Autografi

Praznik (upražnjenje/uništenje) rada

I Zaustavite posao i skazaljke stare

Socijalistička internacionala (u Amsterdamu 1904) proglasila je „obavezujućim za sve proleterske organizacije da zaustave rad 1. maja, kada god je to izvodljivo bez povređivanja radništva“. Dakle, 1. maj je radnički šabat: praznik, ne rada već obustave rada. Sam praznični metod prvomajske borbe – obustava rada, u sebi već sadrži svoj krajnji cilj – ukidanje rada. Jer, u krajnjoj analizi, atak na dužinu radnog dana, jeste bio atak na otuđeni rad čija je supstanca indiferentno vreme: „Potčinjavanjem čoveka mašini ili krajnjom podelom rada… ljudi iščezavaju pred radom; skazaljka časovnika postala je tačna mera za poređenje onog što urade dva radnika, kao što je to brzina za poređenje dvaju lokomotiva. Dakle, ne treba reći da sat rada nekog čoveka vredi sat rada nekog drugog čoveka, već, naprotiv, da čovek koji radi jedan sat vredi koliko i drugi koji radi jedan sat. Vreme je sve, Čovek nije više ništa; on je u najboljem slučaju otelovljenje vremena. Ne radi se više o kvalitetu. Jedino kvantitet odlučuje o svemu: sat za sat, dan za dan.“ (Karl Marks, Beda filosofije 2, 2).

Zato nakon mučnog radnog iskustva u fabrici Reno („svako jutro sam ustajala sa mukom, odlazila u fabriku sa užasom… vreme je bilo nepodnošljivo breme“), Simon Vejl zaključuje – „Šta je uzrokovalo patnju radnika? Podređenost radnika vremenu…“ – sažimajući potom Marksovu formulu otuđenja u par reči: „Stvari igraju ulogu ljudi, ljudi ulogu stvari“ (O fabričkom radu).

Sve stvari, uključujući mašine sa njihovim sve manje bitnim ljudskim priključkom, izgubivši svaku osobenost slivene su u istu supstancu koja se u „razmeni“ može „razlikovati“ samo količinski. Ustvari, u pitanju je vrtlog bezoblične mase čije je neodoljivo gravitaciono polje profit. Ova društvena crna rupa – kapitalizam, meri se vremenom a njene formule pišu se u novcu. Takva analogija sa kosmičkom neminovnošću, sasvim priliči kvazi-prirodnom karakteru ovog parazitskog društvenog odnosa, u kome se rad kao manifestacija života („Lebensiusserung“) pretvara u rad kao otuđenje života („Lebensentausserung“).

Ovo vrćenje u krug se kad tad mora prekinuti i vrtlog je mnogo puta već bio zaustavljan, bar na trenutak, a određeni trenutak se uvek može pretvoriti u zgodni čas, šansu, kairos. Da bi opisao mesijansku deaktivaciju otuđenog delanja, Ap. Pavle kao tehnički termin koristi glagol „katargeo“ (καταργέω) koji se obično prevodi sa „uništiti“, međutim, geneza ove reči je: κατ- po + α – alfa negativ + ἔργω – raditi, dakle: postupati po neradu, što je doslovno: deaktivacijska akcija. Takve deaktivacijske akcije, ukoliko to zaista jesu, mogu imati univerzalni značaj čak i kada nisu u pitanju neke velike revolucije nego tek mali lokalni događaji. Marks piše: „Društvena revolucija ima celinu kao ugao gledanja jer – čak i kad se dešava tek u jednom fabričkom kvartu, ona predstavlja tačku gledišta odvojenih stvarnih individua, pošto zajedništvo, protiv izdvojenosti iz kog individue reaguju, jeste čovekova istinska zajednica, ljudska priroda.“ (Karl Marks, Pisma)

