Autografi

Povratak Pismu

Mark Šagal, Mojsej i njegov narod, 1973.

U prethodna dva teksta („Pismo, oci i mi“ i „Otkud Pismo ‘protestantsko’?“), objavljenim na ovom sajtu, pokušao sam da ukažem na neke manjkavosti savremene pravoslavne teologije, ali i da skrenem pažnju na potencijalni problem koji može iskrsnuti iz pogrešnog razumevanja stvari. Kao što sam već pomenuo, pred savremeno bogoslovlje postavljaju se nova pitanja, koja kao takva nisu postojala u doba otaca. Oci su odgovarali na izazove svoga vremena. Kada se izvrši analiza otačkih tumačenja, naročito komentara i omilija, uviđa se to da su se oni služili već postojećom metodologijom, preuzetom iz jelinskih škola. To ne treba da nas čudi. Najvećeg hrišćanskog besednika sv. Jovana Zlatousta govorništvu je učio paganin Livanije. Egzegetski komentari kao forma postojali su pre hrišćanskih tumačenja. Njegova struktura i filološke analize su isto bili opštevažeći. U formalnom i metodološkom smislu, razlike su bile beznačajne. Na ovo treba obratiti posebnu pažnju. Naime, oci su odbacivali paganizam i različite filosofske pravce, kao idejna usmerenja, ali su kulturološki imali otvoren stav prema dostignućima sveta u kojem su živeli. Za većinu otaca, jelinska kultura je bila i njihova kulturna baština. Čak su je neki smatrali pripremom za Evanđelje (Justin Mučenik, Kliment Aleksandrijski). 

Poznato je da su se hrišćanski teolozi često izučavali egzegezu u jelinskim školama na primeru tumačenja Homerovskih spisa. Tu su se učili tehnici i veštini tumačenja. U osnovi, bio je to jedan vid pripreme za tumačenje Pisma. Samo tako su bili u stanju da svetopisamske spise tumače svojim jelinskim savremenicima, odnosno da i sami iznađu smisao. Forme njihovog razmišljanja bile su jelinske, sadržaj hrišćanski. Istovremeno, treba napomenuti da se ništa od toga u negativnom smislu nije odrazilo na sadržinske razlike između Crkve i paganskog jelinizma. Idejne razlike su bile nepremostive da bi ih narušile metode tumačenja. To što je sv. Metodije Olimpski pisao dijaloge po ugledu na Platona (jednom dao i naziv po Platonovoj Gozbi) i neke delove Pisma tumačio alegorijski, ne znači da je bio platonista. Već su se novozavetni pisci služili književnim formama iz jelinskog sveta. Poslanice su pisane po ugledu na jelinsku epistolografiju, a evanđelja na antičke biografije. Iako je to vrlo delikatno, bitno je uvideti razliku između načina i sadržine mišljenja.

Cilj navedenih primera je da se razbiju predrasude o savremenom načinu izučavanja Pisma, i primeni današnjih egzegetskih metoda i pristupa. Ako ćemo pratiti modele iz prošlosti, konkretno iz otačkog perioda, stvari su više nego jasne. U tom nam smislu oci mogu biti uzoriti. Iz komentara sv. Kirila Aleksandrijskog se vidi velika erudicija i upućenost u svet antičke literature ili Šestodneva sv. Vasilija Velikog. U prevodu to znači da ne možemo danas zanemariti savremene hermeneutičke teorije, razne kulturološke fenomene, komunikološke modele, naučna otkrića itd. Teško je ne uvažavati mnoga dostignuća istorijsko-kritičke metode. Poznate su od ranije sumnje da npr. Mojsije, car David ili Isus Hristos nisu bili istorijske ličnosti, ili da je Stari Zavet jevrejska izmišljotina, ili pak potrage za istorijskim Isusom. Savremena egzegeza je u osnovi morala da daje odgovore na takva i slična pitanja, što je podrazumevalo temeljna naučna istraživanja. Jelinski protivnici hrišćanstva (sem pojedinih) nisu sporili istoričnost biblijskog štiva. Oci se nisu susretali sa takvim izazovima. Uz to, danas su se razvile pojedine nauke koje u otačko doba kao takve nisu postojale, a imaju veliki društveni uticaj.

Izučavati Pismo a ne uzeti u obzir kontekst vremena, značilo bi živeti u svom svetu i samo za sebe. A upravo je to nešto što se protivi osnovnim načelima hrišćanstva. Zar nije rečeno: „Idite i propovedajte“! Kako je moguća propoved i tumačenje, ako se ne uzimaju u obzir savremene egzegetski modeli? Naglašavam izučavanje i teološko promišljanje. To se, naravno, ne odnosi na molitveno čitanje Psaltira, Apostola ili nekog drugog biblijskog štiva. Te stvari treba razdvojiti. Čitanje nekog biblijskog teksta u svakodnevnom verskom životu prevazilazi egzegetske okvire. To se tiče šireg crkvenog ambijenta, a još više ličnog odnosa prema Svetom tekstu. Pismo je kod nas više prisutno na pojedinačnom nivou, u smislu individualnog čitanja. Starac Porfirije je stalno čitao Pismo, i ukazivao na njegov značaj. Dosta biblijskih tekstova znao je napamet. Svaki hrišćanin je pozvan da čita Bibliju… Ipak, ovde se više govori o značaju Pisma u teologiji i organizovanom životu Crkve. Nije mi poznato da u okviru naših crkvenih zajednica postoje egzegetske radionice ili sekcije u kojima bi se čitalo i tumačilo Pismo. Zanimljivo, Vasilijev Šestodnev je nastao u takvom okviru. Posle čitanja Evanđelja, uglavnom ne sleduje propoved (tumačenje). Slabo prisustvo Pisma vidljivo je i u našoj teologiji u smislu angažovanog teološkog promišljanja (Naravno, ovde se ne misli na stručne radove iz različitih teoloških disciplina, bez kojih je savremena akademska teologija takođe nezamisliva). 

