Аутографи

Отац хуманизма

© Sr. X

Због несношљиве чињенице што заиста има постојања најбоље што зло може учинити јесте уништити га. Поставити се спрам Бога и изокретати чин стварања, грдно га пародирати – то мора завршавати у уништавању. Као што стварање ex nihilo може бити дјело само неке апсолутне снаге, тако постоји нешто апсолутно и у чину уништења. Чин стварања је непоновљив, али и чин уништења. „Не можете двапут разбити исту кинеску вазу непроцјењиве вриједности, насупрот разбијању њезиних копија. Уништавање може бити једнако очаравајуће као и стварање“.[1]

И ето немјерљивог ужитка: не могу бити први узрок бића – то може само Бог; али могу бити први узрок ништавила – а то може сваки ђаво. И нико ми неће узети то ситно задовољство, задовољство да краљујем над властитим утварама!

Онда – ђаво као лучоноша секуларизације. Претеча просвјетитељства! Авангарда модерности! Вазда један корак испред. Сада, а увијек, и послије сада. Модеран и постмодеран у једном. Истом. Али поврх свега и најприје хуманиста. Истински отац атеистичког хуманизма[2] – тог катехизиса модерности. Зацари тај синове земље, оне одважне, са храброшћу пустињака и орлова које чак ни богови не виде.

Али кажите поштено, сад и овдје, бијаше ли неког сина земље који истовремено није био и син противљења?

Противљење, увијек више од опирања и нијекања, потпуно је неприхватање, са силовитим набојем resentimenta. Онај исти Бог у којем је човјек научио гледати печат своје величине, почиње изгледати као антагониста, противник људског достојанства. Ко хоће поштовати себе и развијати сопствену слободу најприје мора раскинути са Црквом и раскрстити са трансценденцијом. Овисност од Бога знаком је хумане фрустрације. Религија је пуки вампир човјечанства, храни се његовом супстанцијом, његовом пути и његовом крвљу. Но, свануће дан, на његовом свјетлу јасниим ће постати: хришћанство се може остварити само тако што ће се негирати. Након религиозне систоле којом човјек одбацује себе (празни се да би напунио Бога), мора услиједити дијастола којом ће он „поново у своје срце преузети биће које је одбацио. Онострано небо замијениће небо земље, бесмртност религије бесмртност будућности, историјске будућности[3] (у којој се на свјетлу растварају све сумње, сви мракови и тешкоће, који муче кратковиду садашњост). Наступају они који са сигурношћу знају да је „апсолутно биће, човјеков Бог, сâмо човјеково биће“.[4] И тачка.

И гле врага – из ове тачке искакаће савремена свијест увијек већ наоружана као Атина из Зевсове главе. Све речено за њу има снагу дефинитивног, коначног постигнућа: то су полазишта за која је убудуће сувишно губити вријеме. Наравно, доста тога може се критиковати (и још увијек се криткује), али темељни увид никако. Савремена свијест живи под условом да га не доводи у питање. Јер кад би питала усљед каквих изобличења, каквих сакаћења и невјероватности је дошло до тога – смјеста би погинула.

Сатански наук одједном уопште није ђаволски, већ се промовише искључиво као људски (нека врста пројекта хуманости) – од човјека за човјека. Постаје услов људског, уистину људског. Формира онај свевладајући позитивни дух епохе који се тако суптилно увлачи и присно прожима опште мнење (обликујући карактер) да га и не примјећујемо, као што се не примјећује ваздух који удишемо.[5]

Једини човјеков Бог човјек је сам – homo homini Deus! Након Бога човјечанство има бити Бог. Но, испод овог налицканог појма, а откриће то ђаво (главом и брадом) Ивану Карамазову, крило се увијек једно: Ego mihi Deus. Задња ријеч моденог духа. И прва Сатанина! Гурати човјека што даље од Бога, што ће за собом, без могућности грешке, повући двоструко ропство: друштвено и духовно.

Данас треба снаге па баш у томе видјети драму повијести, „максимум концентрације, велику кризу модерних времена, управо ону у коју смо још увијек укључени, која се извана очитује у нереду који рађа тиранијама и колективним злочинама, чега су посљедице огањ, рушевине и крв“.[6]

Час је куцнуо, судбински час, Бог-фантом мора бити изгнан – након спонтаног полета услиједиће заиста мучно размишљање. Колико год тешко било, узмака нема, јер назад се више не иде – царство човјеково свануло је. Бог је мртав – ми смо га убили! Бог је мртав и остаје мртав! Сад ваља изградити човјека који ће све то моћи поднијети (који ће умјети и без Бога).

Неће ићи лако. Сунце је одавно зашло, али и даље освјетљава и грије небо нашег живота.[7] Требаће времена да сјена мртвог Бога посве нестане са зидова пећине у којој животари големо људско мноштво. Јер времена треба муњи и громи, свјетлости звјезданој, треба времена дјелима, чак и кад су обављена, да се виде и чују. Најважнији догађај уједно је и најспорији.

Многи га (тај догађај) не примјећују, огромна већина. Зато је махнит свако ко им овдје говори о некој новости. Нападаће га они који вјерују, као и вулгарни атеисти. За прве, слијепе због наивне вјере, то није никаква новост, већ хуљење. За друге, слијепе због разумске вјере која је убјеђена да не постоји ништа с ону страну осјетилног живота, то је нешто најубичајеније. Сви заједно још увијек снивају свој сан, спавају у свијету који се (без обзира на њих) буди. Али олуја никог неће мимоићи…

Бог је мртав – ми смо га убили!

