем се свака врста очајно бори да преживи и да остави потомство. Према Дарвиновом мишљењу, докази су водили само ка таквом закључку. Трагична смрт његове кћерке Ени уништила је у Дарвину веру у Божији промисао. Његов лични морални осећај побунио се против популарне религијске идеје по којој Бог невернике осуђује на пакао. Међутим, постојала су и другачија схватања Бога. Није ни чудо што су их многи усвојили.

Најочигледније објашњење било је и најприхваћеније у Енглеској и у САД. Еволуција је схваћена као начин на који је Бог водио твар до њеног садашњег стања. Пејли је погрешио када је тврдио да су бића створена у истом облику који имају данас. Није било превише тешко прихватити Дарвинову теорију као објашњење начина на који је Бог промислитељски усмерио процес еволуције. Године 1884. је Фредерик Темпл, каснији надбискуп кентерберијски, рекао да је Бог учинио нешто много сјајније од пуког стварања света; створио је свет који ствара себе.

„После пажљивог испитивања, научно учење о еволуцији, за које се испрва мислило да обара овај аргумент (аргумент из дизајна), ипак га потврђује и проширује. Учење о еволуцији показује да је, без обзира како је свет првобитно дизајнован, тај дизајн осмишљен у почетку и утиснут у сваку честицу створене материје, па и оно што изгледа као неуспех не може бити објашњено само ограниченошћу нашег знања већ и чињеницом да говоримо о делу које још увек није довршено.“

Бог је творевини поклонио истинску аутономију и повео је одоздо ка горе: из материје је изашао живот, а живот је породио свесно рефлективно постојање људског рода. Чарлс Кингсли је тврдио да је „подједнако племенито схватање Бога веровање да је створио првобитне облике са способношћу развоја (…) као и веровање да је била потребна једна свежа интервенција да би попунио празнине које је Он сам створио“. Истакнути амерички ботаничар Ејса Греј (1810-1888) веровао је да је сасвим могуће помирити веру и теорију о еволуцији. Уместо Бога који ствара готове врсте, Греј приказује Бога као дизајнујућу силу еволуције. Греј је чак тврдио да је у Дарвиновим списима имплицирано „теистичко виђење природе“.

У Северној Америци је постојала веома гласна мањина која је тврдила да се мора бирати између Дарвина и Библије, а зна се и да су свађе које су започињали завршавале на судовима. Године 1925. је Џон Скоупс, наставник биологије у једној школи у Тенесију, био оптужен да крши локални закон који забрањује предавање еволуције. Тужилац Вилијам Џенингс Брајан (1860-1925), који се три пута кандидовао за председника САД, назвао је Скоупсово суђење, одржано током јула 1925. година у Дејтону у Тенесију, „борбом до смрти“ између хришћанства и атеизма. Одбрану је предводио прослављени агностик Кларенс Дероу (1857-1938), један од највећих америчких адвоката. Дероу није добио дозволу да током суђења користи научна сведочанства за Скоупсову одбрану. Ипак, пронашао је генијалну алтернативу.

Правни потез је био једноставан, али је имао огромне последице. Дероу је позвао Брајана као сведока одбране и испитивао га о његовом личном виђењу еволуције. Брајан је био присиљен да призна да не зна ништа о геологији, компаративној религији и древним цивилизацијама, а испоставило се и да има изузетно наивна религијска убеђења. Брајан је на крају однео победу у судници; Скоупс је кажњен новчаном казном од стотину долара. Историја је, пак, пресудила у корист Дероуа. Северноамеричка интелигенција је, захваљујући новинару и књижевном критичару Х. Л. Менкену (којем је Синклер Луис касније посветио Елмера Гентрија), успешно жигосала оне који одбацују еволуцију на основу Књиге Постања као нетрпељиве, заостале и неуке глупаке који су изван главних токова америчке културе. Та перцепција је и даље дубоко укорењена у души Запада.