U poslednje vreme se sve više razvija svest o značaju Pisma, što raduje. Pojačano interesovanje za njegovo temeljnije izučavanje, implicira pitanja metoda i pristupa. Kako danas pristupati Pismu? Dosadašnje razloge izvesnog otklona od temeljnijeg izučavanja Pisma, koje sam naveo u prethodnom tekstu, ne bih ponavljao. Međutim, kada je u pitanju biblistika uopšte, danas stvari izgledaju znatno drugačije. Problem savremenog biblijskog kriticizma zadugo je bio (ima ga i sada) prenaglašavanje naučne analitike, na uštrb iznalaženju smisla koji bi danas nama nešto mogao da znači. U naučnom sučeljavanju sa savremenim izazovima i primeni strogo naučnog metoda, otišlo se predaleko. Napisane su mnoge knjige sa izrazito naučnim pristupom, što je postao akademski standard. Poštenja radi, treba naglasiti i pohvaliti trud ranijih protestantskih (akademskih) biblista, koji su u svetu dominacije naučnog pozitivizma pokušavali da iznađu odgovore na neugodna pitanja. Ti ljudi su branili hrišćanstvo u vrlo teškom periodu. 

Međutim, stvari su se u mnogo čemu promenile. Problema akademske zatvorenosti su danas svesni biblisti širom sveta. Nedavno sam imao priliku da o tome razgovaram sa profesorom Konradom Šmidom, sa Univerziteta u Cirihu. Navodim ga kao primer vrhunskog eksperta za mnoga starozavetna pitanja. Zaključci su jasni: u Pismu treba iznalaziti egistencijani smisao i pokušati biblijske Istine vere svedočiti savremenom svetu. U protivnom se gubi eklisijalna dimenzija, koja treba da je prioritetna. Opšti ustisak je da su trenutno biblijske studije u velikom previranju. Jasno je da naučna analiza nužna, ali ima ograničene domete. Sve više se dolazi do otačkih uvida, u smislu uviđanja potrebe za iznalaženjem egzistencijalnog smisla teksta. Naučni kriticizam je sve umorniji, dok su danas naučno i religijsko znatno bolje definisani. 

Kroz tu prizmu valja sagledavati pitanja na koja sam se osvrtao u prethodna dva teksta. Izučavanje Pisma je pretpostavka teologije, a ono se ne može izučavati izvan konteksta vremena (što ne znači pomodarstvo). Važno je naglasiti da metode i pristupi koji su danas aktuelni ne pripadaju nikom, to su univerzalne stvari – alatke kojima se pokušava nešto postići. One su proizvod šireg kulturološkog i idejnog okvira. To isto važi za pitanja koje nameće savremeni svet. Pogrešno je to nazvati protestantizmom, kao što je pogrešno alegorijsko tumačenje nazivati jelinizmom. Razlike se mogu javiti na idejnoj platformi, ali tu je unisonost nemoguća i nepoželjna, što je bila i osobenost otačke egzegeze (npr. Aleksandrijska i Antiohijska škola). Drugo, konfesionalne razlike među hrišćanima nemaju mnogo veze sa egzegezom Pisma u smislu dogmatskih razlika, što ne znači da ne postoje izvesne razlike. Nepotrebno je ukazivati na to da se princip Sola scriptura nužno odražava na protestantske bibliste.

Naravno da postoji bazično pravoslavna perspektiva, koja uračunava predanjske elemente crkvenog života (npr. dogmate, bogosluženje, ikonografiju itd). Naš kontekst je nešto što se nužno odražava na izučavanje i razumevanje Pisma. U savremenom pravoslavnom tumačenju Pisma, suštinski važna komponenta jeste Predanje kao bogata istorija delovanja, koja je dobrim delom uobličava našu teološku svest. Bojazan od sklizavanja u protestantizam je neosnovana. Čini se da je realnija bojazan od našeg zatvaranja i izbegavanja savremenih izazova, to jest naš beg od sveta. To Crkvu vodi u dodatnu izolaciju i društvenu marginalizaciju; obesmišljava njenu misiju u svetu, jer nije svet taj koji će doći nama, nego obrnuto. Šta bi bilo sa Crkvom da su se tako ponašali apostoli i sveti oci? Stoga smo dužni da svedočimo svetu, a da bi svedočili potrebno je iznalaziti odgovarajuće (važeće) načine u tumačenju i proiznošenju Pisma.