U proceduri razotuđenja, u skladu, sa prvomajskom metodologijom borbe, prvi koraci, uvek su bili klasični činovi „izlaska,“ „sabranja“ i obustave rada. A to je, prema Rozi Luksemburg, konstituisanje otuđenih individua u solidarno mnoštvo. Ono, svakako, još nije niti politički „demos“ – budući da je izvan važećeg poretka, niti nekakav „laos“ (λαός) jasno profilisan u određeni identitet, niti neutralno bezlična rulja/plitos (πλῆθος), već pre „mnoštvo/ohlos“ (ὄχλος) – kako (Markovo) Jevađelje naziva onu gomilu ljudi što je uvek okruživala Isusa, a koja je bila isključena iz poretka aktuelne moći a da pritom (još) nije bila uključena ni u učenički krug kontra-moći. Marksistički termin za ovo su čuvene „mase“: „Da bi izneo direktnu političku borbu kao masa, proletarijat najpre mora da se sabere kao masa, i u tu svrhu moraju izaći iz fabrike i radionice, rudnika i livnice, moraju prevazići separaciju i raspadanje kojima su podvrgnuti pod svakodnevnim jarmom kapitalizma“ (Roza Luksemburg, Masovni štrajk).

Premda je nekadašnji oblik otpora „egzodus,“ sada postao modus operandi kapitalizma (kroz autsorsing, disperziju radnih mesta, tzv. „prekarizaciju“ itd), sirovine su još uvek neophodne i rudnici i fabrike još postoje (i to ne isključivo tamo negde na dalekoj periferiji), ipak, „sabranje“ kao metod borbe, nažalost, više ni u levičarskoj praksi ne predpostavlja nikakvu obustavu rada, već pre miting, ili u najboljem slučaju masovni protest na ulicama. Međutim treba imati u vidu da takva sabranja, vrlo malo ugrožavaju kapital. Jedino ugrožavanje (otuđenog) rada ugrožava i kapital pošto je ovo dvojstvo nerakidivi par društvenog odnosa poznatog kao kapitalizam. Dakle istinski prvomajski šabat podrazumeva: sabranje, izlazak i suzpenziju rada.

II Um caruje, snaga klade valja

Već se početna krvava uspostava kapitalizma, odvijala uz prateći otpor nerada. Zato, fantastična srednjovekovna zemlja „The Land of Cockaigne“, u kojoj se rad kažnjavao a nerad plaćao – „Za sat spavanja / dubokim snom / bez buđenja / zaradi se šest franaka“ – nije bila puki priziv dembelije, nego pre pučki poziv na mesijansko oslobođenje u vremenu u kome je, kao i danas, svaka prepoznatljiva mesijanska crta gotovo izgubljena, čak i unutar samih sabranja/crkava koje pretenduju da budu mesijanske/hrišćanske – osim ako sama ova izgubljenost za mesijansko nije još jedna teško prepoznatljiva mesijanska crta.

Kod starih grka (npr. kod Aristotela) su tek malobrojni bili izabrani za dostojanstveni nerad i slobodu, a to su „σπουδαίος“, većina je bila prepuštena gnusobi rada, i to je mnoštvo: „οἱ πολλοί“ – proleteri (pankerima je termin dobro poznat preko benda Oi Polloi)…

Premda je u kapitalizmu prastara podela rada na, s jedne strane, umni/sakralni/kulturni, a sa druge, fizički, kao inicijalni princip klasnog raslojavanja preko izdvajanja kaste sveštenstva u poljoprivrednom društvu, kroz razvrstavanje posla na težak rad cultus-a (od colere – obrađivati) rezervisan za mnoštvo i cultnu aproprijaciju plodova tog istog rada od strane malobrojnih posvećenika, oslobođena nekadašnjeg mističnog oreola sudbinske predodređenosti i odvija se među apstraktno jednakim građanima, ona još uvek podrazumeva nekolicinu koja ne radi a poseduje i mnoštvo koje radi a ne poseduje, a da, pritom, ovo mnoštvo eksponencijalno raste dok se famozna nekolicina procentualno smanjuje (poslednji izveštaj Oxfam International-a tvrdi kako je 1% ultra bogatog stanovništva planete akumuliralo više bogatstva nego 99% svih ostalih). Uprkos svemu ovom, i dan danas, živ je mit o tome kako nekolicina genijalnih preduzetnika uvek ima „poslovne ideje“ koje mnoštvo „glupih“ radnika, poput mašina, samo realizuje.

Sa mehanizacijom i kasnijom automatizacijom, podela rada na umni i manuelni pocepala je svog subjekta iznutra.

