Autografi

Perspektive i problemi akademske teologije [II]

Ježi Novosjelski, Bez naslova, 1984.

U prethodnom delu (objavljenom 23. 5. 2018. na ovom sajtu) već sam ukazao da je nužno savremenu teologiju sagledati iz dva aspekta: 1) teologiju kao egzistencijalni odgovor na pitanja vere; i 2) teološka istraživanja koja upravo treba da pomognu pri iznalaženju odgovora. Namerno sam naglasio naučna istraživanja u okviru teologije. Takva istraživanja jesu noviji fenomen u teologiji, može se reći nužni „izum novovekovlja“. Iz više razloga naučna istraživanja su danas nezaobilazna. Kao što je u doba otaca grčkog govornog područja, teologiju bilo gotovo nemoguće promišljati bez filosofskog instrumentarijuma, tako danas u mnogim stavkama naučna istraživanja pomažu da se dođe do valjanog teološkog promišljanja. To se, pre svega, odnosi na istraživanje sopstvene prošlosti. U biblistici je to izučavanje Pisma i okvira u kojem je nastalo da bi se bolje shvatila njegova poruka; u patristici je to izučavanje osvetootačkog nasleđa, koje podrazumeva višeslojne stručne analize; u kanonskom pravu je potrebno izučavati istoriju razvoja kanona i širih društvenih okvira u kojima su nastajali; u liturgici je to izučavanje istorije bogoslužbenih formi itd. Sve su ovo važne stavke da bi se uopšte mogla razumeti teologija. Pogotovu su to važni korektivi i instrukcije za teološko promišljenje kao egzistencijalni odgovor. Radi boljeg razumevanja, vratićemo se već naznačenom razlikovanju između teološke arheologije i primenjene teologije, i pokušati ukazati na suštinsku važnost njihovog adekvatnog odnosa.

Teologija kao nauka, to jest naučno istraživanje u okviru teoloških diciplina može se nazvati teološkom arheologijom. U osnovi to je kritičko i višeslojno istraživanje i proučavanje sopstvene prošlosti, bilo da se radi o biblijskim istraživanjima, bilo patrološkim, liturgičkim, kanonskim, dogmatskim, crkveno-istorijskim i drugim. Teološka arheologija se primarno oslanja na arheološka, tekstualno-literarna, istorijska, kulturološko-sociološka i druga istraživanja koja doprinose boljem uvidu u svet teoloških ideja koje su osnovni predmet takvog pristupa. To znači da se teološkom arheologijom istražuje istorija teoloških ideja, pri čemu su joj od fundamentalne pomoći druge nauke. Sam pojam teološka arheologija je kompleksan i predstavlja poriv, način i svrhu teološko-naučnih istraživanja. Stoga ćemo ga na taj način i raščlaniti:

1) Poriv za teološkom arheologijom temelji se na bazičnom uverenju da su Istine vere sadržane, pre svega, u svetopisamskom tekstu, kao i u istoriji njegovog tumačenja. U kontekstu poriva za teološkom arheologijom, treba posebno naglasiti hrišćansku hermeneutičku orijentaciju. Prema temeljnom biblijsko-hrišćanskom viđenju, postoji neprekinut kontinuitet Crkve od početaka do danas. Već je u Starom Savezu prisutan unutarbiblijski interpretativni tok, u kojem se uspostavlja tumačenjska veza između ranijih i kasnijih tekstova, pozivanjima tipa „kao što je pisano“ ili preko eksplanatornih glosa. Novosavezni tekstovi nedvosmisleno pokazuju koliko se njihovi pisci oslanjaju na Stari Savez. Od početaka postnovosaveznog doba, jasno je uočiva teološka argumentacija koja svoje uporište traži u Pismu. U Pismu se nalaze Istine vere i one se moraju u njima otkrivati. Osnovni razlog takvog shvatanja sastoji se u činjenici da su teolozi Crkve – od novosaveznog doba pa nadalje – polazili od toga da je biblijsko-hrišćanska vera istorična. Bog se javljao kroz istoriju i svoju volju saopštavao čoveku. Prema hrišćanskom konceptu – za razliku od gnostika, jelinskih filosofa i kasnije prosvetitelja – do Boga se ne dolazi znanjem kome nije potrebna istorija. Istine vere su se otkrivale u istoriji, prvo Starog Saveza, da bi se potom pokazale u Isusu Hristu. Budući da se Bog javljao kroz istoriju, to jest u prošlosti, neophodno je na tome bazirati teološko istraživanje i promišljanje. Egzegetima i teolozima rane Crkve nije bila prihvatljiva preterana jelinska alegoreza koja je u potpunosti zanemarivala istorijsko-gramatički smisao teksta. 

