Autografi

Prorok Amos: „Neka poteče pravda kao potok“

Prorok Amos (minijatura, oko 1260)

Prorok Amos je prvi prorok pisac. Bio je rodom iz Tekoje, gradića u Judeji, koja se nalazila južno od Jerusalima. Dѣlovao je negdѣ oko 750. godine pH, u Sѣvernom carstvu, za vrѣme Jerovoama II, dok je u Judeji vladao Ozija. Amos je bio pastir, a potom je uzgajao smokve (1, 1; 7, 14). Iako je poticao iz Južnog carstva, prorokovao je u Sѣvernom. Vetiljski sveštenik Amasje optuživao ga je kod cara Jerovoama da podiže bunu (7, 10-11). Amasja ga je kao južnjaka upućivao u Judeju da tamo prorokuje: „vidѣoče, idi, bѣži u zemlju Judinu, i ondѣjedi hleb svoj i prorokuj. U Vetilju više ne prorokuj, jer je svetinja careva i dom carski“ (7, 12-13). Međutim, Amos se nije osѣćao kao profesionalni prorok, nego kao čovѣk koji je dobio poseban poziv od Boga (7, 15). Knjiga proroka Amosa, kao i drugi proročki spisi, predstavlja zbirku proroštava i vizija, koje je prorok imao. Te zbirke ne čine hronološku i kompoziciono osmišljenu cѣlinu. Proročke govore sabrali su njihovi sledbenici, kasnije su ih oblikovali priređivači (redaktori), koji su sabrani materijal međusobno povezali, unoseći neke podatke iz prorokova života i izvѣsna egzegetska pojašnjenja.

U Amosovo vrѣme Izrail je bio na vrhuncu ekonomskog blagostanja. Jerovoam i Ozija su vladali u međusobnom miru. Čak su uspѣli da prošire teritorije. Ozija je dodatno utvrdio Jerusalim, unapredio vojsku. Procvѣtale su poljoprivreda i trgovina, čemu je doprinelo i oživljavanje Solomonovih rudnika. Jerovoam je podizao velelѣpne građavine u Samariji. Povoljan politički i ekonomski ambijent doprinѣo je da se jedan broj ljudi znatno obogati. Nekada egalitarna zajednica počala je da se socijalno razslojava. Pojavili su se bogati zemljoposѣdnici i trgovci, čije je bogatstvo raslo na uštrb drugih. Bogatstvo je donosilo društvenu moć. Zemljoposѣdnici su na razne načine – često beskrupulozno – dolazili do novih posѣda.

Današnjim jezikom rečeno, bilo je to doba društvene tranzicije u kojem se jedan broj obogatio, a veći deo osiromašio. Mnogi su bili prinuđeni da prodaju imanja i postanu najamnici. U takvim uslovima bogatim se otvorala mogućnost za sve većom manipulacijom. Amos to ovako karakteriše: „Ne znaju činiti pravo, govori Gospod, sabiraju blago nasiljem i grabežom u dvorovima svojim“ (3, 10). Nešto dalje nastavlja: „Čujte ovo koji proždirete uboge i satirete siromahe u zemlji. Govoreći: kad će proći mladina da prodajemo žito i subota da otvorimo pšenicu? Umanjujete efu i povećavate sikal i varate lažnim mѣrilima“ (8, 4-5). Sticanje materijalnog bogatstva je umnožavalo nepravdu. U suštini, monarhijskim ustrojstvom favorizovani su pojedini slojevi koji su imali upravljačku funkciju, i bili stabilna podrška carevima. Raslojenim društvom bilo je lakše vladati, čega su antički vladari bili itekako svѣsni.

Dobitnici tranzicije su u svome uspehu vidѣli prst Božiji. Materijalno blagostanje za njih je bio znak posebne milosti Božije. Stoga su mnogi ispunjavali bogoslužbene rituale, očekujući „dan Gospodnji“ kao dan velike pobѣde. U suštini, slavili su Boga otaca kao hanansko božanstvo Vaala. Vaal je bio bog posѣdnik (gospodar), koji stoji na strani moćnih. Često je predstavljan kao bik, što je simvolisalo njegovu moć. Priklanjanje Vaalu značilo je podrška bogu koji omogućuje postojanje, nasuprot destruktivnih sila – Mota ili Jama. Sa takvom religijskom svešću, društveni život se pretvarao u surovu borbu za dominacijom, onakvom kakva vlada u kosmičkim okvirima. Tadašnjim Izrailom je preovladavao verski sinkretizam, u kojem se praktikovala ‘hananska pobožnost’. Naravno, hananska pobožnost nije osobena samo za Hanance. To je univerzalan religijski fenomen, gdѣ se ispoljavanje vѣre uglavnom zasniva na ritualu i formalnom ispunjavanju kulta. U svemu tome ima dosta magijskih elemenata. Bog se prinošenjem žrtava i kultskim obredima na neki način ‘privoljava’ da dѣluje u korist vѣrnika. Izrailci koji su na taj način praktikovali veru nisu se razlikovali od susednih Hananaca.