Tako je sa novim Dekartovim dualizmom i samo telo postalo kapitalistička mašina: res extensa, kojom upravlja buržujski um res cogitans. Znači: „um caruje, snaga klade valja“. Ljudsko telo je bezdušna snaga – proleter u nama kog treba potčiniti sopstvenom kapitalističkom umu, odnosno, internalizovanoj buržujskoj ideologiji. Bezdušno telo je mašina, bezdušne životinje su mašine, ali i mnoštvo neobrazovanih takođe su mašine: „Veliko mnoštvo ljudi pre podseća na Dekartov automat, budući da mu nedostaje moć rasuđivanja, i zato se samo metaforički može nazvati ljudima“ – pisao je engleski kartezijanac Henri Pauer. Prema tome, ovi proleteri nisu ljudi ali nisu ni životinje, pošto ni same životinje nisu životinje tj. nisu životne – žive, nego su mašine.

III Digitalni Aufhebung

Ne treba zaboraviti, da su sva poznata Marksova „ukidanja“: ukidanje privatnog vlasništva, ukidanje države, itd, tek preduslovi za ono finalno ukidanje; ukidanje samog rada. Taj se motiv, počev od Nemačke ideologije proteže kroz čitav Marksov opus, ali je u njegovoj recepciji nekako sa stidom potisnut. Denuncijacija rada i pohvala „lenjosti“ jeste bila konstanta u radikalnoj teoriji od Lafarga preko Trockog do Andrea Gorca i dalje, ali je taj „sramni“ posao prepušten „drugoarezrednim“ teoretičarima, ili ekstravagantnim grupama poput Situacionističke internacionale, kako bi centralna figura Marksa ostala neokaljana u očima buržujskog morala.

Međutim, već u Nemačkoj ideologiji, Marks je sasvim nedvosmislen, cilj revolucije jeste ukidanje rada: „U svim prethodnim revolucijama, modus rada je ostao nepromenjen, a u pitanju je bila samo drukčija distribucija… dok je komunistička revolucija usmerena protiv dosadašnjeg modusa aktivnosti, ona poništava rad.“

Po Marksu, za razliku od potlačenih klasa iz prekapitalističkih društava koje su težile emancipaciji rada, proleteri teže njegovom ukidanju: „Dok su odbegli kmetovi hteli jedino da potpuno razviju i sasvim ostvare uslove egzistencije… i na kraju su došli do slobodnog rada, proleteri, ukoliko žele da se ostvare kao ličnosti, moraju ukinuti same uslove njihove dosadašnje egzistencije, koji su bili i uslovi egzistencije svih društava do sad, odnosno, oni moraju ukinuti rad.“

Marks definitivno tvrdi da, pošto kapitalističko društvo podrazumeva formalno slobodni rad, onda komunizam može da znači samo njegovo ukidanje: „Rad je slobodan u svim civilizovanim zemljama (to jest, postao je nadnični rad, rad koji može slobodno prodati njegov vlasnik); u komunističkom društvu nije reč o oslobođenju rada, već pre o njegovom ukidanju.“

Kada govori o ukidanju rada Marks piše o die Arbeit aufheben, upotrebaljava, dakle, ključni pojam Hegelove dijalektike „aufhebung“. A kao što je poznato aufhebung ne označava uništenje nego nadilaženje i čuvanje u višoj sintezi, i upravo je to značenje mesijanskog pojma „katargin“. Štaviše, kako je pokazao Agamben u svojoj knjizi o Pavlu (Vreme što ostaje), ovaj je pojam ušao u nemačku filosofiju preko Luterovog prevoda pavlovskog „katargisi“ (καταργήσῃ) sa aufheben, pa tako „autentično mesijanski pojam… postaje ključnim pojmom dijalektike“.

U svakom slučaju, nekadašnju mehanicističku paradigmu danas je nasledila digitalna, tako da je, po istom principu, sada telo hardver a um softever (a surovu javu reifikacije prate posthumanistički snovi o večnom životu kao neprestanom redownload-ovanju duše itd).

