Prevodi i prepisi

Politika kao metafizika i nova religija

Ajsi i Sot

U novije vreme politika je kod nas postala neka vrsta metafizike i nove religije, egzotičan opijum za široke narodne mase. Ona je Moloh koji proždire sve. Politika sve prožima. Prisutna je u svemu i svačemu. Sve je njoj podređeno i prema njoj usmereno. Iz nje sve crpi snagu i moć. U toj religiji današnjice vrhovno božanstvo je partijski vođa. Izabrani narod i najviša vrednost je partija; vrhovno dobro je čvrsta i efikasna organizacija; najuzvišeniji moral obožavanje vođe i statusa kvo; najveća sloboda je utopljenost u partiju i totalna obezličenost. Portparoli su „apostoli nove religije“. Najunosniji posao je biti član partije, najuzvišenija lepotaje veličanje partijskog vođe, glavnog i izvršnog odbora (partijskih svetaca) i biznismena; najpreča dužnost je nemati svoje Ja (svoj stav, sud) već Ja partije i govoriti što vođa misli i želi; najblistavija intelektualna dostignuća su uspešne apologije sveznanja partijskih vođa i svih njegovih postupaka.

Partije imaju svoje „svete knjige“ (program, statut), „ikone“ (posteri vođa), „svete predmete“ (značke, suveniri), „hramove“ (sedišta partija), „praznike“, „rituale i slavlja“. Najcenjeniji intelektualci i naučnici su oni „uslužni“ koji propagiraju „misao na vlasti“. Tu su i svete reči – mantre: „narodna volja“, „ljudska prava“, „demokratija“, „tržište“, „Evropa“, „Kosovo“, „državni interes“. Neistomišljenici su neprijatelji. Ko napusti partiju jeretik je i opasniji od neistomišljenika. „Spasenje“ naroda nastupa kad „oni“ dođu na vlast, a „raj“ kada se uđe u Evropu i kada „ovi“ ne budu na vlasti. Dani „izbora“ su pretvoreni u apokaliptičko vreme. To su „sudnji dani“, „dani života ili smrti“. Da bi se osvojila vlast, ili ostalo na vlasti sve je dopušteno: sve metode ispiranja mozga, krivotvorenja, licemerje, pohlepa, udvorništvo, uvrede, klevete. Obavezno je: javno se zalagati za opšte stvari, za narodno i državno dobro, a praktično treba sve podrediti ličnom interesu i interesu „svoje“ partije.

Novu religiju svuda i na svakom mestu uprisutnjuju mediji. Oni njoj posvećuju više vremena i prostora nego svemu ostalom (a i to ostalo, manje ili više, začinjeno je politikom). Mediji su u najvećoj meri „servis“ apostola i propovednika praznih reči i parola, slobode bezčašća, uvreda i kleveta. Oni su u navećoj meri u službi ljudi-samoreklamera koji su sebe pretvorili u religiju, koji nemaju ni o kome lepe, ni o sebi ružne reči. Ta nova religija je religija razaranja, rastakanja, dezintegracije, sposobna samo za proizvođenje promašenih i nedovršenih ljudi. To je novi totalitarizam i idolopoklonstvo koji nas uspešno  vraćaju u daleku praistoriju. Ako je suditi po „agitovanju“ i delovanju naših partija minulih dana, mogu im pozavideti i najtotalitarnije sekte. Da bi nekoga zavrbovali i pridobili sve je dozvoljeno: mito, ucena, lažna obećanja, strah, demonizovanje neistomišljenika, stvaranje panike i beznađa. Sve se to čini u ime „svetih ideala“: „Kosova“, „Evrope“, „svetle budućnosti“, „narodnog blagostanja“. I tako se, neverovatnom brzinom, uspešno i efikasno, ukidaju granice između istine i laži, dobra i zla.

Sa politikom kao religijom i metafizikom (a i religijom kao politikom), kako kaže jedan satiričar, „ne treba da brinemo za budućnost, jer je nemamo“.

 

Izvor: Radovan Bigović, Crkva u savremenom svetu, Beograd: HKC – Službeni glasnik, 2010, 97–98.