Autografi

Perspektive i problemi akademske teologije [I]

Ježi Novosjelski, Bez naslova, 1984.

Pri čitanju teološko-egzegetskih tekstova iz različitih oblasti biblijskih nauka ili iz raznih teoloških disciplina uopšte, sve češće se nameće pitanje: šta je njihov smisao, kakva je funkcija i svrha takve teologije u životu Crkve? Takvom pitanju zamah daju mnoge stručne studije koje većina ljudi (verujućih ili ne) ne može da razume. Novovekovna naučno-teološka istraživanja kao da nisu dovoljno pomogla savremenoj teologiji u njenoj nameri da savremenom čoveku svedoči Istine vere. Traženje istorijskog (prvobitnog) smisla teksta – središnja preokupacija istorijsko-kritičke metode – okamenilo je biblijsku poruku u udaljenoj istorijskoj tački koja se nalazi u svetu dalekom od našeg. Teološka istraživanja su dobila naglašeno arheološko-deskriptivnu notu. Razdrobljeni biblijski tekst kao da je izgubio kirigmatsku silu. Iz tog razloga neretko liči na mrtvo slovo koje naučnici neprestano seciraju. Slično se dešava i sa drugim teološko-naučnim disciplinama. Uprkos činjenici da se godišnje publikuju stotine studija i naučnih radova, svedoci smo toga da je Biblija knjiga sa malim uticajem na život savremenog čoveka, pogotovo na evropskim prostorima. Silina biblijske poruke, koja je nadahnjivala teologe još od starosaveznih vremena, danas je bleda i sporadična, pogotovo u smislu osmišljavanja novih teoloških iskaza zasnovanih na biblijskom tekstu i istoriji njegovog tumačenja. Analogno tome, savremena akademska teologija je u izvesnoj krizi širom hrišćanskog sveta. 

Te činjenice sve više dovode pod znak pitanja savremenu teologiju, njeno značenje i svrhu u životu Crkve. Bitno je naglasiti da je savremena teologija u najvećoj meri akademska teologija. Odavno se temeljna teološka promišljanja dešavaju u akademskim okvirima. Međutim, teško je dati jezgrovitu i preciznu definiciju akademske teologije kao takve; lakše je delom opisati šta sve ona jeste. Akademska teologija, pre svega, podrazumeva osmišljeno koncipiranje teološkog iskaza i njegovu misaonu korespodenciju i interakciju sa opštim duhom vremena. Povrh toga, ona je kritičko promišljanje zasnovano na određenim epistemološkim postavkama. U našem jelinsko-evropskom kontekstu, akademska teologija podrazumeva naučne i filosofske momente. To u osnovi podrazumeva širi spektar duhovnih i intelektualnih mogućnosti mišljenja. Pogotovo je savremena biblijska teologija ili biblistika uopšte izgrađena na čvrstim akademskim temeljima. Da bismo taj fenomen bolje pojasnili, valjalo bi se ukratko osvrnuti na istorijat teologije, s posebnim naglaskom na njen akademski model.

Bitno je naglasiti da je od najranijeg doba starosavezne istorije postojala teologija kao egzistencijalni odgovor na tajnu Božijeg delovanja u istoriji i otkrivanja čoveku. Ona se razvijala u različitim formama koje su uveliko bile uslovljene različitim životnim okolnostima. Na početku je to bilo uglavnom usmeno saopštavanje i prenošenje. Međutim, vremenom je u Izrailu sve veću ulogu počela da igra pisana reč i to se odrazilo na samu teologiju. Sve više je tumačenje svetopisamskog teksta davalo okvir teologiji. U starosaveznim spisima, najprisutnije su narativna i poetska teologija koje su odgovarale duhu Izrailaca. Već se u novosaveznim spisima eksplicitnije uzimaju u obzir i drugi narodi – i tu se dešavaju izvesne promene teološkog iskaza. Međutim, prve značajnije promene u teološkom diskursu pojavljuju se od vremena sve intenzivnijeg susreta biblijsko-judeohrišćanske misli sa jelinskim svetom. To su, zapravo, počeci jednog specifičnog načina oblikovanja teoloških iskaza koji se može nazivati akademskom teologijom.