Već je Marks sagledao značaj tehnologije po aufhebung rada predviđajući njegovu potpunu socijalizaciju kroz punu automatizaciju. Danas, u zamišljanju fantastičnih tehnoloških dostignuća mašta zaostaje za stvarnošću. Pravi utopijski poduhvat sada se sastoji u zamišljanju humanog redizajna društva na osnovu takvog tehnološkog napretka. Ako je u XX veku primer borbe za naučni preobražaj društva bio humanista „Baki“ Fuler (Ričard Bakminster Fuler – arhitekta, dizajner, filosof, pronalazač, pisac), koji je tvrdio da je „neophodno pretvaranje visoke tehnologije iz oružija u ’životije’ (Bakijev neolgizam „livingry“), srž ’životija’ je prevashodstvo unapređenja ljudskog života i kontrola životne sredine“, onda je paradigma antihumanističke tehno-transformacije društva XXI veka, magnat Elon Musk. Još jednom se pokazuje da nauka nije neutralna, već da je, uglavnom, „odsustvo predrasuda podržano prisustvom novca“ (Henri Džejms). Ipak, i pored toga, razvoj tehnologije već uveliko ugrožava kapitalizam koji tu tehnologiju razvija. Kako je još pod Reganom i Tačerkom pisao Andre Gorc: „Automatizacija ukida radnike, što znači, ukida potencijalne kupce (…) Dakle, automatizacija nas vodi izvan kapitalizma i socijalizma, i ovo je ključno pitanje – u kakvo ’izvan’?” Postoje dve osnovne alternative: potpuno programirano tehnokratsko društvo, ili oslobođeno društvo, kakvo je Marks nazivao komunističkim… oba ova tipa društva nužno moraju da razdvoje pravo na prihode od posedovanja posla“ (Andre Gorc, Put u raj – o oslobođenju od rada).

Ako je kapitalzam počeo kao krvavo ograđivanje nekolicine od mnoštva uz prateću filosofsku izolaciju gospodarećeg uma od tela mašine, možda proces humanizacije mašina (a prošlog je meseca pokrenuta apsurdna međunarodna rasprava o pravima robota), kao u izokrenutom ogledalu reflektuje, u društvu već prisutnu, tendenciju ka humanizaciji tela, mnoštva, životinja – postojanja. Ovu klicu razuma u današnjem kapitalizmu morali bi da primete svi koji su praktično ili teorijski angažovani na delu emancipacije, i da se na nju nadovežu, u smislu gramšijevskog raspoznavanja „dobrog smisla“ unutar vladajućeg „opšteg smisla“.

IV Svi na odmor

Životinja, telo, i mnoštvo su predodređeni za rad jer nisu ljudi. Prvomajska borba nas uči suprotno. Jevanđelje uči suprotno: „Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju… pa Otac vaš nebeski hrani ih… Pogledajte na ljiljane u polju… Ne trude se niti predu“ (Mt 6, 26–28) itd. „Logos je postao telo“ ali ne tek ljudsko telo, „σῶμα“, nego „σάρξ“, meso – plot, što je grčki prevod jevrejske reči „basar“ koja se odnosi na sva živa bića, ukidajući razliku između ljudi i neljudi – podjednako u smislu suspenzije biopolitičkog stepenovanja čoveštva u ljudima, i u smislu humanizovanja ekstra-humanih vrsta. Ovaj telesni Logos je nerarazdvojiv od onog „όχλος“ – „mnoštva“ koje ga je pratilo na zemlji, a čiji je nebeski pandan „mnogo mnoštvo“ – ὄχλος πολύς (Otk 7, 9) Apokalipse.

Za emancipatornu politiku je od suštinskog značaja da izbegne puku etiku odnosa ljubavi-mržnje izdvojenog dvojstva ja – ti, i da se fokusira na množinu koja ostaje u njihovoj pozadini, a koja se u arhaičnom rečniku ortodoksnog marksizma nazivala „masama“ dok se u manje arhaičnom rečniku Novoga Zaveta, počev od Markovog jevanđelja (prethodne Pavlove poslanice, pošto se bave već konstituisanim „narodom,“ ne koriste ovaj termin) naziva: „mnoštvom“ u pluralu trećeg lica (Mk 1, 22, 30, 33, 47, 44, 45; 2, 2). Termin „ohlos/mnoštvo“ je verovatno bio grčki pandan jevrejskom „Am ha’aretz/ljudi zemlje“ što je bio pejorativni izraz povratnika iz vavilonskog ropstva za pagane i paganizovane jevreje koje su zatekli u zemlji, koji je do Isusovog vremena postao izraz za društveno prezrene. To su oni društveno odbačeni koji su uvek uz Isusa a kojih se vladajuće klase plaše. Oni su njegova istinska „porodica“ što kida lanac svih tradicionalnih subordinacija i Isus ih naziva svojim majkama, sestrama i braćom (Mk 3, 34–35), žaleći ih „kao ovce bez pastira“ – osuđujući moćnike koji pretenduju da manipulišu takvim mnoštvom tj. da im budu „pastiri“ (Mk 6, 34). To je „mnoštvo“ isključenih koje nije isključeno iz razuma, slobode, i mesijanskog odmora.