Iskazana konstatacija ne znači da je prema toj koncepciji Bog delovao samo u prošlosti. Bog je, prema hrišćanskom shvatanju, prisutan u sadašnjosti. Prisustvo Boga u svetu je jedno od temeljnih shvatanja hrišćanske teologije. Stoga, biblijski tekst ima svoju izrazito sinhronijsku dimenziju – on je upućen svakom pretpostavljenom čitaocu. To, istovremeno, ne znači „neograničenu“ slobodu u teološkim promišljanjima, koja teologiju zasnivaju na krajnje subjektivnom konceptu, bilo da se naglašava racionalni ili intuitivno-kontemplativni momenat. Za teološko promišljanje su potrebne smernice – pre svega, Pismo. Otkrivanjem izvornog konteksta u kojem nastaje teološki iskaz uokviruje se polje razumevanja teksta i suzbija subjektivizam. Kreativni mislioci hrišćanske drevnosti upravo su tako promišljali. Vasilije Veliki smatra da je nužno teološki promišljati kroz prizmu Pisma: „jer nas je Pismo naučilo tome da ne dozvolimo svome umu da maštari“. Istovetno razmišlja i Avgustin: „ne smemo da težimo tome da iskaz Pisma odgovara našem shvatanju, nego da naše shvatanje odgovara iskazu Pisma“. Od samih početaka je očigledan poriv za istraživanjem sopstvene prošlosti, da bi se u njoj otkrivale Istine vere. 

2) Poriv za istraživanjem prošlosti mora da ima svoje metodološke okvire. Na osnovu gorenaznačenog, može se delom konstatovati da su se još biblijski pisci, a naročito kasniji hrišćanski teolozi, oslanjali na već postojeću metodologiju. Novozavetni pisci su se često koristili midraškom egzegetskom metodom. Jelinski oci su se u osnovi služili metodama karakterističnim za tadašnji jelinski svet. Sirijski teolozi su se koristili egzegetskim metodama svojstvenim sopstvenoj kulturi. Već ti istorijski momenti sugerišu da je pitanje metode opšte kulturološko pitanje. Misao se ispoljava kroz određene forme ili strukture mišljenja. Da bi sadržina mišljenja bila komunikološki moguća, nužno je da se konstituiše u prepoznatljivim okvirima, na opštem polju značenja i razumevanja. Nije važno samo šta misliti nego i kako misliti. 

Ovaj uvid implicira konstataciju da je pitanje metode opšte kulturološko pitanje, pitanje duha epohe. Mi se, naravno, ovde nećemo detaljnije baviti pitanjem nastajanja i odlikovanja metoda, niti njihovom idejnom pozadinom. Bitno je naglasiti da je metoda opšta stvar, ona je formalni i strukturalni momenat ispoljavanja reči, misli, kao i način traganja za nečim – istovremeno je i eksplanatorna i heuristična. Promene duha vremena podrazumevaju i promene metode. Bez obzira na kompleksnost problema koji se tiče duha vremena i postojeće metode, moglo bi se uopšteno reći da su naučna i istorijska svest vrlo prisutne i u velikoj meri predstavljaju „nevidive“ okvire savremene metodološke svesti. Savremeni evropski čovek misli istorično i naučno-istraživački. Savremena slika sveta upravo je tako formirana. Već ta činjenica sugeriše da se i teološka metodološka svest mora prilagoditi opštoj metodi. Zapravo, nije samo reč o „prilagođavanju“ nego teološko promišljanje mora biti strukturisano metodom, kao nečim inherentnim. To u osnovi znači da istorijska svest i naučno-istraživački mentalitet postavljaju pred teologa imperativ kritičkog promišljanja.