У Ничеовима устима исказ није пуко утврђивање чињеница, није јадиковка, а камоли сарказам. Напротив, њиме не само да се трасира смјер, већ отвара и опција: против хришћанства више неће одлучивати агрументи већ укус! Чак инстинкт. Али Бог није дугме, па ни његова смрт није обична смрт, већ прелом посред епохе, посред нас. Нестанак Бога човјека испоручује његовој егоистичкој шупљини. Ужас. Али управо то ужасно ми смо хтјели! И још хоћемо – свом својом снагом! Тако и у нашим устима изрека (Бог је мртав) постаје чин, попут оног убојичиног. Човјек је убица Бога, сви ми. У лудој обузетости убица не види: „оно најсјајније и најмоћније што је свијет досад имао искрварило је под нашим ножевима – ко ће спрати крв с нас“![8] Са Богом све одлази, губи тежину, растаче се, па и сам човјек!

Докле се онда може поднијети овакав ударац! Ударац с ове стране, с оне стране, најзад ударац послије којег ће остати само посвемашња лишеност!

Каква вртоглавица!

Само ријетки јој одољевају. Најприје је лично искусе јер су људи, и боље од осталих мјере величину авантуре и губитака који из ње произилазе. Али убрзо овладају њоме. Снага им је на висини њихове проницљивости. Једино у пунини видовити извлаче поуку из напада који су припремили сасвим свјесно и тако злочин преображавају у подвиг. Умију примити ударац, а то умијеће чини их вишим.

„Откако нема Бога самоћа је постала неподношљива; надмоћан човјек треба се латити дјела“,[9] што значи: треба из себе, из ништавила, извући оно чиме ће премашити човјечанство – „нека прегази властиту главу и баци се с друге стране своје сјене“!

Искуство отврднућа на које се ваља осмјелити објавиће човјеку његово божанство: Бог је мртав, живио надчовјек!

И ето их гдје кличу – синови Земље – новом зором просвијетљени. Смрт Бога њима је на радост, јер слободни су! Својом снагом умију и сутон окренути у зору! Ништа више није им забрањено, јер највећа опасност је склоњена с пута. Божији леш више није знак смрти, већ дивовског митарења (одбацивање старог и раст новог перја). Бог ће се поново наћи у човјеку с ону страну добра и зла. То је моћ херојске одлуке! У њој преокренуто је све, чак и значење чињеница. Узвишена авантура може да почне!

„Обзор је напокон слободан и наше лађе могу поново запловити и суочити се сваком опасности, сваки је прекршај дозовљен крчитељу спознајних путева; море, наше море, поново нам отвара сав свој бескрај. Можда никад прије не бјеше такве пучине“…[10] Напокон: бити сам под ведрим небом и на слободном мору! Баш као Заратустра.

Да…, постоји и овострана мистика, земаљска… Али кад претендује да влада сама, ни земаљска више није, у њој се јасно назиру трагови ђавољих копита.

Бог је мртав – нека живи надчовјек! Ето гдје и како ђаво себе већ прославља. Зар од Постања тај не трага за неком синтезом нечовјека и надчовјека, која ће бити оптимална (најбоља) брана за Бога? Сва одлучност храбрих од њега је, и за њега.

Надахнуће је оних који свјесни своје празнине жустро позивају: имате ли смјелости, браћо моја, да кружите по облацима, да пужете по тлу, да гледате у сунце, смјело, својим очима, ни трен не одвајајући се од земље? Морате поново учити вољети себе?[11] Сами себе, без неког посредника! Са „новим егоизмом“ долази и велика епоха нашег живота! Човјек је аутор себе сама – призивајући се из неистраживих дубина без видљива упоришта. На ово се треба одважити.[12]

Но, иза ових раскошних позива као да се чује глас оног враголана Сатане: кад обаците старо перје, приђите ми дјецо моја!

Синови земље – нова, „побољшана“ верзија апостола! Ђаволски добра. Apostolos, посланици не својом вољом, већ „вољом овог свијета“. Себе сматрају позваним рјешавати судбински проблем модерности – изнова; самостално ући у посјед своје величине, кренути у акцију освајања слободе (којом ће напокон ослободити и свијет). Осјећају позив не од Бога, од Реда, већ од понора, од хаоса. Знају шта значи бити позван од чудовишта празнине. Осјећају свето позвање: у својој снази, у инстинскту живота, припремити земљу „за биљку највеће и највеселије плодности“ – то је задатак ума за ум.

Без Бога и сама истина је идол, као и праведност и добро. Такви идоли исувише су чисти и блиједи наспрам идола од крви и меса који се сада издижу; ти су идеали сувише апстрактни у суочењу са великим колективним митовима који побуђују најмоћније иснтинкте. Жито без клице – неко је то лијепо рекао.

Не значи то да модерно надахнуће није било без племенитости. Праведни увиди нису недостајали (али и пут до пакла поплочан је добрим намјерама), али у његовој основи увијек је страствена негација која модерност бесповратно квари. Мало људи разабире дубока кретања којима су ношени. Негирање је само чињеница тог кретања, а она је сувише фундаментална да би је ускоро могле уклонити повијесне и мисаоне случајности. Ако се надвалада један њен облик, она ће поново избити и обновити своју снагу захваљујући непредвидим околностима. Још није дошао крај нашем сударању с њоме. Борбу са ђаволом, неким ђаволом, нећемо избјећи!

