Arvo Pert
Drugog juna,[1] ambiciozni Arvo Pert Projekat akademije Svetog Vladimira okončan je izvođenjem Kanona pokajanja (1997) od strane Estonijskog Filharmonijskog Kamernog Hora u Metropolitanskom Muzeju umetnosti Hrama Dendur. Estonski Filharmonijski Kamerni Hor, pod rukovodstvom maestra Tonu Kaljustea, jedan je od vodećih svetskih horova, i njihovo izvođenje te noći nije bilo beznačajno. Pevali su sa izvanredno bogatim i uglačanim zvukom, održavajući jedinstveno ustrojstvo i besprekornu intonaciju tokom sat i po intenzivno fokusiranog pevanja. Koncert je dobio sjajan prikaz u Njujork Tajmzu, stoga umesto priče o detaljima nastupa, želim da izrazim moju ličnu percepciju Kanona pokajanja kao kompozicije i načina na koji ono baca očaravajuće svetlo na ulogu pravoslavnog umetnika delajućeg izvan liturgijske sfere.
Kanon pokajanja jeste izazovno delo, i za izvođače i za publiku. Naizgled, deluje skoro do bola jednostavno, smešteno u jedno tonsko područje u neprestano niskom tonalitetu kroz celokunost komada, uz upotrebu čestih ponavljajućih ritmičkih i tekstualnih motiva. Međutim, delo je ustvari složeno organizovano i zavarljivo teško za izvođenje. Tekst Kanona pokajanja (koji se može naći u većini pravoslavnih molitvenika), predstavljen ovde na crkveno-slovenskom, jeste pokretačka snaga dela, i sve u Pertovom uređivanju, i na sveobuhvatnom formalnom nivou i na minutnom nivou individualnih muzičkih gestova, rešava se u odnosu na tekst. Tekst je duboko pokajan, a muzika, proizilazeći iz srca posvećenog pravoslavnog vernika koji je izvesno živeo u bliskosti s ovim tekstom brojne godine tokom rada na ovom delu, nastoji da izazove u slušaocu nešto od pokajnog iskustva koje je i proizvelo reči.
Nije lak zadatak za kompozitora da stvori iskustvo pokajanja u svojoj publici. Većina Arvo Pertovih slušalaca verovatno ne deli njegova pravoslavna uverenja – on je najizvođeniji živi kompozitor na svetu, povrh svega – ali čak i ako bi delili njegova uverenja, kako on kao kompozitor evocira duh pokajanja u svojim slušaocima? Zasigurno, kompozitor treba da se oslanja na tekst da bi preneo specifične koncepte. Međutim, govoreći kao doživotni pravoslavni hrišćanin, i povremeni komozitor, mogu pouzdano reći da prosto slušanje ili čitanje ili čak pevanje datog teksta ne garantuje da će stvoriti ikakav prepoznatljiv utisak u srcu. Često ne bude ni razumljivo. A opet, sedeći u publici na ovom koncertu drugog juna, mogu reći s jednakim ubeđenjem da mislim da sam iskusio nešto od pokajnog duha s kojim Arvo Pert nastoji da prožme ovo delo, i ne mislim da sam bio usamljen. Bilo je verovatno hiljadu ljudi u sali te noći, i jedva da sam mogao čuti ičije uzdahe. Bilo ko, ko redovno posećuje koncerte u Njujorku znaće koliko je ovo neuobičajeno.
Pa kako on to izvodi? Mnogo je pisano o Arvo Pertovoj karakterističnoj kompozitorskoj tehnici zvanoj tintinnabuli (od latinskog tintinnabulum što znači „bilo“, „zvono“), u kojoj jedan glas ili skup glasova polako obrazuje tonsku trijadu, u zvono-likom maniru, dok drugi glas ili skup glasova talasa dijatoničku melodijsku liniju u sred toka. Kao i u ranijim Pertovim delima u kojima je njegov tintinnabuli stil oformnjen, kao što je Tabula Rasa (1970) ili Spiegel im Spiegel (1978), Kanon pokajanja koristi tintinnabuli veoma efektivno. Međutim, želim da kažem nešto o drugoj odlici Pertovog dela: to je, njegova izvanredna sposobnost da oblikuje percepciju vremena slušaoca, i kroz ovo oblikovanje, da pozove slušaoca u jednu vrstu borbe sa njegovim ili njenim [po]mislima. Takođe, izvevši nedavno deo Kanona kao član hora, želim da uračunam nešto od mog iskustva ovog istog preoblikovanja vremena i posledičnu bitku sa [po]mislima iz perspektive pojca.
