Ruski mislioci i Evropa

U jednoj od prvih priča Leonida Andrejeva javlja se ruski inteligent, koji iz rane mladosti teži da pođe u Zapadnu Evropu. Jer je, po njegovu uverenju, tamo „pravi“ život, i tamo je istinska istorija. Rusija kopira, a tamo je original; Rusija je zakašnjeno ponavljanje onoga što stvara večno pokretna i u večitoj težnji napredovanja zahuktana Evropa Zapada.

Junak Andrejevljev je vrlo skroman, i skoro neznatan čovek; ali duševna stanja, koja on preživljuje, tipična su za svu rusku inteligenciju. U poslednje se vreme, kao po nekom pravilu, prebacivalo ruskoj inteligenciji, da odviše malo interesa gaji za svoje rođeno, da je više zanima „svečovečanstvo“, da je nekako van nacionalnosti, da, po poznatom izrazu Ljermontova, „čudnovatom ljubavlju“ voli Rusiju. Ali, oni koji ruskoj inteligenciji čine ovakve prekore, ti zaboravljaju da i prost ruski narod nosi u sebi istu tu čežnju, čežnju otići od svog rođenog i tražiti „zemlju obećanu“. Stranstvovanje, duhovno udaljenje od prisnoga, to je zagonetna crta ruske duše uopšte. Ceo ruski narod nosi u sebi potrebu duhovnog skitanja, kome je svrha traženje istine. Turgenjev, jedan od najobjektivnijih posmatrača ruskog života, stavio je u usta jednom svom seljaku ove reči: „Nisam samo ja grešan… mnogo drugih seljaka je steglo opanak, i luta po svetu istinu tražeći… Jer, kod kuće… pravde nema u čoveku, eto to je kod kuće“ (Lovčevi zapisi).

I dok tako i inteligencija i narod tumaraju po svetu za istinom, razlika je u tome, što naše rodno traženje ima hrišćansko etički karakter, i upravljeno je preimućstveno na Istok, dok je traženje inteligencije, šire i složenije, upravljeno na Zapad. Ruska inteligencija je ne samo volela nego je obožavala Evropu. Verovala je da se samo u Evropi rađa „pravi“ život, da Evropa samo zna tajnu života i put ka istini – klanjala se, dakle, Evropi, i ljubila je tako kako Evropa sama sebe nije. O tome imamo dokaza u rečima jednoga od najznatnijih ruskih ljudi, u rečima Hercena. U njegovim Pismima iz Francuske i Italije stoji: „Mi dolazimo u Evropu s njenim vlastitim idealom, i s verom u taj njen ideal. Mi znamo Evropu iz knjiga, književno, po njenim prazničnim odećama… po izuzetnim događajima u kojima ona nije ona sama.“

Eto zašto, oglednuvši se po Evropi, Rusi tako često doživljavaju razočaranja i duboke unutrašnje krize. „Rus u Evropi“ – produžava Hercen na istom mestu – „strasno posmatra, i doživljuje tugu u svojoj ljubavi i u svom umovanju; oseća se obmanut i mrzi onako kako mrze ljudi ljubomorni zbog suvišne ljubavi i poverenja“. Taj „suvišak ljubavi i poverenja“ prema Evropi neobično je karakterističan za svu rusku inteligenciju; čak i za naše slavjanofile, koje inače obično broje u neprijatelje Evrope, zaboravljajući da je niko manji nego baš Homjakov nazvao Evropu „zemljom svetih čudesa“, da je drugi vođ slavjanofila, I. V. Kirijevski, počeo svoj literarni rad studijom u kojoj je neobično visoko cenio evropsku kulturu, i da je jedan list koji je on pokušao uređivati nosio ime „Evropejac“. Bilo je u nas i neprijatelja Evrope, dakako, ali se to neprijateljstvo gubilo, i gubi se u pravom kultu Evrope.

No, uprkos tome, kako u ruskoj filosofiji tako i u literaturi, dosta rano, sredinom 18. veka, počinje kritika evropske kulture, počinje ono što jedan od drugova Dostojevskog, N. N. Strahov, naziva „borbom sa Zapadom“. I zaista, ta borba sa Zapadom provlači se kao crvena nit, kroz svu istoriju ruske samosvesti. Netačna je, prema tome, tvrdnja, kao da su jedini slavjanofili držali poziciju boraca sa Zapadom. Tačno je samo to, da je kod slavjanofila motiv te borbe bio naročito određeno i krepko podvučen. A inače, šta se, na primer, može sravniti, kako po snazi i dubini tako i po strasti i po naporu, sa kritikom evropske kulture koju je razvijao sušte protivni slavjanofilstvu zapadnjak Hercen? I zar se, dalje, mogu računati u slavjanofile Gogolj i Gljeb Uspenski, Tolstoj ili N. F. Fjodorov, ili iz današnjih dana poznati „evroazijci“ (pristalice stanovišta da su Rusi i Evropljani i Azijati, odnosno nešto što nije ni Evropa ni Azija kao takva)? Kritika evropske kulture, dakle, ne samo da ide naporedo sa istinitom našom ljubavlju za Zapad, nego je ta ljubav često baš uzrok i mera one kritike, kao na primer u Hercenovu, delimično i u Gogoljevu, slučaju.

Istorija borbe sa Zapadom, kako je vodi ruska misao i ruska filosofija, još nije napisana. Danas je, rekli bismo, došao naročito podesan momenat za udubljivanje u tu kritiku. Jer, i sama Evropa se ustumarala u žalosnom osećanju nekog svoga bespuća. Duhovna čamotinja i duboko unutrašnje nezadovoljstvo razboleli su danas ceo evropski svet. Nije samo Nemačka ona koja govori i piše o „propasti Zapada“; svugde, svugde caruje osećanje uznemirenja, preti duhovna propast, putuje saznanje unutrašnjeg beskućništva. Odricati tu pomaknutost s mesta u staroj Evropi, nemogućno je; naprotiv, što brže i što jasnije nam dođe do svesti fakat duhovnog sloma, tim se brže mogu naći i putevi ozdravljenja. […]

 

Izvor: „Uvod“ [odlomak] u knjigu V. V. Zenjkovskog Ruski mislioci i Evropa, koju je priredila i za koju je predgovor napisala Isidora Sekulić (Zagreb: Nova Evropa, 1922).