Нападни мјесто Бога, до краја га освоји, без обзира на цијену! – ђавоља заповијед истински је императив модерности. Акција склањања Бога не само да омогућује поврат и присвајање сопствене слободе и свијета, већ једино то и значи. Заузети мјесто Бога – не ради се ту о филозофској моди, о неком пролазном одушевљењу за субјективно, од Декарта до данас страшној дјеци новог вијека друге полазне основе напросто нема. Кант је извјесно вријеме успио да задржи затворене бране субјективизма, путем једног све у свему арбитрарног компромиса, али истина се на крају морала објелоданити. Вријеме је картезијанизам гурало до крајњих консеквенци.

Која је то свемоћ коју ступањем новог доба насљеђују не људи уопште, нити сума свих индивидуума, већ свако понаособ? Ко је тај Бог који баш сад умире? Није ли то онај Јехова из Библије који супарнике не подноси?

Нису ова питања ни историјска ни академска. Ради се о томе да сви треба да одреде смисао потхвата који им је, у цјелини, додијељен. Плурализам је овдје искључен у начелу. Сваки субјект мора из себе да заснује биће реалности у њеном тоталитету и да каже (као Јехова што рече): ја сам онај који јесам! Модерна филозофија признаје тај услов када од субјекта чини једини извор бића, али испочетка признање остаје апстрактно. Тек Ниче (наравно и Достојевски) види да је задатак који модеран човјек пред себе поставља у бити надљудски! Ко то истински разумије неће више бити исти човјек. Само други и другачији човјек може да ступи на ново тле и загосподари земљом. Човјек без Божијих трагова! Онај који мрзи мрзитеља, који је напокон прозрео: хришћанске очи најдволичније су кад су најблаже!

Али шта може човјек? Шта може један човјек?

Извући из овог темељног питања све консеквенце Запад или није хтио или није могао. Ствар је отишла далеко, ђаво је понио врло високо… Запад ће изабрати да остане дубоко зазидан у своје ноћи.

Да ли је могућност тоталног господарења уистину људска? Да ли у њој човјек себе уздиже или напросто мрви? Осудимо ли вјечност, нисмо ли осудили и сваку дубину и сваки садржај свијета? Ако себе обоготворимо нисмо ли, попут Васпезијана, и сами на прагу распадања?

Тачније, нисмо ли тако постали то што јесмо – мишеви опсједнути супермоћима. Ево их сад гдје грле бионичке протезе, траже непрекидну интернетску повезаност, меморију од бог зна колико петабајтова. Одважни за смрт – у свакој секунди хоће постати бесмртним, јер немају више ничег чему би поклонили свој живот. Но, загледају ли се боље у огледало… видјеће исто оно што и Заратустра је видио: само дроњак од ђавола! И неки подругљив хихот чуће: надчовјек је човјечуљак, патуљак човјечности. Патрљак. Надчовјек као подчовјек – умножава своју моћ у бескрај само хоризонтално, не раздире га никава тјекоба, нити радост одоздо према горе. Зато и не успијева „појмити невјероватност видљивога, садашњост сваке присутности, дојмљивост сваког дојма, сензационално у сваком осјету“.[13] А да је знао видјети птице небеске и проматрати љиљане у пољу (Мт. 6, 26, 28), можда би другачије зборио? Тај нихилист или лакрдијаш, то нешто као ништа, али по дефиницији алергично на сваки дашак значења.

Заиста, „где се свест затвори за сферу божанског почиње несретна историја модерног сујеверја која свет хоће да схвати и излечи из једне тачке. Где богова нема, владају авети и фантоми“.[14]

Нема Бога, ни човјека нема, изгледа да чудовишта нека надолазе.[15] Није ли баш у њима отјелотворен стечај хуманистичког атеизма?

Питање је да ли је уопште могло другачије?

Ако је освајање Божијег мјеста алфа и омега модерности (без обзира о којим фазама тог процеса је ријеч) оно подразумијева присвајање, а присвајање опет потпуно „потискивање“ Бога. Негација Бога рађа афирмацију човјека, што не иде без антиномија, које ће потпуно оголити већ Шелинг. Човјек у себе мора уписати радикалну почетност и тако у својој нутрини замишљати да разрјешава напетост односа спрам Бога. Божије стварање замјењује моћ апсолутне спонтаности као унутарсвјетско мјесто за моћ започињања без претпоставки. Нешто као „наопаки бог“ (Шелинг). Потискивање Бога не може да буде коначно, јер је услов модерне идеје аутономије. Ако је модерна слобода могућа само под условом потискивања, онда Бог јесте чак и онда кад све чинимо да га нема. На један специфичан начин себе је уписао у темеље модерности тако дубоко да је без њега нечитљива модерна идеја самоодноса.[16] Ова унутрашња противрјечност идеје аутономије морала се по сваку цијену пригушити. И ето је демонска субјективна затвореност, једна структура зависности која пркосно ствара модерни неспокој све до данашњих дана. Прикрити Бога основна је рачуница дана. Прикривање је увијек нешто духовно – можда и сав (и сам) модеран дух (у свим варијацијама): злодух или „превентивно средство да себи на неки начин иза збиље осигурамо посјед укључивања свијета искључиво за нас саме у којем је очајно себство без предаха и танталовски заокупљено тиме да хоће бити собом самим“.[17]