Kada je hrišćanstvo ozbiljnije stupilo na jelinsko tlo, pred bogoslovima rane Crkve se sve više nametala velika jelinska kultura kao novi „faktor spolja“. Takav izazov je između ostalog zahtevao dobro poznavanje kako sopstvene vere, tako i jelinske filosofije i kulture uopšte. Prvi hrišćanski teolog koji je shvatio značaj izučavanja jelinskih tekstova bio je Justin Mučenik. Justin je smatrao da je neophodno izučavati jelinske autore jer se božanska mudrost može naći i kod njih. To je u osnovi značilo da pored čitanja Pisma i drugih crkvenih tekstova, treba izučavati i jelinsku literaturu jer se i u njoj mogu naći „semeni logosi“. Istorijski put Crkve i novi izazovi ukazivali su na to da za prenošenje biblijske kirigme nije više bio dovoljan „jezik ribara“, morala se jezikom i metodama tadašnjeg jelinskog sveta svedočiti Istina vere. Teolozi rane Crkve su sve više, pored crkvenih tekstova, izučavali bogatu antičku literaturu. Uz to, teolozi toga doba i sami su bili Jelini. To je svakako podrazumevalo izvestan obrazovni model. Hrišćani su već u 2. veku osnovali sopstvenu teološku školu u Aleksandriji, koja je bila organizovana po modelu jelinskih filosofskih škola. U školi se izučavalo Sveto Pismo, teologija, retorika, klasična literatura i filosofija. Sličan obrazovni sistem bio je kasnije zastupljen u drugim hrišćanskim školama. 

Istaknuti teolozi patrističke epohe prošli su studijske programe hrišćanskih i paganskih škola (Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti). Naravno, priroda teološkog obrazovanja se vremenom menjala. Opseg i forma opšteg i bogoslovskog obrazovanja, kao i njihova upotrebna vrednost, nije bila istovetna kroz dugu istoriju hrišćanstva. U doba visoke patristike, kada se „faktor spolja“ ogledao u vidu jelinizma, teologija je morala da bude promišljen odgovor utemeljen, s jedne strane, na Istinama vere, a s druge, forma iskaza odgovarala je duhu kulture i jezika tadašnjeg sveta. Teološki iskaz saobražen je važećoj i standardizovanoj formi do te mere da je on u svojoj unutrašnjoj strukturi kodiran po principima tadašnjeg uma koji ga je misaono saodređivao. Kasnije se ispostavilo da je to bio presudan momenat inkulturacije Evanđelja u jelinski svet.

Hrišćansko srednjovekovlje je u mnogo čemu specifično u odnosu na zlatno doba patristike. U tom dugom periodu nije bilo značajnijih izazova, a teologija je svoje stanovište zasnivala uglavnom na dostignućima ranijih vekova. Krajem srednjeg veka, pala je Vizantija, a središte nauke i obrazovanja postala je Zapadna Evropa. Međutim, i tu su se ubrzo počele dešavati značajne promene. Evropski humanizam i renesansa, naučna revolucija i prosvetiteljstvo stvaraju novu sliku čoveka i novu sliku sveta i ujedno su tom slikom i sami oblikovani. Francuska revolucija i odvajanje države i Crkve, prosvetiteljsko glorifikovanje ljudskog razuma i odbacivanje ranijih formi, u osnovi je značilo nešto sasvim novo za teologiju, novi „faktor spolja“. Evropski čovek je prestajao da se oseća podanikom carske vlasti koja je tokom srednjeg veka bila u prisnoj sprezi sa Crkvom. Srednjovekovno hijerarhijsko ustrojstvo raspalo se pred udarima novih idejnih talasa. Naivne predstave sveta su odumirale, a pod naivnim se pre svega mislilo na raniju religijsku sliku sveta. Svet se kroz proces racionalizacije i modernizacije, po viziji Maksa Vebera, oslobodio začaranosti (Entzauberung der Welt), što su neki teolozi opisali rečima „svet je postao punoletan (die mündige Welt)“.