Naravno, sâm proces istraživanja podrazumeva svojevrsnu metodologiju koja odgovara predmetu istraživanja. Odlika savremenih istraživanja na polju duhovnih nauka ogleda se u metodološkoj sintezi postojećih metoda koje uglavnom potiču iz istorije i filologije. Pluralnost egzegetskih metoda odraz je uvida u manjkavost pojedinačnih metoda, kao i uvažavanje mnogih aspekata savremenih hermeneutičkih orijentacija. Najzastupljenije hermeneutične orijentacije u fokus stavljaju autora i njegov svet (istorijsko-kritička metoda, sociološko-istorijska egzegeza, unutarbiblijsko tumačenje, istorijska psihologija i nova arheologija). Pored klasično-dijahronog pristupa, sve veći prostor zauzimaju metode usmerene na tekst i njegov svet (lingvističko-strukturalna analiza, nova literarna kritika, retorička analiza, kanonski pristup itd), na čitaoca i njegov svet (istorija učinka, psihološki pristup, teologija oslobođenja, feministička teologija itd) i tradicionalnije usmereni pristupi (dogmatski, liturgički, asketski itd). U osnovi istorijsko-kritička metoda i dalje čini osnovu za teološka istraživanja, što je i prirodno. Ostali pristupi sve više dopunjavaju opšti metodološki okvir, često kao dopuna dijahronom pristupa, ali i nezavisno. Naravno, dostignuća istorijskog kriticizma predstavljaju opšte nasleđe savremene metodologije.

3) Svrhovitost teološke arheologije po sebi nije upitna. Ipak, tu stvari nisu do kraja jasne. Šta se zapravo traži u Pismu i u istoriji njegovog tumačenja? Prirodan odgovor bi glasio da se u Pismu i u Predanju traže Istine vere. Istine vere, međutim, kao dubinske strukture, nikada se ne saopštavaju u nekakvom vakuumu. Zapravo, Istine vere u formi teološkog iskaza na površinu izbijaju u sučeljavanju sa „faktorom spolja“. Teologija je i nastajala u ‘susretu’ Istina vere i „faktora spolja“. Teološki iskazi u biblijskim tekstovima – bez obzira na karakter njihovog nastanka i kasnije literarno prenošenje – jesu izraz vere izazvan određenom situacijom. Teologija je uvek ljudski odgovor koji nastaje u određenom životnom kontekstu. Teolog na osnovu Istina vere u datom kontekstu, koji možemo nazvati „faktor spolja“, iznosi teološki iskaz. Međutim, taj iskaz je uvek upućen nekom – recipijentu. Teološki iskaz konstituiše i recipijent. Sam recipijent je jedan od elemenata „faktora spolja“, kao što je to čitav splet u kojem nastaje iskaz. Spoljašnji faktor je promenjiva vrednost – uslovljena vremenom, prostorom, kulturom. S druge strane, Istina vere je konstanta, mada „u sebi“ ima dinamiku ispoljavanja i razvoja. Istine vere se u Starom Savezu vide kao ideja Saveza između Boga i čoveka, zatim ideje monoteizma i mesijanizma. U Novom Savezu, Istine vere ogledaju se u rađanje Mesije, njegova iskupiteljska smrt i vaskrsenje. U kasnijoj hrišćanskoj teologiji, to su trijadološki i hristološki dogmati, s tim što se uzima u obzir kontekst njihovog nastanka.

Same Istine vere iščitavaju se iz Pisma; one su prisutne i u istoriji njegovog tumačenja. Međutim, i samo Pismo je nastalo u dodiru Istina vere i „faktora spolja“. To znači da pored istraživanja Istina vere, suštinski je važno shvatiti „faktor spolja“. Težište teološko-arheološkog istraživanja trebalo bi da fokusira i osvesti taj specifičan „dodir“, da bi bilo moguće „uhvatiti“ logiku i model nastanka teološkog iskaza. Svrha teološke arheologije je osvešćivanje teološkog koda. Istraživanje se ne može zaustaviti na tome šta su raniji teolozi (biblijski i kasniji) mislili i koji su oni smisao hteli da daju tekstu nego kako i zašto su tako promišljali. 