Другачије, бјелодано би се показало да је прометејска дрскост којом човјек сам себи постаје стваралачки темељ и ступа на мјесто гдје би требао бити Бог не само погубна илузија, већ мјесто исконке кривице, новог пада, мјесто гдје се свом силином очитује гријех модерног човјека (и као такво извор свеколиког зла).[18] Што рече Шелинг, можда смо ми сопственом слободом заправо осуђени да увијек властитом кривицом будемо зачетници свог дјеловања и подношења?[19]

Изокрећуће дјеловање неке силе, које изврће односе спрам Бога и божанског (и од тог живи), у ствари је темељни значењски преображај модерног свијета и човјека, један нови устрој који за човјека постаје принципом, тачније: који постаје principat – као неко ђавоље игралиште у свему… и свакоме. Традиционални назив за то јесте гријех.

Није ли он у основи модерног (атеистичког) хуманизма? Као његова осовина. Уз све разлике: сваки је програмски, објављују се профетски, као нова вијест, усиљено радосна, порука спаса, као нека нова религија. Религија зависти до лудила. Ђавоља вјера. Мука жеље да се подвали Јеванђељу. Атеизам као антитеизам, као вјера оног против. По сваку цијену побједити Оног чији се наук одбацује.[20] Сносити заслужене казне за незаслужене предности које смо себи приписивали вјерујући у неког Бога. Њему се светити, јер само тако осветићемо се и властитој наивности.

Својим гњевом, који добија карактер светог гњева, „раз-сновати насљеђено хришћанство“ (а с њим и сваки платонизам). Ако треба и људско поткопавати оним „радикално умјетничким“, наставити религију „естетским средствима“, чак и нове богове стварати како би се могли поставити за оне „са којима почињу велика времена“ (ђаво је први и задњи „романтик“ на овом свијету).[21]

Увијек и заувијек: једно отклизнуће од трансцендентног Бога ка непостојећем богу. Од нечега ка ничему.[22]

Но, одвећ људско искорјењивање идола морало је завршити израдом хуманистичких идола – као неки повратак златног телета. „Заправо кад год се машта да ће се лажно штовање докрајчити властитим силама пада се у штовање самог себе, тј. у сатанско богоштовље у највишем смислу ријечи и множе се идоли у неопипљивим идеалима: Напредак, Разум, Револуција, Тржиште, Планет, Други“.[23]

Да све то не видим, можда сам баш овако саздан? Шта ако ме нешто наређује (тјера да се обгрлим собом, аранжманом себе) само у циљу да се(бе) испустим, јер ако себе испустим обесмилићу и све друго, лако и без проблема. Обесмислити себе да би се обесмислило Друго (најбољи начин да се уклони Бог)! Шта ако је све заправо због тога?[24]

Застрашујуће ријечи, застрашујућа мисао! Може ли човјек замислити шта би од модерне филозофије остало да је овај увид ваљан? Или штавише, данашњи човјек не може ни замислити!

Зато је боље питања елиминисати, што прије дисквалификовати – уистину, шта је ту застрашујуће сем глупости и безмјерене дрскости да се блебеће о озбиљним стварима? Али шта ако је оваква дисквалификације и сама „дио демоније дана“? Једна завјера теорије! Њена завјереничка пракса! Огроман апарат који је за то створен…! Може ли се барем он замислити? – тај густиш институција и њихов преплет као Кафкин Замак; хорде бирократа и истраживача, чије су праве намјере увијек скривене у тами….. Зарад које и какве истине је требало стварати квазинауку и квазинаучнике производити као на траци – ако истина није да је таква дјелатност у ствари „штит од истине“, штит који истину одбија, а касније и распршује? Ријечи апостола Павла као да у нама добијају застрашујућу оштрицу: „гноза која се надима противна агапе која изграђује“ (I Кор. 8, 1). И нека језа је од овога!

Нема сумње да је на западу „негација“ вјере и вјеровања, конкретне вјере и конкретног вјеровања, постала општа, по себи разумљива и нормална. Али гледајући како настаје та „нормалност“ – све је пуно ненормалности, ишчашености, чак и махнитог заигравања једне завјереничке вјере, оне ђавоље – са милошћу је раскрстила те постала присила природне интелигенције, дар продорности властитог увида (нека „милост“ властитости – изврнута „милост“).

Поштено говорећи, каже Марсел, критике јеванђеоских прича никад нису ни биле критике, јер у њима од почетка бијаше доминантна и неупитна „имплицитна тврдња да ствари нису могле да се одиграју на такав начин“. У себи скицирамо идеју о томе што би требало да буде откриће, а она је, као нацрт који треба потврдити „често плод таштине и једне задивљујуће глупости“. Најприје, „идеја да то не може да буде истина“ (која је тако очевидна… да је бесмилено полагати рачун…, итд), и на бази ње критика свих слабости и противрјечности (које су сад такође „очигледне“) – то напросто није критика.[25] Чује ли се ту уопште оно krinein – „проћи кроз решето“, „просијати кроз сито“, „проћи кроз сито искушења“? Никако, ради се о осуди, пресуди која се доноси прије сваког суђења. Не би ли онда ову јурисдикцију индивидуалне свијети из филозофских разлога „требало одбацити у самом начелу“ – јер она напросто не може и не жели да пође ка елементарној херменеутичкој чињеници: Библија (као света књига) није само једна књига поред других књига, па се тако не може ни читати. Ово свођење равно је убиству[26] – јер како каже Жирар „Библија није тек значајна књига која се чита, већ Књига која нас чита – објављује нам истину о нама“.[27]