Evropa nije doživela samo spoljašnje promene. Došlo je do ozbiljnih unutrašnjih metamorfoza. Desili su se kopernikanski obrti, ne samo na polju prirodnih nauka nego i humanističkih. Uspon prirodnih nauka afirmisao je i novu metodologiju koja se duboko odrazila na novi način mišljenja. Naučna revolucija je transformisala koncept fizičkog svemira. Ideja svrhovitosti Bogom ustanovljenog sveta zamenjena je paradigmom nauke koja se nije oslanjala na autoritet tradicije i otkrivenih istina, nego na znanje koje proishodi iz posmatranja, eksperimentisanja i matematičkog razmišljanja. Razum je prestajao da bude pomoćno sredstvo pri spoznaji otkrivene istine i afirmisan je kao radikalno autonoman i kadar da pronikne u tajne prirode. 

Naučna istraživanja počinju masovno da se primenjuju u privredi i industriji; njih dodatno pospešuju ekspanzivistički politički interesi. Novi vek je doba procvata univerziteta i naučnih instituta. Uopšte, socijalni i ekonomski procesi stvorili su novu društvenu atmosferu bitno različitu u odnosu na ranije vekove. Sve je to savremenog čoveka dovelo do nove samosvesti. Istovremeno, savremeni čovek je razvio istorijsku i istraživačko-kritičku svest. Počela je da ga zanima prošlost u većoj meri nego ranije, i to na jedan specifičan način. Zanimanje za prošlost, pogotovo za antički svet, pokrenuto je još u doba humanizma i renesanse. Za razliku od ranijih interesovanja, ono je dobilo naglašeno naučnu formu. U suštini, najveći društveni uticaj imalo je naučno israživanje porekla čoveka i ljudskog društva. 

Novi civilizacijski talas višestruko se odrazio na život Crkve, a samim tim i na teologiju. Teologija je izgubila primat koji je imala u srednjem veku. U procesu razdvajanja Crkve i države, škole i univerziteti su se sve više udaljavali od Crkve, a to je i samu akademsku teologiju odvajalo od Crkve. Teologija se nalazila pred izazovima procesa sekularizacije – razdvajanja Crkve i države, nauke i religije. Država i nauka bivale su sve moćnije i bliskije, od crkvenog univerziteta došlo se do državnog. U tim tranzicijama akademska teologija je pratila školu – udaljavajući se od Crkve. Novovekovni racionalizam podvrgao je kritici dotadašnja teološka shvatanja – na udaru je naročito bilo Sveto Pismo. Biblija je počela da se, širom evropskih univerziteta, izučava kao i svaka profana književnost. Naglašeno dijahronijski pristup svetopisamskom tekstu je biblijskim studijama podigao akademski nivo, ali se egzistencijalni, sinhronijski momenat gubio u žaru naučnih rasprava. U novim duhovnim i naučnim procesima, teologija se pozicionirala kao jedna od humanističkih nauka u okviru novovekovnih univerziteta. To je pred teologe postavilo specifične univerzitetske standarde koji se bitno odražavaju na akademsko-naučna teološka istraživanja. Ipak, učvršćivanje akademskih pozicija negativno se odrazilo na eklisijalno-egzistencijalnu dimenziju teologije.

Osnovni problem koji se pojavljuje pred novovekovnom i savremenom akademskom teologijom jeste njen odnos sa konkretnim životom Crkve, to jest savremenim verujućim ljudima. Sve je primetnije da život Crkve već odavno ide tokom koji se ne odražava dovoljno na akademsku teologiju, niti akademska teologija mnogo utiče na njega. Takve okolnosti su vremenom stvorile rastući jaz između akademske teologije i konkretnog života Crkve. U širim crkvenim krugovima stiče se utisak da je akademska teologija manje-više samodovoljna lart pour lart. Teološke diskusije uglavnom ostaju u krugovima stručno iniciranih teologa-naučnika. Takva mišljenja, iako nisu sasvim tačna, u osnovi razotkrivaju bazičnu slabost i ranjivost savremene akademske teologije. S’ pravom se postavlja pitanje da li Crkva i akademska teologija stoje u odgovarajućem saodnosu. Ako bogoslovlje nije u službi Crkve, onda iz eklisijalno-egzistencijalne perspektive takvo bogoslovlje nije smisleno.

