Autografi

Sa Hristom netremice – „Serotonin“ Mišela Uelbeka

Mišel Uelbek

Kao i o drugim svojim delima, Mišel Uelbek i u novom romanu „Serotonin“ (Booka, 2019, prevod Vladimir D. Janković) predstavlja svet u kom civilizacija (od)umire tiho, bez drame, institucije se raspadaju a međuljudski odnosi su nepostojeća kategorija. Evropom upravljaju elite koje realne interese ljudi pretpostavljaju ideološkim projekcijama o slobodnom tržištu i opštoj zakonodavnoj regulaciji, a prosečan pripadnik srednje klase je, i pored svesti o sopstvenom egzistencijalnom neuspehu, i dalje u vlasti dogmi o individualnim slobodama shvaćenim u vidu hedonizma i egoizma.

Roman svojim sumornim i rastrzanim hodom predstavlja život čoveka svedenog na biološko postojanje, dok je kultura, lišena sposobnosti da osmisli ljudski život na ravni koja bi prevladala takav oblik postojanja, laž i još jedan predstavnik sveta kog je – bez mogućnosti da ga se oslobodimo osim samoubistvom – najbolje podstaći, svako prema svojim mogućnostima, na samouništenje.

Krik zbog nepravde koje sistem čini građanima koji bi da žive posluju u skladu sa zdravim ekonomskim i moralnim principima, kao i mogućnost i opravdanost oružane pobune protiv takvog sistema, takođe se u ovom romanu ne pokazuju kao rešenje, jer ni za to više nema ni snage, ni energije, a u krajnjoj liniji ni solidarnosti potrebne za zajedničku borbu i zajednički otpor. Spremnost za žrtvu zamenjena je pomirenošću sa smrću, sa njenom neminovnošću i konačnošću, smrću koja je, ipak i u osnovi – uprkos svim kulturnim i civilizacijskim dometima – pobedila.

„Serotonin“ ne spada u bolje Uelbekove romane, a njegova stilska i strukturalna nedoteranost ozbiljno dovodi u pitanje reputaciju izdavača kakav je „Flamarion“. Tema čoveka podvlašćenog medikamentima i sopstvenom hormonalnom strukturom, na primer, iako važna, znatno uspešnije je obrađena u – recimo – romanu „Dama iz Santorinija“ Isidore Bjelice, gde je tretirana u ozbiljnom odnosu prema „Knjizi o Jovu“ i njenim ishodom u zaključku da su „ljudski kriterijumi pogrešni“. Tako i zaključak romana, poslednja dva pasusa u kojima se konačno osmišljava patnja glavnog junaka, a valjda – trebalo bi – i naša preovlađujuća čitalačka dosada, deluju kao nametnuti, naknadno dopisani, bez organske veze sa celinom romana i bez katarzičkog dejstva.

Ti pasusi su, ipak samo po sebi vredni i upućuju na težnju vrhunske literature da naznači nešto iza krinke ovog vidljivog i tužnog sveta, obaćajući se čoveku ne kao apstrakciji nego celovitom i smislotvornom biću. Ljubav je tu navedena kao dokaz da u nama postoji nešto više od biološkog, da je ona pre svega glas Božiji i svedočanstvo o tome da Bog brine o svakom od nas, a Hristov poziv i Hristova žrtva su viđeni kao pokušaj da se ljudi prizovu svom istinskom naznačenju, da konačno otople svoja okamenjena srca i zavole jedni druge, takvi kakvi su i takve kakvi su, pa da valjda zavole i Boga, odgovarajući na njegov poziv. Ova knjiga bi htela da bude jedan od takvih znakova, o Božijoj brizi o nama i našoj odgovornosti prema njoj, i samo ako je tako shvatimo – makar i kao neuspela – ostaje vredna čitanja.