Najpre, perspektiva slušaoca. Kanon pokajanja je dugačko delo u svakom smislu. Nekoliko čak i najdužih glavnih simfonija traju nešto više od sat, a mnoge od ovih, bar one na koje su slušaoci navikli da čuju, kreću se od visina ka dubinama, od bučnog ka tihom, od nežnog ka silovitom, i od jednog ključa ili tonske oblasti ka drugoj. (Naravno, opere i oratoriji mogu da traju mnogo duže, ali su po prirodi skopčani sa dramom na nekom nivou, pa spadaju u drugu kategoriju.) Kanon, nasuprot tome, je blizu sat i po vremena dugačak, nikad ne odskače izvan svog izvornog ključa, i ima malo usputnih promena tempa ili dinamičkih efekata. Intenzivno je meditativan. Međutim, kako delo odmiče, postepeno otkrivajući svoju formalnu strukturu i nežno smenjujući svoje muzičke naglaske zarad proiznošenja tekstualne fraze, ono insistira da slušalac uspori svoju percepciju vremena. Ako očekujete da se delo završi (nešto svojstveno našem nestrpljivom veku), ili ako očekujete da budete ponešeni nekom dramatičnom promenom u muzici, delo će delovati dosadno, ako ne i mučno. Za mene, iskustvo je bilo nešto nalik skakanju u vodu koja je malo prohladna. Na početku, bilo mi je neugodno, batrgao sam se uokolo za nečim poznatim da se pridržim. Onda, polako, počeo sam da se prilagođavam svom novom okruženju, i uskoro sam uvideo da korišćenjem mojih mentalnih mišića na drugi način – to jest, usporavanjem mojih misli i dozvoljavajući im da se kreću u ritmu koji je delo diktiralo, kao plivač koji se prilagođava temperaturi i povećanom otporu vode – bio sam u stanju da zauzmem prostor dela, i da razumem nešto od onoga što prenosi. Rezultat ovog usporavanja je bio taj da su tekst, te duboke pokajne reči, počele da oživljavaju na potpuno neočekivan način. Počeo sam da se zadržavam na rečima, ne jednostavno čitajući radi [sticanja] osećaja značenja kao što to uobičajeno radim (verovatno kao što čitate ovaj članak upravo sada), već zaista promišljajući ih i dozvoljavajući značenju svake reči da prodre. Iskustvo nije bilo nimalo dosadno, već dinamično i uzbudljivo, i temeljno pokretajuće. Nakon zamiranja odjeka završnih srce-rastežućih „Amina“ – probadajuće visok i tanak D-durni akord raspršujući se nagore čak više od G-dura, a onda, u nižem registru, od G-dura nazad do D-dura – publika je sedela u oduševljenoj tišini tokom napregnutih 10 sekundi pred erupciju u gromoglasni aplauz. Izgleda da je svako osetio preobražavajući efekat dela.
Tek nedavno, imao sam priliku da izvodim završni stav Kanona pokajanja kao deo polu-profesionalnog hora na uzbudljivom i revolucionarnom festivalu nove muzike pravoslavnih kompozitora u Grejvs Koncertnoj Hali Severno Kentakijskog Univerziteta, pod upravom maestra Petra Jermihova. Dok smo uvežbavali komad, opet sam osetio taj isti osećaj prebivanja u hladnoj vodi, ovog puta kao pojac. Note su bile u neugodnom registru, vremenski zapis se neočekivano menjao, a najteže od svega, periodi pevanja su bili konstantno označeni neregularnim merama mirovanja tako da sam se osećao kao perkusionista u orkestru, brojeći mahnito kako ne bih propustao ni otkucaj. Iskusan sam pojac, kompozitor, pa i dirigent, ali sam iskreno mogao naći u delu veoma malo toga da je intuitivno ili predvidivo; ni u jednom momentu, stoga, nisam mogao preći na „auto-pilota“ i jednostavno ući u tok dela. Svaki pokret morao je biti proračunat, moj fokus nije mogao da bude popušten ni za tren, i nijednom mi nije bilo dozvoljeno da uživam u muzici. I ja sam osetio da nisam sam u svojoj nelagodnosti, i nisam mogao odoleti da se ne zapitam da li bismo se pokazali ravnopravni zadatku valjanog čitanja dela. Međutim, čim smo otpočeli komad na koncertu, nešto poput čuda se desilo. Osećaj fokusirane koncentracije u horu bio je opipljiv, sastav se kretao i disao kao jedan organizam. Kad smo doprli do klimakteričnog središnjeg odeljka komada, osećao sam kao da je zvuk bio biće izvučeno iz nas nekom nevidljivom silom. Moja lična pažnja bila je fokusirana uglavnom na brojanje ritmova i pevanje stepena i slovenskih reči pravilno, ne u stvari na izražaj ili na druga svojstva zvuka; ali unutrašnja izražajna snaga dela je bila tu bezobzira, kuljajući iz sastava sa preplavljujćom silom. Prinuđavajući pojce da fokusiraju svu svoju pažnju na prebrojavanje nota i pauza, Arvo Pert je uspeo da nadmudri naše umetničke egoe[2] i da stvori moćni osećaj za jedinstvo i zajedničku težnju unutar sastava. Zasluga ide takođe i maestru Jermihovu za razumevanje ovoga i za stavljanje primarnog naglaska na ritmičku preciznost rađe nego na izražaj tokom probi, kao i za predosećaj da će znati da će komad konačno izaći izjedna. Nakon što su završni „Amini“ izronili i hor zašao iza scene na stanku, bilo je jasno da se svako osećao istovremeno i iscrpljeno i ushićeno, kao da smo se suočili sa smrću i pobedili je.