S druge strane, akademska teologija se susreće sa još jednim problemom. Naime, savremeni akademski koncept podrazumeva suštinsku vezu između naučnih istraživanja i konkretnog života. Savremeni svet u velikoj meri počiva na naučnom akademizmu. To posebno važi za prirodne i tehničke nauke. Rezultati naučnih israživanja primenjuju se u različitim oblastima. Tako, na primer, stručnjaci za agronomiju u naučnim institutima stvaraju različite hibride koji odgovaraju određenom klimatskom području, a oni se potom primenjuju u široj poljoprivrednoj proizvodnji. Farmaceuti iznalaze nove vrste lekova koji se kasnije primenjuju u medicinske svrhe. Tehnološka istraživanja vrše se pre svega u naučnim laboratorijama, da bi tek kasnije našla primenu u serijskoj prizvodnji (automobilska industrija, računarska tehnologija itd). Naučna istraživanja se primenjuje ne samo u tehničko-tehnološkim i prirodnim naukama nego i u nekim društveno-humanističkim. Tako se pravo, ekonomija i psihologija zasnivaju takođe na relevantnim proučavanjima. Svrha svih tih istraživanja je dostizanje određenih uvida koji se kasnije primenjuju u različitim sferama društvenog života.

Ako savremenu akademsku teologiju funkcionalizujemo u nekom opštem obrazovno-kulturološkom smislu, onda se može govoriti o njenoj opravdanosti. Opšte religijsko istraživanje može biti smisleno iz kulturološke, sociološke, antropološke ili istorijsko-političke perspektive. Na evropskim prostorima, posebnu težinu ima hrišćanstvo. Za razumevanje mnogih fenomena evropske tradicije i kulture, potrebno je izvesno poznavanje hrišćanstva. Takve vrste istraživanja, iako važne, za Crkvu, to jest u konkretnom životu verujućih ipak nisu dovoljne. Ako se teološka istraživanja i promišljanja ne odražavaju dovoljno na život Crkve niti se realne potrebe Crkve u dovoljnoj meri reflektuju na akademsku teologiju, to znači da gledano iz ugla naučno-akademske opravdanosti (izuzimajući opšteobrazovni i kulturološki aspekt), akademska teologija nije dovoljno produktivna. Rezultati do kojih dolaze teolozi nemaju odgovarajuću primenu u životu Crkve. Samim tim je dovedena u pitanje njena eklisijalna dimenzija.

Upravo iz tih razloga, sve se više nameće pitanje kako teologiju vratiti na crkveno-društvenu scenu, a da se pritom očuva njen akademsko-naučni (kritički) profil i ona ostane eklisijalno utemeljena. Stvar dodatno otežava i to što u savremenom bogoslovskom modelu obrazovanja ne postoji potrebna interakcija sa drugim naukama. Druge nauke su neko „nužno zlo“. Kao da se kroz njih ne može osmišljavati teološki iskaz, to je samo privilegija čiste teologije. Uopšte, čitav sistem teološkog obrazovanja je zatvoren i preglomazan. S druge strane, istorijska utemeljenost akademske teologije i realne potrebe za njom, jasni su znaci da se ona ne može prevazići i odbaciti. Akademsko i eklisijalno su dva osnovna momenta savremene teologije. Međutim, to su i dva različita aspekta same teologije, od čije komplementarnosti zavisi mnogo toga. Pre svega, važno je napraviti razliku između teologije kao nauke i teologije kao angažovanog teološkog iskaza koji se tiče zajednice verujućih i sveta uopšte. Poznavanje biblijske nauke, patrističke, dogmatske i drugih, tek je jedan aspekt teologije. On se ogleda u izučavanju izvorâ teologije, njene istorije i njenih mogućnosti. Teologija kao nauka može se imenovati kao teološka arheologija, dok se teologija kao eklisijalno-egzistencijalni iskaz u datim životnim situacijama može nazvati primenjena teologija ili samo teologija. Naredno pitanje, koje se po sledu unutrašnje logike nameće, jeste odnos teološke arheologije i primenjene teologije, posebno s obzirom na akademski momenat. Ali o tome će biti nešto više reči u nastavku, koji bi ubrzo trebao da se pojavi na istoj adresi.