Naravno, osim „mnoštva“ u jevanđelju imamo i „učenike“; i tu su sada, za razliku od stare grčke, “σπουδαίος” ne aristokrati nego proleteri tj. najsiromašniji sloj ribara. Ali izbor apostola iz najnižeg sloja ni slučajno ne treba čitati u pijetističkom ključu „poštovanja“ sirotinje kao moralno superiorne – što je puka frojdovska inverzija prezira prema siromašnima kao moralno defektnim krivcima za svoje stanje. Prizvanje najnižih treba posmatrati pre svega u svetlu jevađeoske maksime „poslednji će biti prvi“ (Mk 10, 31), tj. u kontekstu značaja hegemonije nižnjih za uspostavu narodnog suvereniteta. Ne treba zaboraviti da se sam moderni pojam naroda i narodnog suvereniteta, kao opšti koncept, javlja kroz narod kao puk – običan siroti narod – poslednji stalež, a da se tek potom pojavljuje i kao idealni pojam naroda kao celine poltičkog tela neke države. Govorni jezik čuva ovu semantičku dvosmislenost reči „narod“, pa tako imamo izraze kao što su „narodni hleb,“ narodna kuhinja,“ ili „narodni univerzitet“ – koji referišu na „narod“ kao na najsiromašniji sloj; ili pak izraze kao „naš narod,“ „srpski narod,“ „narodna skupština“, itd. – koji upućuju na idealni pojam naroda (Agamben tvrdi da je pojam naroda dvosmislen u svim evropskim jezicima: „Italijanski popolo, francuski peuple, španski pueblo, kao odgovarajući pridevi popolare, populaire, popular te kasnolatinski populus i popularis iz kojega svi proističu“ – Homo sacer). Ova dva naroda sačinjavaju elementarni antagonizam modernih društava i svaka država koja teži da totalizuje idealni pojam naroda pokazuje tendenciju ka eliminaciji onih grupa koje ukazuju na izvorni koncept naroda kao isključenog najnižeg sloja (Romi, Jevreji, crnci, izbeglice, stranci, itd). U tom smislu je bio zanimljiv konstantni zahtev boljševika uoči svakih dorevolucionarnih parlamentarnih izbora da se pravo glasa da i svim strancima koji rade u Rusiji!

Prema tome, ako apostoli i jesu „izabrani,“ oni su to upravo kao taj najniži sloj – dakle, dno (1Kor 4, 9; 4, 13), odnosno temelj, koji je tu tek kako bi omogućio izgradnju mnoštva u sveopštu mesijansku komunu. Zbog toga se tajna mesijanske transformacije sveta vrši lokalno, na neki način ekskluzivno „za vas“, ali uvek „i za mnoge“ u prospektu univerzalne zajednice – koja nikog i ništa ne isključuje: „Ovo je krv moja Novoga Zaveta, koja se za vas i za mnoge izliva (τό ὑπέρ ὑμῶν καί περί πολλῶν ἐκχυνόμενον). Tako, nema više “σπουδαίος” i “οἱ πολλοί,” svi su jedno. Jer: životinje, telo i mnoštvo predodređeni su za odmor mesijanske subote.

U rabinskoj literaturi dolazeći svet je opisan kao svet koji je u potpunosti šabat…

Mesija je odmor i za razliku od bremena zakona i rada njegov jaram – tačnije, On kao jaram je blag (Mt 11, 28–30). Ako nam knjiga Postanja govori o čovekovoj razmeni sa prirodom kao negovanju vrta (1 Moj 2, 15), a o radu kao prokletstvu (1Moj 3, 17–19), onda se u ovoj priči katastrofa sastoji u tome što je (kolektivni) Adam umesto vrtlara svog vrta, postao otuđeni radnik. Zato Marija Magdalina nije pogrešila kada je vaskrslog Hrista pobrkala sa vrtlarem (Jn 20, 15) koji više nije radnik, pošto je, kako reče, završio posao (Jn 17, 4) i od sada „svrši se“ (Jn 19, 30) više s radom.

Živeo praznik!