Autografi

Otkud Pismo „protestantsko“?

Priloženi tekst je na neki način nastavak prethodnog, objavljenog na ovom portalu pod naslovom „Pismo, oci i mi“ (17.01.2019). Zbog prostora, a i malo šire koncipiranog teksta, nisam se mogao podrobnije osvrnuti na pitanje prisustva Pisma u našoj savremenoj bogoslovskoj misli. Jasno je da je pitanje odveć kompleksno i da zaslužuje ozbiljnu monografsku studiju. Pa ipak, pokušaću što sažetije i slikovitije da skrenem pažnju na izvesne fenomene, koji lako mogu da prerastu u ozbiljnije probleme u smislu širenja nepotrebnog i štetnog mnjenja. Iz naslova je jasno da su u pitanju izvesne napetosti koje se javljaju širom pravoslavnog sveta, ali nekako zamućeno i nejasno. Razlog je što se ovakvim pitanjima uglavnom pristupa paušalno, ideološki ostrašćeno i čini mi se često nedobronamerno. Naravno, cilj nije nikakvo mudrovanje i želja da se nametne sopstveni koncept, nego da se neke stvari koliko toliko razjasne da bi ih razumevali na bolji način.

U prošlom tekstu znatno više pažnje posvećeno je otačkom odnosu prema Pismu i značaju njihove egzegeze za nas. Ukazali smo i na to da Pismo u savremenoj pravoslavnoj misli nema onu ulogu koje je imalo kod otaca. Razloga je mnogo. Prvi je istorijsko-kulturni. Naime, svima je dobro poznato da smo mi kao narod u periodu ropstva pod Turcima imali malo mogućnosti da se bavimo teologijom uopšte, a samim time i Pismom. Dobru ilustraciju stanja naše pismenosti i crkvenog života daje Njegoš u Gorskom vijencu. On u jednoj duhovitoj sceni predstavlja popa Miću, koji nije bio u stanju da pročita obično pismo. Na pitanje Vuka Mićunovića: „Amanati, ne naijedi se / A kako im čitaš leturđiju / kad ovako u pismo zatežeš?“, na šta mu pop Mićo odgovara: „Amanat mi, ja je i ne čitam / niti mi je knjiga za potrebu / nit je kada u crkvu otvaram / Napamet sam je dobro utvrdio / leturđiju, krstit i vjenčati“. Ova šaljiva scena govori dovoljno po sebi.

Drugi bitan momenat je to što se prilikom rađanja nove bogoslovske misli kod pravoslavnih stvorio izvestan zazor od Pisma. Glavna sablazan je dolazila od strane protestantskih učenjaka, koji su se već uveliko bavili pitanjima vezanim za Pismo, a koja su bila uslovljena duhom vremena. Naravno da su tadašnji pravoslavni bogoslovi bili svesni značaja Pisma, ali je postojao izvestan otklon u smislu njegovog temeljnijeg izučavanja. Dobar primer za to su ruske bogoslovske škole 19. i početka 20. veka. U njima su cvetale studije istorije, patrologije, dogmatike, liturgike, kanonskog prava itd. Biblistika je u odnosu na njih bila skoro prigušena, a sami biblisti često podozrevani. Moguće je da je takav antiprotestantski stav preuzet od tadašnjih rimokatolika, kod kojih su tek od papinske enciklike Divino afflante Spiritu iz 1943. godine, počele popuštati dotadašnje stege. Bilo kako bilo, tada su Pismo u akademsko-naučnom smislu izučavali samo protestanti. S druge strane, Pismo je bilo duboko utkano u život Crkve kroz bogoslužbena i molitvena čitanja, duhovne pouke, ikonografiju, dogmatsko bogoslovlje i uopšte crkveni život. Stoga se i nije nametalo pitanje prisustva Pisma. Život pravoslavnih crkvenih zajednica bio je tako uobličen da se nije osećala potreba za njegovim posebnim čitanjem. Međutim, tu se delom i krije problem. U potpunijem bogoslužbenom životu učestvuje zanemarljivo mali broj verujućih. Najveći deo bogoslužbene literature teško je razumljiv, a koncipiran je na poseban način i sa određenim ciljem. Bez obzira na njen neprocenjiv značaj, potreban je neposredan dodir sa Pismom upravo da bi se bolje shvatilo bogoslužbeno i poučno štivo. Od svih crkvenih spisa, samo Pismo ima status Svetog.