Nasuprot takvih shvatanja istupao je Amos – prorok pravde Božije: „Zato što gazite siromahe i uzimate od njih žito u danak, sagradiste kuće od tesanog kamena, ali nećete sѣditi u njima; nasadiste lѣpe vinogade, ali nećete piti vina iz njih. Jer znam bezakonja vaša, kojih je mnogo, i grѣhe vaše koji su veliki, koji mučite pravednika, primate poklone i izvrćete pravdu ubogome na vratima“ (5, 11-12). Izrailci su izdali Savez, izdali su ga upravo zbog nepravde koja je zavladala. Veliki broj naroda našao se u nevolji, koju su im nanosili njihovi saplemenici. Amos je to smatrao strašnim grѣhom. Nanošenje nepravde bližnjem bio je akt usmѣren protiv Boga, koji je sklopio Savez sa čitavim Izrailom. Bog je Obećanu zemlju podelio po plemenima i porodicama – svom Izrailu. Zvanični verski predstavnici – inače bliski vladajućoj strukturi – nisu podizali glas protiv takve nepravde, što se vidi na primeru sveštenika Amasje koji je delovao protiv Amosa.

Iako su formalno mogli prizivati Božije ime Jahve, u suštini oni su služili Vaalu, bogu dobiti i bogatstva. Stoga Amos žestoko kritiku takav kult: „Mrzim na vaše praznike, odbacio sam ih, i neću da mirišem svetkovina vaših. Ako mi prinosite žrtve paljenice i prinose svoje, neću ih primiti, i neću pogledati na zahvalne žrtve od ugojene stoke vaše. Ukloni od mene buku pѣsama svojih, i sviranja psaltira tvojih neću da čujem“ (5, 21-23). Prorok takvom kultu suprotstavlja ideal pravde: „Nego sud neka poteče kao voda i pravda kao silan potok“ (5, 24; up. 5, 15). Samo u činjenju pravde istinski se može služiti Bogu. Kultovi su bili odlika tadašnje religioznosti širom Bliskog istoka. Međutim, vѣra u Boga otaca nije se mogla zasnivati na takvom kultu. Budući da su bili izabrani narod, Bog je od Izrailaca tražio da žive na drugačiji način: „Samo vas poznah između svih plemena zemljaskih, zato ću vas pohoditi za sva bezakonja vaša“ (3, 2). Izrail je trebao da živi suprotno od onoga što je bilo svojstveno paganskim vѣrovanjima. Odnos prema bližnjem je činio srž razlike. Naročito prema ugroženim i obespravljenim.

Amosova kritika nije tek stvar jednog istorijskog ambijenta u kojem je Izrail odstupio od Saveza. Da je tako, ova knjiga ne bi ušla u kanon kao bogonadahnuta. Nisu samo tadašnji Izrailci u svojoj pohlepi i srebroljublju činili nepravdu. Srebroljublje je odlika ljudskog bića, njegove pale prirode. Druga bitna stavka je kritika verskog formalizma i ritualizma. Naravno, Amos nigde ne ustaje protiv kulta kao takvog. Međutim, on u kultnom ritualizmu, u kojem nedostaje čovѣkovo moralno usmѣrenje, vidi izdaju Saveza sa Bogom. U tom smislu, Amosova teologija može biti stalno aktuelna. Pogotovo u društvima koja prolaze kroz tranziciju. Nažalost, upravo to nedostaje savremenoj pravoslavnoj teologiji. Svih ovih godina nije se podigao glas protiv društvenih nepravdi, protiv korumpiranih političara ili protiv onih koji su se obogatili otimajući od drugih. Ostali smo zarobljeni u bogoslovskim spekulacijama, ritualima, kanonima, zvonicima… Izostala je briga za običnog, malog čovѣka. Upravo onog zbog kojeg je Amos podigao svoj glas.