Преводи и преписи

Повратак Бонхофера у нацистичу Немачку

© 2017 Micah Kandros Design

Није питање како да се херојски повучем из ситуације у којој сам, већ како будућа генерација треба даље да живи. (Дитрих Бонхофер)

У току једног вишеседмичног боравка у Америци, Бонхофер се поново нашао пред дилемом, да ли да избегне, да емигрира, да напусти безнадежно изгубљени фронт у домовини. Сви пријатељи у Америци су му саветовали да остане, пошто је код куће већ довољно експониран као непријатељ режима. Али, зар Немачкој баш у овој ситуацији нису потребни пристојни људи? Био је јуни 1939. и све је слутило на рат.

Бонхофер се нашао у конфликту савести: Године 1939. се мобилише његова генерација (1906), а он сам је сматрао немогућим „у датим околностима“ да учествује у рату. Исповедничка црква није заузела одређени став по питања војничке слижбе у рату, и он је познавао мало људи који су делили његово мишљење. „Нанео бих велику штету својој браћи“, објашњавао је једном пријатељу, бискупу Џорџу Белу, из Чичестера, у једном писму, „ако бих по овом питању пружио отпор, јер би то од стране режима било схваћено као типично непријатељство наше цркве према држави“. За Исповедничку цркву би одбијање војне службе у рату од стране једног од њених водећих припадника у општој клими патриотског одушевљења заиста имало трагичне последице.

„Сматрао бих немогућим“, записао је у дневнику, „да човек у мојим годинама после толико година проведених у иностранству, може да добије тако мучну носталигију… То делање, односно неделање на месту које је неутрално није нам више подношљиво када мислимо на браћу и драгоцено време. Читав талас самопрекора због једне погрешне одлуке надолази поново и јако притиска“.

Бонхофер је напистио сигурно прибежиште  у NewYorkUnionTheologicalSeminaryи вратио се у Немачку. Разлоге је навео професору теологије Рајнхолду Нибуру, који је био спреман да му обезбеди катедру на том факултету: „Ја нећу имати право да учествујем у обнови хришћанског живота у Немачкој после рата, ако не делим искушења овог времена са мојим народом… Хришћани у Немачкој се налазе пред страшном алтернативом, или да пристану на пораз своје нације да би хришћанска цивилизација могла даље живети или да пристану на победу која би значила разорење наше цивилизације.  Знам коју од ових алтернатива бирам; али ја не могу да направим избор налазећи се на сигурном.“

Пошто се вратио и поново био угрожен, Бонхофер постаје старешина Исповедничке цркве у источно-пруским заједницама. После једне рације гестапоа – ухваћен је са студентима приликом једне забрањене библијске радионице – поново је добио забрану говора и писања због „противнародног деловања“.

[…]

Извор: Одломак из: Ch. Feldmann, Dietrich Bonhoeffer – „Wir hätten schreien müssen“. Ein Leben. Ein Zeugnis, Kruz, 62015, 106-107.
Превод: Предраг Драгутиновић

error: Content is protected !!