У појединим књигама из друге половине 20. века додатно је кристализовано популарно убеђење да идеја о еволуцији неизоставно подразумева атеизам. Жак Моно је у Случајности и нужности (1971) формулисао основно вероисповедање молекуларних биолога: промена се дешава по случајности и пропагира по нужности. Сасвим је немогуће говорити о „сврси“ у биолошком свету. Теорија о еволуцији захтева да сопствено постојање схватимо као случајност, као и да се помиримо с том узнемирујућом мишљу. „Хтели бисмо да о себи мислимо као о неопходним, неизоставним и одређеним из вечности. Све религије, скоро све философије, па чак и један део науке сведоче о неуморном, херојском труду људског рода да порекне чињеницу да је настао случајно“.

Моно тврди да природне науке откривају свет без сврхе у којем стварамо сопствене вредности и уверења. Сама природа нема ништа што би нам понудила као путоказ. „Древни завет је уништен; човек најзад зна да је усамљен у безосећајној величини универзума из које је настао сасвим случајно. Његова судбина нигде није одређена, као ни његове дужности. Царство горе или тама доле; одлука је на њему“. Случајност и нужност, дело прожето француском философијом и књижевношћу, није било превише захвално за енглеску публику. Два заступника идеја из ове књиге попунила су јаз и обезбедила врло читка објашњења културолошког значаја дарвинизма.

Ричард Докинс у Слепом часовничару сјајно и луцидно, а вероватно и први пут на популарном нивоу, износи основе савремене еволуционе биологије и последице које она има по веру у Бога. Један од најважнијих Докинсових аргумената јесте да се „изглед дизајна“ може јавити природно у процесу еволуције. „Биологија изучава компликоване ствари које изгледају као да су биле дизајноване са неком сврхом“. Докинс упућује комплименте Пејлију на основу плаузибилности његових идеја у свету пре открића еволувије. Како би се могло очекивати да Пејли буде испред свог времена и да зна да је оно што му се чинило као доказ „изумљења“ ништа друго до исход дугог, слепог и бесциљног развијања? „Природна селекција је слепи часовничар, слеп зато што не гледа унапред, не размишља о последицама и нема никакву сврху на уму. Ипак, живи резултати природне селекције импресионирају нас својим изгледом дизајна, као да иза њих стоји велики часовничар, импресионирају нас илузијом дизајна и планирања“. Било какав аргумент из дизајна мора се одбацити, будући да се и сам појам дизајна не уклапа у еволуцију. Теорија о еволуцији човека неумољиво одводи у безбожан и бесциљан свет. То није проблем за Докинса који у природи проналази мноштво ствари које га могу узбудити и утешити.

Многи нису били збуњени Докинсовим личним атеизмом колико његовим инсистирањем да теорија о еволуцији подразумева атеизам. По њима, Докинс се претворио из популаризатора у пропагатора. Да бисмо схватили важност овог гледишта, мораћемо се посветити другом врло успешном популаризатору еволуције – Стивену Џеју Гулду (1941-2002).

Гулд је следио Моноа у одређењу последица теорије о еволуцији по човечанство. Његова велика студија Диван живот закључује се следећом реченицом: „Ми смо потомство историје и ми морамо успоставити сопствене стазе у овом најразноликијем и најзанимљивијем од свих замсиливих универзума – у универзуму који је равнодушан према нашој патњи и који нам стога даје максималну слободу да напредујемо или падамо на путу који смо сами изабрали“. Према Гулдовом објашњењу еволуције, може се закључити да нема потребе за предлагањем идеја дизајна или сврхе да би се схватио начин постојања ствари; такве идеје су сувишне. Еволуција се може објаснити чисто природним процесом природне селекције.

Међутим, да ли је дарвинизам заиста атеистички? Гулд за себе говори да је природњак а не религијски учењак. У критици једног антиеволуцијског рада из 1992. године, у којем се тврди да дарвинизам подразумева атеизам, Гулд се присетио своје учитељице из трећег разреда, госпође МекИнерни, која је имала обичај да удара децу по зглавцима ако би рекли или урадили нешто глупо:

„Рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут (од наших расправа на колеџу до писања научних трактата): наука једноставно не може (својим легитимним методама) дати суд о могућности Божијег управљања природом. Ми то не потврђујемо, али и не поричемо; једноставно, ми као научници не можемо коментарисати такву ствар. Ако су неки међу нама нетачно тврдили да дарвинизам оспорава Бога, онда ћу пронаћи госпођу МекИнерни и замолити је да их изудара по зглавцима (али само ако једнако казни и оне међу нама који тврде да дарвинизам описује методе Божијег деловања).“

Гулд с пуним правом инсистира да наука може понудити само натуралистичка објашњења; она не може ни потврдити ни оспорити постојање Бога.