Sva ova istraživanja dobijaju na značaju kada se pokušaju implementirati u primenjenoj teologiji, koja predstavlja odgovor na egzistencijalna pitanja vere. Međutim i sami teološki iskaz kao egzistencijalni odgovor, ima svoje različite aspekte, koji se odnose na njegovu prirodu, okvir i domet. Po istom principu, kao i kada je u pitanju teološka arheologija, raščlanićemo ovaj fenomen:

1) Pre svega treba naglasiti da je teologija ljudski odgovor na tajnu Božijeg otkrivanja čoveku i Božijeg prisustva u svetu i u istoriji, ona je egzistencijalno tumačenje tih događaja u konkretnom životnom kontekstu. Biblijski spisi upravo to svedoče. Starosavezni tekstovi govore o odnosu koji je Bog uspostavio sa izabranim narodom. Biblijski spisi nisu bogoslovsko-filosofski traktati koje su sastavljali umni i nadahnuti ljudi u „vanvremenskom vakuumu“. Primer vanserijskog uzdizanja ljudskog duha jeste Platon, recimo kada piše svog Timaja. Platonova razmišljanja u tom spisu nisu zasnovana na nekim konkretnim istorijskim događanjima – ona su iznad svega plod neobične ljudske genijalnosti koja teži da rasvetli i dokuči večne istine postojanja. Platon o Demijurgu ne prosuđuje kroz konkretnu istorijsku perspektivu. U odnosu na Platona i slične filosofske koncepte, za biblijske tekstove pre bi se moglo reći da predstavljaju teologiju istorijskih događaja. To je teološko vrednovanje i tumačenje događaja koji su se desili i dešavali u istoriji naroda Izraila, s tim što je takvo vrednovanje i tumačenje u dobroj meri uslovljeno životnom situacijom u kojoj su nastali sami spisi. Teološki iskaz je uslovljen onim što u njega unose autor i recipijent to jest kada autor govori o Bogu, uvek je to i njegova predstava Boga i konkretna namera, dok je kod recipijenta to, pre svega, poriv za egzistencijalnim odgovorom u konkretnoj životnoj situaciji. Neizbrisiv ostaje trag vremena.

2) Teologija nije ‘privatna stvar’, slobodan govor lišen odgovornosti, nego nužno implicira crkvenu dimenziju. Teologija je posredovanje smisla i svedočenje vere. Teološki iskazi u Starom Savezu imali su za cilj očuvanje i izgradnju zajednice izabranog naroda. Istu funkciju teologija ima u Novom Savezu i u kasnijoj istoriji hrišćanske Crkve. Zapravo, autentičnom teologijom se može smatrati samo ono što u Istini vere izgrađuje i utemeljuje zajednicu verujućih. Taj fenomen je pogotovo vidiv u procesu oblikovanja svetopisamskog kanona. Kanoničnost tekstovima davala je njihova upotrebna vrednost u okviru zajednice verujućih. Naime, biblijski tekstovi koji su ušli u kanon prošli su proces prihvatanja od strane zajednice – starosaveznih Izrailaca ili kasnije Crkve. Za neke tekstove toj proces je trajao nekoliko vekova. Mnoge knjige nisu ušle u konačni kanon upravo iz razloga što zajednice u njima nisu prepoznale trajnu vrednost. 

Prema sličnoj logici, odvijala se i potonja istorija hrišćanske teologije. To je naročito vidivo na primerima saborâ. Naime, odluke nekog sabora su postale normativne tek kada su prošle „unutrašnju proveru“, kada su zaživele u konkretnom životu Crkve i tek kada ih je zajednica verujućih prepoznala kao izraz sopstvene vere i svog praktičnog iskustva. Tako su i sami sabori i njihova teologija vrednovani. Poznato je da su mnogi sabori sazivani sa pretenzijom da budu vaseljenski. Međutim, status vaseljenskog sabora legitimisao se kroz život Crkve. Samo ukoliko je njegova teologija usvojena, a njegove se odluke odrazile na život celokupne Crkve, on je dobijao status vaseljenskog sabora. Teologija mnogih otaca Crkve prepoznavana je kao autentičan teološki iskaz, ako je kao takva prepoznavana i recipirana od strane Crkve. Samo ona teologija koja na neki način izgrađuje i utemeljuje Crkvu, dobija status teologije Crkve.