Постанимо као мала дијеца – јесте јаванђеоска ријеч, али ништа не пријечи да постане и херменеутичка: „ријеч узвишена, али савршено непојмљива за сваког оног ко вјерује у интринсичну вриједност зрелости – све би ово требало темељно истражити, бесконачно продубити“.[28]

Онда, као да постоји нека прелатура зла која се отвара на страни која је у смјеру Другога – достојанство које је могуће само кроз изигравање односа са Другим, кроз злоупотребу тог односа. Бесконачност воље за собом замјењује вјечност Бога, што баш и није добра замјена. Док вјечност Бога сљубљује са творевином, манична је воља заљубљена само у себе. И брзо се насуче на хриди ничега. А онда је Ја принуђено умножавати демонско као реакцију на властиту плиткост (плиткост властитости).[29]

Кад Друго више не буде могуће, почињу ђавоље оргије или велике оргије модерности: не да би на свијет дошло дијете, већ да би се стари човјек завитлао у пакао.

„Ако не могу да спустим, небо уздигнућу пакао“ – Flactere si mequeo superos, Acberonta movebo. Овај мото Фројдовог Traumdeutung-a, могао би стајати као натпис на улазу у модерност. У њему као да је сажет и језгровито набијен „темељни сан модерног људства“.

Приковати се за земљу и убити Бога. Ко се одриче најврједнијег што има заиста је моћан. „Принц слободних“ започиње плес под сунцем југа. Убиство је услов слободе, његова основа. Бог је само досљедна душа, бестидна људска воља, а теологија истинита, очевидна, довршена психологија, „хиперболична психологија“ (Фојербах).[30] Стога ни хришћанство не изискује више никаква труда. Атеизам је једино нормалан.[31] Очигледно, он никад и није био закључак којег треба донијети, већ (као код Ничеа) аксиом којег ваља искористити. Заговарати атеизам – то могу још само наивни. Зналац ће од њега одговарати, тачније: одговараће од сваког заговарања, јер невјера је полазна тачка наше епохе, никако одредиште. Зато је и богата у порађању бесловесности.

Ничеове тврдње одавно су ушле у образовну свијест, постале нека врста општег мјеста: хришћанска је повијест легенда, а хришћанска догматика пука митологија. Платон ју је припремио Европи на њезину несрећу. Од тога се ваља лијечити. И ништа да не остане, јер дошло је вријеме одлучних. А ти не праштају. Не задовољавају се сјеном сјене, нити требају миомирисе из празне посуде. Одавно у њих наливају другачију текућину, спремају другачији напитак. По ђавољем рецепту. Умјесто крста сад истурају паганство.[32]

Но, нијекање Бога кад-тад наћи ће потребу да се премаши, не би ли се коначно савршено уклонио сваки ризик његова афирмативног повратка. Ваља одбити могућност да се уопште постави проблем Бога. Филозофија одједном своју част види у провођењу титанске гесте: дићи руку и на сâмог Бога („religiös gesprochen, eine Handaufhebung gegen Gott“). Часна обавеза филозофије спрам Бога јесте уклонити га![33] Ако о Богу филозофија задржава неку нејасну идеју, не треба се никако препустити напасти да брбља о религији, јер у њеној природи није довести човјеков живот до односа са божанским, већ га вратити пуној одговорности за самог себе. Кад навуче маску супериорне части, коју је сама скројила, филозофија се напокон опрашта од Бога. Бог није више за пропитивање, постао је само једно (у низу других) поглавље филозофског дискурса. Име којим се одувијек частило данас филозофија прихвата без било каквог немира, јер сад је „битак сâм“ насупрот Богу (том „властодржачком идолу религије“) „много говорљивија величина, са јачим послањем, ауторитативно потентнија“.[34]

Der Glaube hat im denken keinen Platz[35]– вјера нема мјеста у мишљењу! Чак überhaupt keinen Platz – нема никаквог мјеста, уопште нема мјеста…. Хајдегерова стриктна изјава, са дубоким ниченаским коријенима, извеза карактер савремености. Тако или никако, за једну филозофију. Но да ли је изјава резултат знања, је ли доказ, или напросто ствар одлуке, каприца, која задобија форму наредбе, строге наредбе? Наредба на „мјесту мишљења“, пропис, овај пут по своме! Узети ствар у своје руке, егзорцовати фантоме вјеровања, али само једног вјеровања! Није ли управо ово мишљење себе показало као прилично аветно мишљење. Зашто бити прије добар него зао, кад су изрази добро, зло, ионако само конвенције? Важно је бити аутентичан. Такав у Бога не може вјеровати, али у Führera итекако!

Бог није сачувао више ниједно питање за мисао! Сконачао је када је modus vivendi којег захтијева изгубио обавезујући карактер, угушио се у неутентичним адаптацијама, културно-теолошким и филозофским преводима. Али, откуд ова сигурност да су се са Богом заувијек поравнали рачуни? Ако је Бог нагађање, чини се, синови земље испили су сву муку тог нагађања. Но може ли се она испити, а да човјек смјеста не погине?