Protestantsko odbacivanje Predanja i insistiranje na Pismu negativno su se odražavali na nas. Pogotovo je bilo problematično njegovo temeljnije izučavanje, jer je to bio gotovo siguran znak skliznuća u protestantizam. Odsustvo želje i mogućnosti za temeljnijim izučavanjem Pisma, dovelo je do toga da su se pojedini pravoslavni teolozi počeli baviti biblistikom u zapadnom svetu, pre svega, kod protestanata. Situacija u kojoj su se nalazili bila je kompleksna. Konfesionalna podeljenost, i naš isključiv stav prema biblijskoj nauci otežavale su mogućnost ozbiljnijeg pravoslavnog povratka Pismu. Takvom stanju su mnogo doprinosila i tadašnja izučavanja Biblije među protestantskim učenjacima. Racionalistički pristup je dominirao prilikom izučavanja, a Biblija uglavnom tretirana kao čisto ljudski proizvod. Takav pristup nije prihvatala ni većina tadašnjih protestanata. Malo je poznat vekovni jaz između protestantske akademske zajednice i ostatka crvenih struktura. Predstave o monolitnom protestantizmu i njegovom modernističkom usmerenju vrlo su naivne. Akademsko izučavanje Pisma više je pratilo akademske uzuse. Razvoj istorijskih i filoloških nauka diktirao je pravac, kao i procvat racionalizma i naučnog metoda. Postojalo je mnogo toga teško spojivog, što se nametalo ranijim pravoslavnim biblistima. S jedne strane, izazovi vremena, a s druge, izazovi prostora, odnosno opšta svest ljudi u Crkvi.

Ipak, u međuvremenu se mnogo toga promenilo. Delom je korigovan naučni pristup Pismu, biblisti sve više uviđaju i ističu egzistencijalni i religijski značaj Biblije. Pismo se počelo temeljnije izučavati kod rimokatolika, naročito posle Drugog vatikanskog koncila i dogmatske konstittucije Dei Verbum. Kod pravoslavnih bogoslova se sve više naglašava značaj Pisma. Značajan broj mladih teologa se ozbiljno posvećuje njegovom izučavanju. U našoj naučnoj periodici sve više je radova iz oblasti biblistike. Tipično pravoslavno: Pismo se nekim čudnim putevima nezadrživo vraća. Međutim, izgleda da je to počelo da stvara nekakve nedovoljno osvešćene napetosti. U jednom delu crkvene javnosti stvara se izvesno podozrenje prema tome. Glavna parola je: to je protestantizam! Reakcija je delom razumljiva, upravo iz gore navedenih razloga. Ali to što je razumljiva, nikako ne znači da je opravdana, naprotiv. Usmerenost ka izučavanju Pisma je imperativna, dok sam pristup treba da bude predmet dinamičnog i temeljnijeg sučeljavanja stavova. Ti stavovi su vrlo često (što je i prirodno) uslovljeni uglom posmatranja, što po sebi omogućuje i inspiriše dijalektiku. Ako se izučavanje Biblije u startu okarakteriše kao protestantizam, sučeljavanje stavova i razmena mišljenja teško da je moguća. To u prevodu znači stati na put povratka Pisma. Apsolutno sam uveren da to niko svesno ne želi, ali često je više u pitanju znanje nego želje.