Овде су емпиријски докази од критичне важности. Према Гулду, неки дарвинисти су атеисти, док други то нису. Не постоји валидан начин разрешења овог проблема на научним основама. Тврдња да је Дарвинова теорија о еволуцији неопходно атеистичка превазилази границе компетентности природних наука и залази у подручја где се не могу применити научне методе. Ако се и примене, погрешно ће бити примењене. Гулд истиче да је Чарлс Дарвин био агностик (који је изгубио веру после трагичне смрти његове омиљене кћерке), док је велики амерички ботаничар Ејса Греј, заступник природне селекције и писац Дарвинијане, био посвећени хришћанин. Што се тиче примера из скоријих година, Чарлс Д. Валкот, проналазач фосила из шкриљца Бурџес, био је убеђени дарвиниста и једнако убеђени хришћанин који је веровао да је Бог одредио природну селекцију као начин развијања историје живота по Његовом плану и циљу који је одредио. У још скоријем времену, двојица „највећих еволуциониста наше генерације“ показала су сасвим супротне ставове по питању постојања Бога: Џ. Г. Симпсон био је хуманиста и агностик, док је Теодосије Добжански био верујући православни хришћанин. Гулд закључује: „Или је половина мојих колега изузетно глупа, или је дарвинистичка наука сасвим компатибилна са конвенционалним религијским убеђењима као и са атеизмом“.

Иако се Гулд изјашњавао као агностик који нагиње атеизму, његов задивљујуће поштен резиме целокупне ситуације не фаворизује ни атеисте ни религиозне људе. Лично је сматрао атеизам „пре сумњом“ него ригорозно документованим закључком. Према Гулду, дарвинизам нема никакве везе са постојањем или природом Бога. Ако се дарвинисти одлуче да теоретишу о религијским питањима, онда ће дефинитивно скренути са правог и уског пута науке и завршити у пустошима философије. Или се закучак о таквим стварима не може постићи, или се постиже на другим основама, било рационалним или емотивним.

Гулдова анализа заснована је на задивљујућем емпиријском истраживању и жестоко се противи онима који тврде да наука неминовно води атеизму, као и онима који сматрају да науке неминовно одводе човека Богу. Вероватно су природне науке некога одвеле од Бога, а некога одвеле Богу. Међутим, говорити да оне морају чинити било шта од тога значи изаћи из легитимног обима научног метода и прокријумчарити религијске или антирелигијске идеје кроз псеудонаучну димну завесу.

Две велике анкете о религијским убеђењима научника, спроведене на почетку и на крају 20. века, сведоче о једном врло значајном тренду. Једно од општеприхваћених уверења у атеистичким круговима било је да ће све већа заступљеност „научног“ погледа на свет у западној култури умањити број религиозних научника до тачке безначајности. Према анкети о религијским убеђењима научника из 1916. године, око 40% научника имало је лична религијска уверења. У то време, ово се сматрало шокантним, па чак и скандалозним. Анкета је поновљена 1996. године и испоставило се да није било никакве битније редукције броја верујућих научника, што је довело у питање популарну идеју о незаустављивој пропасти вере унутар научних кругова. Анкета је пољуљала сигурност оних који су тврдили да су природне науке неопходно атеистичке. Од укупног броја испитаника, 40% је активно практиковало религију, 40% није имало религијска убеђења (и стога се легитимно могу сматрати атеистима), док их се 20% изјаснило за агностицизам.

Стереотип научника који мора бити атеиста провлачи се кроз западну културу и на почетку трећег миленијума. У неким случајевима је користан, па се и даље јавља у излизаним митовима о интелектуалној супериорности атеизма над свим његовим ривалима. Како се може претпоставити, истина је далеко компликованија и интересантнија.

 

Извор: Alister E. McGrath, The Twilight of Atheism, New York: Doubleday, 2004, 98–111.
Превод: Ведран Голијанин