Чудно је да се самоувјереност гнијезди баш тамо гдје је никако не би требала бити. Помало је и сумњиво да су мислиоци одједном најсигурнији тамо гдје је човјек најтањи. Шта се то онда збива с мишљењем? И ко су ти људи, самоувјерени? Зашто су тако задовољни?

Да не буде Бога и да Бог уништи сам себе и све што је створио – то су жеље. А те и такве жеље, по ријечима старца Зосиме, жеље су проклетих. Проклет је отет, он не види да жели само оно што жели онај који га отима и откида. И вјечно ће горјети у ватри властите мржње, жудећи једино смрт и нестанак. Али смрт неће дочекати. Неће их она наградити. Проклети и не могу умријети, јер већ су мртви, али одвећ охоли и обманути да би то и признали.

Оваква махнитост која није усмјерена према нечем одређеном него против саме чињенице постојања неизбјежно је безгранична. Жели се страсно да Бог и његов свијет почине самоубиство не би ли се могло суверено владати празнином која тада настаје. Али све док се жуди за небивањем, таква је празнина немогућа, јер је и жудња доказ бивања. Жудња за непостојањем држи нихилисте и атеисте на животу. Ђаво је у игри. Зато Зосима каже: „желе умријети, а не могу“, немају они „дубине за смрт“. Умирање бијаше свеприсутно, а смрти ниоткуда![36]

„Као меланхоличан ехо на Вертеров ликујући поклич: Враћам се у себе и налазим свет звучи напомена Клеменса Брентаноа из 1802. године: Ко ме упућује на мене, убија ме“![37]

Онда, „неки ђаво“ мора бити и на почетку и на крају процеса у којем човјек свјесно улази у конфронтацију са властитим омогућењима? Музика жигосана иманентношћу и поред свих уљепшавања кад-тад одзвони вулгарношћу. Динамичко лудило слободе морало је прећи у статичко, једнако безумно, али овај пут у обрнутом смјеру. Гдје год нам се привиђао ватрени Прометеј у ствари је стајао само слијепи Едип.

 

[1] Т. Иглтон, О злу, Загреб, 2011, стр. 114.

[2] Фојербах, Конт, Маркс, Ниче, чине, за Либака, главну струју атеистичког хуманизма. Колико год ова мишљења била одвојене цјелине, она не творе и потпуно одијељене блокове. Има нешто што их уједињује, један дубљи ток који помирује површинска распршивања, нешто као унутарња логика времена, темељно надахнуће, које обликује и одржава. У основи сваког од њих уписано је једно „големо скретање“ које је и ознака доба – Запад пориче своје хришћанске коријене и креће у акцију склањања Бога. Зато је атеистички хуманизам апсолутан, претендује да је једино истинит, наспрам њега сваки други хуманизам (а посебно платоновски или хришћански) је смијурија. Не треба га бркати са уживалачким, грубо материјалистичким атеизмом – јер то је увијек банална појава која се среће у многим раздобљима. Опречан је и тзв. очајничком атеизму, свакако у начелу, али не и по својим посљедицама. „Не би било примјерено да га назовемо критичким атеизмом на шта ваља припазити. Он се заправо не представља као једноставан резултат спекулативног проблема, а поготово није чисто негативна солуција: као да би ум пошто се дао на преиспитивање проблема Бога у доба своје зрелости, напокон увидио како његови поступци не воде ка циљу у који је он дуго вјеровао, већ да завршавају у обрнутом смјеру. Појава која доминира повјешћу свијести ових посљедњих стољећа истовремено изгледа и дубља и произвољнија. При том, није ангажован само ум. Постављен проблем био је људски проблем – одређен људски проблем – а његово рјешење жели бити позитивно“ (А. де Либак, Драма атеистичког хуманизма, Ријека – Сарајево, 2009, стр. 42).

[3] Да је усавршавање нове бесмртности морало довести и до мисли о реинкарнацији, видјети: F. Benz, Die Reinkarnationslehre in Dichtung und Philosophie der deutschen Klassik und Romantik, у: Zeitschrift für Religion und Geistesgeschichte 9/1957, стр. 150-175.

[4] Видјети: L. Feurebach, Das Wesen des Christentums, Stuttgart, 1984. Ово дјело свакако је програмско дјело атеистичког хуманизма. „Фојербах је наш пророк“, писаће Маркс, „нема другог пута до истине него проласком кроз Feuer-Bach (ватрени поток). Фојербах је purgatorium садашњости“. Ниче га покаткад с иронијом одбацује, али његове темељне увиде усваја преко својих учитеља – Вагнера и Шопехнауера (и што је најважније не доводи их у питање). Стога би могло да стоји: на прагу модернистичког раја налази се Фојербахово чистилиште!

[5] Зашто вјеровати у Бога, а не једноставно у људе, друштво, демократију, тржиште… Зашто поред самопоуздања још уздање у Бога, зашто уз рад још и молитва, уз политику религија, уз ум Библија, уз овостраност још оностраност… „Није могуће доиста бити човјек ако се вјерује у Бога. Бог нужно иде на уштрб човјека, он је дапаче уопће израз отуђења човјека од самога себе; консеквентни хуманизам може бити само атеизам…“ (Х. Кинг, Постоји ли Бог? Одговор на питање о Богу у новоме вијеку, Ријека – Сарајево, 2006, стр. 15).