3) Bitan momenat koji se tiče teologije jeste pitanje njenog dometa ili granica. Već izrečena konstatacija da je teologija ljudski odgovor na tajnu Božijeg prisustva u svetu i u istoriji, to jest egzistencijalno tumačenje tih događaja u konkretnom životnom kontekstu, sugeriše da je u teologiji suštinski prisutna antropološka komponenta. Događaj teologije se zbiva na relaciji čovek – čovek, uključujući prisustvo Duha Svetog. Međutim, čovekova percepcija stvarnosti je kontekstualna i parcijalna. Teološki um stvarnost Božijeg prisustva koja se, pre svega, ogleda u Božijem otkrivanju u istoriji, razumeva kontekstualno – dakle epistemološki i egzistencijalno uslovljeno. Um „hvata“ njemu dokučivo, ali taj um je pretkoncipiran verom kao egzistencijalnim momentom, s jedne strane, i strukturom mišljenja, s druge. Teološka istina je istina koja se tiče konkretne egzistencije. Međutim, teološki iskaz se uobličava u postojeće misaone forme i simvole koji kao „spone komunikacije“ dopiru do drugog. Istovremeno čin prisustva Boga nije objektivna, samoočigledna kategorija, niti je to metafizička spekulacija oslobođena istorijskog konteksta. Teološki iskaz je egzistencijalno tumačenje neočiglednog, s ciljem da se posreduje i uoči smisao vere. Konkretno rečeno, teološki iskaz je misaona refleksija povezana sa tri tačke: prisustvo Boga („niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim“ [1Kor 12, 3]), teolog (pisac) i recipijent (zajednica verujućih).

Biblijski tekstovi svedoče da teološki iskaz ne može da pretenduje na sveobuhvatnost. Bog se ne doživljava kao apsolut kojeg čovek pokušava da shvati po sebi. To je kasnija odlika naročito jelinskih otaca sklonih metafizičkoj spekulaciji, mada su i oni jasno naglašavali da je Bog nadsušastven. Biblijski pisci ne razmišljaju o Bogu izvan konteksta života. Biblijski Bog jeste Bog koji se kao delatan otkriva čoveku i saglediv je u meri u kojoj se delatno otkriva. U svojoj nestvorenoj sveobuhvatnosti, Bog je „neuhvativ“ za čovekovu misao jer je On svojom suštinom neuhvativ. Budući da je to temeljna epistemološka postavka biblijsko-teološke misli prirodno je da teološki iskaz ne može da pretenduje na potpunost i univerzalnost. Zapravo, teološki iskaz nije definicija postojeće i unapred poznate Istine, koja se jezikom kao medijumom posreduje, nego je on pre događaj jezika u njegovom pokušaju da „zahvati“ Istinu u konkretnom životnom kontekstu. Na to upućuje i jedan biblijski tekst: „jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas“ (Mt 10, 20). Teološki iskaz je „događaj dodira“ Duha Svetog i čoveka i istovremeno „događaj iskaza“ autora i recipijenta. 

Da bi se bolje razumela važnost adekvatnog odnosa teološke arheologije i primenjene teologije navešćemo nekoliko primera:

