Преводи и преписи

Прихватити празнину

Јежи Новосјелски, Апстрактна композиција, 1965.

Нужност награде, еквивалента онога што се даје. Али, ако се, наносећи насиље тој нужности, оставља празнина, настаје као неко место на ваздуху и следи натприродна награда. Она се ипак не појављује ако се има друга плата: празнина чини да она стигне.

Исто је при опраштању дуга (што се не односи само на зло које су нам учинили други, него и на добро које је њима учињено). Ту се и у себи прихвата празнина.

Прихватити празнину у себи нешто је натприродно. Где наћи енергију за чин без противтеже? Енергија треба да стигне однекуд. Па ипак, потребно је најпре неко ишчупавање, нешто очајничко – да би настала празнина. Празнина: мрачна ноћ.

Дивљење, самилост (и особито мешавина њих двога) доносе реалну енергију. Али треба се снаћи без ње.

Треба бити неко време без награде, природне или натприродне.

Волети истину значи поднети празнину, и тим самим прихватити смрт. Истина је на страни смрти.

Човек се ослобађа власти закона овога света само на трен. Краткотрајни тренуци заустављања, контемплације, чисте интуиције, мисаоне празнине, прихватања моралне празнине. То су тренуци преко којих је он способан за контакт с натприродним.

Ко поднесе један тренутак празнине или прими натприродни хлеб, или пада. Страшан ризик, али треба га окушати, макар и кроз један тренутак без наде. Али не треба се у то бацати.

 

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић

error: Content is protected !!