[6] А. де Либак, Драма атеистичког хуманизма, Ријека – Сарајево, 2009, стр. 31.

[7] Ф. Ниче, Људско сувише људско, Београд, 2012, стр. 143.

[8] Ф. Ниче, Радосна знаност, Загреб, 2003, стр. 108.

[9] Ф. Ниче, Воља за моћ, Београд, 2012, стр. 133.

[10] Ф. Ниче, Радосна знаност, Загреб, 2003, стр. 153.

[11] R. Safranski, Nitzsche. Biographie seines Denkens, München-Wien, 2000, стр. 231.

[12] Док ту одважност не стекне човјек и не може (у правом смилу те ријечи) да дође на свијет. Иако га је модерна филозофија упорно изводила он никад није дошао. Из простог разлога: модерно знање није умјело екстазу, небеске путеве осјећања, дакле сав интензитет који је био прикачен уз онострано, да сабере овдје и сада, да очува снагу трансцендирања али да је окрене у имененцију. Прекорачивати, а остати вјеран земљи – то ће постати девиза новог доласка, враћања на долазак који се још није збио.

[13] Видјети: Ф. Хађађ, Ускрснуће. Упуте за употребу, Сплит, 2017, стр. 14.

[14] Р. Зафрански, Романтизам. Једна немачка афера, Нови Сад, 2011, стр. 96.

[15] „Ужасно нас доима жалосна слика пророка из Сент-Марије, згрчена на дивану у Торину, прије него је доведен у психијатријску болницу. Жалио се пријатељу Овербеку, пристиглом у журби, због тешке дужности која га је запала да одсад управља свијетом. У својоj особи је симболизирао потресан пораз надчовјека“ (X. Тилет, Приказ дјела, у: Драма атеистичког хуманизма, стр. 14). Још жалоснији призор је Волтера на самртној постељи: растјерује све око себе, зазива само Христа, проклиње своје учење, у агонији вришти: ондје је ђаво! Паскал је ипак био у праву: нема ништа кукавније него градити се јунаком против Бога.

[16] Видјети: K-H. Weger, Der Atheismus und die Gottesfrage, Düseldorf, 1981, стр. 67-87.

[17] S. Kierkegaard, Die Krankheit zum Tode, Stuttgart, 1997, стр. 76.

[18] Да коначно јаство, актуално производећи себе само, такорећи по филозофским упутама чини трансцендентални источни гријех видјети: W. Janke, Die dreifache Vollendung des Deutschen Idealismus. Schelling, Hegel und Fichtes ungeschriebene Lehre, Amsterdam – New York, 2009, стр. 72-75.

[19] Слобода промашује, а за тим промашивањем неминовно (и узастопно) слиједи казна. Употреба слободе смјеста је зло-употреба. Шелинг (а налазимо то и код Шопенхауера и Кјеркегора) вјерује да традиција теологије гријеха скрива развојни потенцијал који у одређеној мјери одолијева новом вијеку, који се одржава чак и у условима губитка плаузабилности, можда и више у условима дискредитације. Колико год се та традиција упорно дискредитовала то не само да не брише њене искуствене и истиносне садржаје, него се тврдокорност њезина преживљавања намеће као нешто што треба објаснити, што дословно изазива на тумачење. Дискредитација живи скривајући да потиче из једног a priori теологије гријеха, али га и сама ослобађа у смислу који већ надилази класичну хамартиологију. Има нечег уистину драгоцјеног у основном науму свих оних настојања која су модерну идеју аутономије (најприје ону кантовску-идеалистичку) покушавала потјерати преко њених иманентних граница само да би је вратили унатраг – на властити темељ, јер уколико се цјелокупна теорија слободе, настала у модерни, не конфронтира са потиснутим потенцијалом њеног властитог поријекла – како уопште разумијети шта јесте, шта је то што се, иза кићаних крилатица модерности, заправо догађа? (видјети оп: Л. Хун, Филозофија трагичког, Загреб, 2014).

[20] Изгледа излизано, али само из оптике савременог човјека. Никако не треба губити из вида једноставну, али кључну чињеницу: вријеме атеистичког хуманизма, тих навјеститеља криза, није и наше вријеме. Ако је нама умногоме запријечен пут до Бога (и то најприје јер налазе овог атеизма узимамо као коначне), код њих то није био случај. Порицање Бога произилази из одлуке. (А. де Либак, Драма атеистичког хуманизма, стр. 105). Одлука о Богу истаче из одлуке о употреби сопственог разума. А да је управо питање о употреби људског разума (као питање мјере и мјерења) кључно за једну филозофију, и да одлука за сопствени разум увијек вреба неки ђаво показује још Платон у критици софиста.

[21] Није довољно нова божанства изградити и поставити, у њих се мора и вјеровати. А како да се вјерује у нешто што се не може доживјети као дочекано? Пред оградом се дивимо великој игри, а истовремено стојимо као они који повлаче жице иза кулисе. Режисери који хоће сами себе да очарају. Покуша ли неко пребјег, макар и погледом, ван оквира игре, дочекује га тамна рупа нијемости која одбацује сваки смисао. Шапће само то да нема шта да се каже. Намјесто копна слободе море ужаса. Који се дрзнуше да властитим снагама остваре присност са унутрашњим понорима – од истих бјеху смјеста прогутани. Који су мислили да бацајући поглед на сопствену тајну дотичу и тајну свијета, грдно су машили. Ко је пожелио бити „свој отац и творац“ ненадано је постао „свој анђео смрти“. Онима који су се дали у потрагу за чаробном ријечју која ће отворити пјесму свијета, овај се сад отворено руга. Очигледно, није за сваког да се игра бога! (Р. Зафрански, Романтизам. Једна немачка афера, Нови Сад, 2011, стр. 152).

