Autografi

Radovan – Otac

Radovan Bigović (1956–2012)

Navršava se sedam godina otkako je iz ovog sveta otišao otac Radovan Bigović. Otišao, ali ga nije i ostavio. S nama je često i na raznim mestima, nevidljivo prisutan, možda čak i prisutniji nego onomad, kad smo ga vazda mogli naći u Manastiru. Razgovarajući sa prijateljima za život koje sam uz njega stekla, neretko čujem da su im se po njegovom odlasku ostvarile baš neke reči koje im je otac Radovan upućivao, a koje tada nisu ni razumevali. Neko bi mogao reći da je bio prorok. Možda… Ja ću reći da nije imao dar proroštva, nego dar Ljubavi. Onaj ko iskreno voli, sagledava celinu, i prošlost i sadašnjost neke osobe, i budućnost koja bi za nju lično bila najbolja. Jer telesnim očima vidimo samo deliće, a očima Ljubavi vidimo celovitog čoveka. Tako je voleo otac Radovan, celovito. I… lako mu je bilo voleti sva divna čada koja su kod njega dolazila. Trebalo je voleti „bludnoga sina“!

Ja sam bila neko na koga je otac Radovan mnogo polagao, u koga je ulagao, u koga se uzdao. Bila sam deo mnogih njegovih i projekata i planova koji su za cilj imali i moju ličnu, i izgradnju Crkve. A onda sam jednog dana odlučila da se u potpunosti izmestim iz svog života i odem, i počnem nešto sasvim novo i neizvesno. To je podrazumevalo i prestanak naše dalje saradnje, kao i otkazivanje svih rečenih planova. I nisam mu se obratila da ga upitam za savet, nego sam mu samo saopštila činjenično stanje kada je sve već bilo svršena stvar. Nikada neću zaboraviti šok i nevericu na njegovom licu, možda i ljutnju, osećaj da sam ga izdala… A još teže ću zaboraviti brzinu kojom je potisnuo sva ta, za ljude uobičajena osećanja, i preobrazio se u Oca. Ispratio me je na put koji sam odabrala uz puno uvažavanje moje slobode, moje svojevoljnosti, mog nepredvidivog karaktera, mene… Ispratio me je bez trunke jeda i srdžbe, sa pregrštom najiskrenijih blagoslova. Kao što otac pripravlja na put bludnoga sina. I time me je, i pre nego što sam otišla, zauvek zadržao uz sebe.

Mnogi su časni oci koji, ispunjeni ljubavlju, teše i bodre svoja čada na Putu. Ali su retki oni koji vole bezrezervno, svakog čoveka onakvog kakav jeste, čija ljubav „ne traži svoje“. Zbog toga su mnogi oci, a Radovan je – Otac, koji se svojom ljubavlju upodobio božanskoj ljubavi Trojičnoga Boga. I verujem da će zbog te ljubavi kojom nas je zadobio i koju nam je u nasledsvo ostavio, Gospod pomilovati sve nas koji ćemo u osvit Nezalaznog dana, kad svi izađemo pred Lice Božije, provirivati iza Očevog skuta.