Преводи и преписи

Пасха мати Марије кроз огањ и воду

„Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Париској која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњи Велики петак).

Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“

Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича.

Ево тек неких детаља:  Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“

У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“.

У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду).  Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“

Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историјску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.)

У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу.

Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз.

Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија.

Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому.

Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром  Montparnasse и видео следећи призор: испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“

Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“

Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“

Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“

На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада, када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велики петак, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем.

Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20. јули.

Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015.

 

Управо се на нашем језику појавила књига Мати Марије Достојевски и данашњица, коју уредништво нашег и-магазина најтоплије препоручује.
error: Content is protected !!