Jedan od karakterističnih primera jeste Post 1 ili Šestodnev, tekst koji je vekovima privlačio posebnu pažnju i bio inspiracija mnogim teološkim idejama, ali izazivao i izaziva bogoslovske kontraverze. Vekovima se postavljalo pitanje: kako ovaj tekst razumeti? Neki su ga tumačili alegorijski, drugi pak doslovno, iz njega su izvlačeni različiti dogmatski zaključci. U novije vreme su se pojavile razne teorije. U vrtlogu raznih mišljenja nije lako uhvatititi smisao teksta. U takvim situacijama naučna istraživanja mogu biti od presudne važnosti. Literarna analiza pokazuje da je ovaj tekst izvorno predstavljao himna Bogu tvorcu, a ne teološko-dogmatski traktat. Naime, pisac je u jednom tada postojećem svetonadzoru i komunikološkom kodu izneo osnovne Istine biblijske vere: 1) Bog je stvorio svet svojom voljom, to jest svet nije nastao u procesima borbe među bogovima; 2) svet je dobar, i 3) čovek je stvoren po liku i podobiju Boga, a ne od krvi zlog demona – kao što se govori npr. u Enuma elišu. Bogoslovske implikacije takvih uvida su višestruke. Jedna od njih, nama iz poznatih razloga posebno zanimljiv, jeste pitanje teorije evolucije. Sasvim je očigledno da pisac Šestodneva ne govori o redosledu i postupnosti stvaranja, tako da se ovaj tekst ne može uzimati kao biblijsko-teološki argument protiv teorije evolucije. Uzgred, teorija evolucije je nepomiriva sa biblijsko-hrišćanskim razumevanjem života i smisla u drugim tačkama. Dakle, uvidi do kojih dolazi teološka arheologija imaju suštinski doprinos za dalja teološka promišljanja, tj. na davanje teološkog odgovora u datim kontekstima. 

Još zanimljiviji, konkretniji i plastičniji primer može biti naučni uvid na osnovu kojeg je očigledno da su novosavezni spisi literarno uobličeni prema grčkim književnim obrascima. Tako su prvobitne Hristove izreke (Q) ili Aramejski Matej prekomponovane u Evanđelja koja su literarno bliska grčkim biografijama, dok je ap. Pavle svoje poslanice pisao po modelu antičke epistolografije. Naučni uvid da su sveti pisci iskoračili iz dotadašnjih jevrejskih književnih žanrova i preuzeli grčke mnogo govori samo po sebi. Pre svega, to da se teologija ne može svesti samo u ‘tradicionalne okvire’, nego su nužni iskoraci ka svetu. Takođe je relevantno saznanje iz kojih razloga su hrišćani počeli da slave Rođenje Hristovo 25. decembra. Poznato je da ne postoji zabeležen datum Hristovog rođenja, niti su hrišćani u prva tri veka slavili Božić. Tek se od IV veka počeo slaviti ovaj praznik. Odabir datuma slavljenja pokazuje bazičnu intenciju teologije kao egzistencijalnog čina. Naime, praznik Hristovog rođenja počeo se slaviti na dan kada su stari Rimljani praznovali da „Nepobedivog sunca“ (Sol invictus). Ovo je po sebi fascinantan uvid, jer se njime pokazuje sva otvorenost i fleksibilnost tadašnje Crkve da svedoči veru u Hrista.

Navedeni primeri do kojih se dolazi naučnim istraživanjem ili, kako sam je nazvao, teološkom arheologijom imaju višestruko važne implikacije za primenjenu teologiju. To posebno važi za našu bogoslovsku sredinu, okoštalu u ljušturama raznovrsnog konzervativizma. Nama su problemi: novi kalendar, bogoslužbeni jezik, jurisdikcije, post itd. Postali smo robovi naših ljudskih slabosti, koje opravdavamo na različite načine tako da smo u teologiju, kao egzistencijalno razmišljane, uveli banalni religijski strah koji nas porobljava. Tu teološka arheologija može pomoći teologiji. Kada se kroz naučna istraživanja otkriju svetli i tipski primere autentične teologije, stvaraju se pretpostavke za dalje promišljanje teologije kao slobodnog, egzistencijalnog govora o Bogu. Akademska teologija ima mogućnost da dopre do toga, jer se koristi čitavim korpusima znanja i naučnom metodologijom. Međutim, nedostaje joj prodor u svet, nedostaje joj egzistencijalno promišljanje „sada i ovde“. To joj ozbiljno preti da postane stvar esnafa. Ukoliko tako nešto želi da izbegne (što je i prirodno), moraće da napravi „sretan spoj“ teološke arheologije i primenjene teologije.