Naravno, pored istorijskih okolnosti, postoje i neki dublji razlozi zbog kojih Pismo i dalje nije u središtu bogoslovskih promišljanja i crkvenog života. Čini se da je jedan od osnovnih razloga to što svetopisamski tekstovi pozivaju na unutrašnje preispitivanje (samoposmatranje), na šta čovek po sebi nije rad. Posebno se u tom smislu ističu evanđenja i proroci. Proročke kritike licemerja, kultnog formalizma i socijalnih nepravdi nisu ni malo prijatne, ni dobrodošle u zajednicama gde toga ima previše. Proročku kritiku neutemeljenog (paganskog) nacionalizma, nije lako prihvatiti, a tek aktualizovati. Osija, Amos i Jeremija su najavljivali propast Izraila zbog grehova (Os 1; 4; 9; Am 3-8). Jeremija čak za Navuhodonosora kaže da je sluga Božiji – Navuhodonosora koji je razorio Jerusalim (25, 9). Biblijski pisac bez ustezanja govori o gnusnom zločinu cara Davida (2Car 11–12). Osija žestoko kritikuje sveštenstvo: „A družina je sveštenička kao zaseda razbojnička, ubijaju na putu u Sihem, čine grdilo“ (6, 9). Posebno su karakteristične njihove kritike vlasti. Šta tek reći za Hristovu kritiku licemerja, farisejstva, srebroljublja itd (up. npr. Mt 5–7 ; Mk 10, 31; 10, 43 „ali među vama da ne bude tako“). Kritika farisejstva ne predstavlja samo istorijsku pripovest, nego je to jedna temeljna unutrašnja kritika (up. Mt 23). Farisejstvo je univerzalan fenomen u religijski stabilno organizovanim zajednicama.

Biblijske teme su na egzistencijalnom planu teške teme. One traže mnogo jači angažman nego što je to miran i uokviren crkveni život (up. Mt 5, 10-12; 2Tim 3, 12). Pogotovo za one kojim ovakvo stanje stvari sasvim odgovara. Kritikovati vlast, verski formalizam, licemerje, srebroljublje i još mnogo toga izazvalo bi ozbiljnu pometnju, ali pometnja je nešto na šta Isus Hristos upozorava u Dan njegovog drugog dolaska (Mt 25, 31-46). Govoriti kritički o svome narodu, značilo bi ne biti pravoslavan – biti izdajnik. Kako je danas moguća priča o Ruti. Iz naše perspektive Ruta bi mogla biti Albanka, ili pripadnica nekog drugog naroda sa kojim smo u neprijateljskim odnosima. Koliko bi se u liku proroka Jone otkrila naša sopstvena ideologija i psihologija. Kako priznati da su drugi bolji? Tek priča o milostivom Samarjaninu (Lk 10, 25-37). Koliko toga ima u Bibliji što kritikuje grehe na ličnom nivou, i pogađa svakog od nas. Logika biblijskih tekstova se protivi logici ovoga sveta, ona je prečesto „ludost za ovaj svet“ (up. 1Kor 1, 17-25). Već i ovako malo navedenih primera pokazuje jak kontrast između toga što je kod nas vladajući koncept, i onoga što govori Pismo.

Kada se sve ovo ima na umu, ne čude negativne reakcije. Iako ne čude, nisu opravdane. Pogotovo su neopravdane paušalne i neutemeljene kritike onih, koji temeljnije proučavanje Pisma karakterišu protestantizmom. Njih u najvećoj meri osporavaju sami oci. S druge strane, takve reakcije jesu svojevrsan izazov. U svakom slučaju, savremenom pravoslavnom bogoslovlju nedostaje jače idejno oslanjanje i promišljanje kroz Pismo. U tom pogledu daleko smo od svetih otaca. Dokaz je činjenica da su efekti njihove teologije u odnosu na našu današnju nesrazmerno veliki. Zalud se možda neki uzdaju da su oci obavili posao i za nas – nisu, oni nam samo svojim primerom mogu da pomognu. Stoga i ovaj tekst zaključujem istovetnim razmišljanjem: povratak Pismu po ugledu na svete oce je naša nasušna duhovna i teološka potreba. Što se skorije i temeljnije vratimo Pismu, više ćemo se približiti ocima u svakom pogledu. U najvažnijem egzistencijalnom smislu, više ćemo razgovarati sa Bogom, čija je Reč zapisana u Pismu. A to je osnovna pretpostavka da bolje vidimo sebe i druge. Nigde se kao u Pismu ne ukazuje na duhovnu pogubnost licemerja, sebičnosti, samovolje i uopšte čovekovih rđavih sklonosti. Istovremeno, nigde kao u Pismu nije pokazana Božija ruka ispružena čoveku, niti „ludost krsta“ do koje ne dopire čovekova mudrost.