[22] Чинило се, Маркс и Фројд напокон ће ставити тачку на тај процес, и сасвим завршти са илузијама. Али не лези враже, баш ту се најјасније показује бољка свих кртика вјере у Бога, свих критика метафизике. Свака од њих грађена је (без изузетка) на замгљивању тривијалне животне ситуације: претпставке постојања нису у нашој власти. Постоји један старински топос о самосталности који се постиже оног момента кад станемо на сопствене ноге. Маркс га настоји онтолошки надмашити кад тврди да човјек стоји на сопственим ногама тек онда кад сопствено биће може да захвали самоме себи. Човјек који живи од милости другог је роб. Оно што људи јесу, поклапа се са њиховим произвођењем. Док није производно потентан човјек треба Бога, кад потенција дође дођавола с њим. Па која је то и каква илузија распршивала илузије? Као фантом и данас опсједа учене главе. Али колико оне морају бити празне па да вјеру у Бога сведу на компензацију за историјски условљену производну немоћ човјека? Бога извести из производних односа – па то може још само неки ђаво. Исти онај који ће код Фројда тврдити да Бог вријеђа наше самосјећање (природни нарцизам). Он нас учи како да бјежимо из стварности. А како сад да искуство зависности од околности представља угрожавање нашег самоосјећања? Зар се наше смоосјећање не изграђује управо кроз таква искуства, тачније на прихватању околности живота. Заиста, треба много снаге да се из ових исклизнућа врати умности религије и филозофије.

[23] Ф. Хађађ, Вјера злих духова, Загреб, 2013, стр. 287.

[24] Заиста, „страшно је видјети како је исто срце истодобно осјетљиво на најнезнатније ствари, а чудновато неосјетљиво за оне највеће. То је несхватљива опчињеност и наднараван дријемеж који указује на врло моћну силу која га узрокује“ (Б. Паскал, Мисли, Будва – Београд, 1991, стр. 100).

[25] „Од стране науке досад није подастрт нити један озбиљан аргумент који би био против говоркања о Богу, него само од стране тзв. научног погледа на свијет, дакле од онога што је Витгенштајн назвао празновјерјем модерне. Нововјековна наука је истраживање услова. Она не пита шта је нешто и зашто је нешто, него пита шта су услови настанка? Али, битак, самобитак, је еманципација од услова настанка. А Безусловно, дакле Бог, per definitionem, се не може појавити у оквиру услова унутар свијета, као ни пројектор у филму. Алтернатива, дакле, није: научна објашњивост свијета или вјера у Бога, него само: одрицање од разумијевања свијета, резигнираност или вјера у Бога“ (R. Spaermann, Der letzte Gottesbeweis, München, 2007, str. 20).

[26] Видјети: Г. Коцијанчић, Разбиће, Бања Лука, 2013, стр. 140-147.

[27] Р. Жирар, Проматрах Сотону како попут муње паде, Загреб, 2004, стр. 58.

[28] Видјети: Г. Марсел, Бивствовање и имање, Сарајево, 1989, стр. 19.

[29] Тако су настале све лажне алтернативе, од култова славних и религијских фундаментализама до сатанизма, те бомбастичнх фраза и лапрдања new agea. Бројни облици брзо справљене трансценденције могу се добити на сваком ћошку и то за „веома мале паре“ (Р. Мишамблед, Ђавао од XII до XX стољећа. Једна прича, Загреб, 2010, стр. 215).

[30] Видјети: Х. Блуменберг, Легитимност новог века, Нови Сад, 2004, стр. 363.

[31] И то атеизам који не види да је вјерујући. „Увијек сам био вјерник. Што је посве разумљиво: потјечем из прилично атеистичке породице“ (Ф. Хађађ, Ускрснуће, Сплит, 2017, стр. 7), што значи, осим Бога, у сваког ђавола могу да вјерујем.

[32] Али не оно које је симбол навјештаја хришћанскога свјетла, већ неко ново паганство, паганство по свом, којем су Ниче и Хајдегер пророци (пројектовано да буде маљ којим ће се ударати хришћанство). Чекали су бљештава сванућа, а освануло је оно што им је Зоре и припремало – ђаво главом и брадом (или како то каже Елер: заиграло је тијело у истини и истина у тијелу – очекивала се епифанија грчких богова, а умјесто тога дошао је Хитлер).

[33] М. Heidegger, Phänomenologische Interpretationen zu Aristoteles. Einführung in die phänomenologische Forschung, GA, Bd. 61, стр. 199.

[34] П. Слотердијк, Свој живот промијенити мораш, Загреб, 2015, стр. 32.

[35] M. Heidegger, Der Spruch des Anaximender, у: Holzwege, Frankfurt a/M, 1950, стр. 343.

[36] Ж. Амери, С ону страну кривње и задовољштине, Загреб, 2009, стр. 42.

[37] Р. Зафрански, Романтизам. Једна немачка афера, Нови Сад, 2011, стр. 63.

error: Content is protected !!