Аутографи

Школство дуално: дигитализовано и рационализовано

Флоскула „реформе у школству откад знам за себе користи се да би се маскирало лоше чињенично стање: да се у школство као и у културу и уметност готово ни не улаже, да ове заузимају зачеље државне стратегије размишљања о генерацијама које ће доћи.

Од фонда термина који се тичу реформи у школству у последње време као велике речи узимају се две: рационализација и дигитализација образовања. Прва реч улива сигурност у то да неко заиста има планове доброг домаћина, који је рационалан и зна шта и како ваља чинити, а друга нас повезује са свим оним што је модерно и што Србију, коначно, води на пут ка развијеним и из уста интелектуалне псеудо-елите Србије многоопеваним, земљама Западног света. Како да не! Ове идејне и стратешке пројекте под називима рационализација и дигитализација ваља читати онако како се фактички догађају на терену – у школама.

Први од ова два појма, рационализација, са сублималним ефектом се користи у пару са забринутошћу над белом кугом у Србији, те конкретно рационализација значи затварање школа тамо/онде где нема довољно ученика. Тачније, отпуштање просветних радника и стављање на чувену листу технолошких вишкова. На тој листи се ваља добро позиционирати. 

Само, овде нису јасне макар две ствари. Једна је како то да се у великим школама које имају и већи број пријављене деце за упис не отварају (или се ретко и уз велике муке и компликације отварају) нова одељења, али се зато по веома једноставном поступку смањује број одељења тамо где формално број уписане деце јесте у генерацији нешто, не и знатно, нижи од очекиваног. О назначеном пожељном броју од око 30 ученика у одељењу вреди расправаљати на другом месту. Друго: откуда то да паралелно са смањењем одељења и затварањем школа услед те беле куге имамо у последње време експанзију приватних основних и средњих школа (и гимназија, и стручних школа)? 

Употреба другог термина, дигитализације, нарочито је забрињавајућа, будући да овде по среди није остваривање квалитетне наставе путем коришћења погодности информационих технологија, већ је овде реч о једној могућој веома квалитетно маскираној лажи. Можда ће вам звучати крајње чудно ово што ћу изнети о дигитализацији, а то је да она уствари представља централизовану базу података свих запослених у образовном систему Србије, као и свих ученика. Наравно, са свим поверљивим подацима о њима. 

Како се све ово одвија? 

Дигитализација у школству се практично спроводи на два велика пројекта. Један се зове Доситеј и он представља централизовану базу података свих запослених у просвети са свим пратећим подацима о запосленом. Информације обухватају спектар од јединственог матичног броја, преко дипломе коју је наставник стекао, до процента и фонда часова са којим текуће године ради. План је да се ова база са административних података даље усавршава и до увида у финансије запослених у просвети. Путем овакве централизације података рационализација у просвети (читај: отпуштање запослених и стављање на листу технолошких вишкова) одвија се значајно ефикасније, брже и учинковитије. 

Други велики пројекат Министарства просвете у оквиру дигитализације зове се Електронски дневник. На овај начин ћемо рећи збогом папирним књигама, дневницима и читав садржај почећемо згодно да уносимо у такође централизовану базу, под називом есДневник. Да се разумемо, у овај дневник се не уносе само наставне јединице, одсутни ученици, оцене ђака и опомене. У овај дневник се уносе и баш сви подаци везани за конкретног ученика. Све је то већ постојало раније у папирним дневницима. Сада је ствар у томе да су подаци о ученицима на нивоу Србије обједињени на једном месту. 

Зашто је ово лоше и забрињавајуће? Зато што неометано и без постојеће правне регулативе даје могућност да се овакви подаци злоупотребљавају. Један од могућих сценарија је и онај који се тиче гурања приче о дуалном образовању (превазиђеном систему са много мана, како се и у Немачкој показало). И овај термин ћу исто превести на разумљив језик. Дуално образовање уствари омогућава да дете са 15 година почне да ради. Конкретно, са централизованом базом података о ученицима средњих школа у електронском дневнику, моћи ће тачно да се израчуна који је то број младе радне снаге од око 15 година, која ће моћи, рецимо, за Немачку да саставља делове за неки апарат, а за шта ће бити награђена платом. И немојмо се заваравати да ће неко децу плаћати и добро награђивати за рад. 

Питам се којим путем смо заправо пошли ако ћемо сопствену децу слати у надничаре дуалног типа! Предвиђања Ноама Чомског о економским колонизаторима света друге половине 20. века нарочито су на овом месту значајна. Он, наиме, још осамдесетих година прошлог века говори о томе да је западни економски колонизатор између осталог и до сржи расиста, те да му је далеко више по укусу јефтина радна снага коју би потражио међу становницима неразвијених европских земаља. Они, поред тога што су бели, налазе се на далеко вишем ступњу образовања и хигијене од јефтине радне снаге црне, кафене и жуте пути. 

Кредитним клијентима Светске банке као залог не остаје ништа друго да понуде до ресурса радне снаге сопствене земље. Видимо да су национални пројекти наше земље у том погледу оквирно покренути, макар што се образовања тиче. Наше је само да поспешимо размножавање.

error: Content is protected !!