Iskusiti Kanon pokajanja, bilo kao slušalac ili kao izvođač, znači okusiti nešto od unutrašnje borbe integralne pravoslavnoj duhovnosti.
Iznad svega, Kanon ubedljivo otkriva da, dok borba sa sopstvenim pomislima i nemoćima povremeno može biti gorka, preobražaj koji sledi iz toga jeste neverovatno sladak. Ovo je misterija pokajanja. Dobrovoljno osuđujemo sebe ne iz samo-mržnje ili neke vrste mazohističke žudnje za bolom, već radi odstranjivanja svega suvišnog, svega banalnog i nečistog i ružnog, tako da ozarujuća mirnoća pročišćene duše, njena snaga i lepota, mogu postati vidljivi. Za kompozitora nalažanje načina da prenese ovu suptilnu i paradoksalnu realnost kroz muziku – i štaviše, da ubedi duboko neverujući svet da sluša-jeste izvanredno postignuće, i Arvo Pert zaslužuje priznanje da je jedan od velikih kompozitora našeg vremena, možda i svih vremena.
Dok smo moja žena Marija i ja napuštali koncert u Metr-ovom Hramu Dendura, masivnu staklo-zidu prostoriju u kojoj se nalazi rekonstruisani egipatski hram iz 15 veka pre Hrista koji je izvorno posvećen Izisu i Ozirisu, razmenili smo par reči sa jednim od organizatora koncerata sa akademije Sv. Vladimira. Pogledao je nagore prema namrštenoj građevini iza nas, i rekao sa očiglednim utiskom, „Slušajući ovu muziku i ove reči, ovde, u ovom mestu, osećam kao da je nekako hram očišćen.“ Složio sam se sa tim.
Izvor: Benedict Sheehan, „A Reflection on Arvo Pärt’s Kanon Pokajanen“, Orthodox Arts Journal, 22. juna, 2014.
Preveo Zoran Matić
P.S. Posvećujem ovaj prevod iskušeniku V, zaljubljeniku u Arvo Pertov Kanon pokajanja, koji me svojevremeno i uputio na Pertovu muziku i rumunske filmove.
[1] Postalo je dosta uobičajeno da se reč reflection (koja se ovde nalazi u naslovu teksta) prevodi s rečju „refleksija“ u značenju kritičkih/stvaralačkih izražavanja uvida ili utisaka o nečemu. Naši studenti teologije u inostranstvu, recimo, mogu dobiti sugestiju da je veoma važno imati refleksiju u odnosu na neku bogoslovsku temu. Isto značenje može imati i naša reč „odraz“, pa je stoga ona i upotrebljena u ovom prevodu. Malo slobodniji prevod mogao bi upotrebiti još bolji izraz; a to je „odjek“. S tim u vezi pokojni prof. FDU Dušan Trbojević davao je genijalnu interpretaciju Mokranjčeve kompozicije „Odjeci“ , spominjavši pred samo izvođenje iste: „Odjeci uvek nalaze odjeke“; „..kao rađanje, apoptoza svetlosti, dostizanje božanstva..“; Treba samo čuti i doživeti“; „kompozicija kao poslednje zbogom usamnjenika…“; „njemu nije bilo bitno koliko je nešto staro ili novo, već koliko je istinito (misao o Bahu)“. Međutim, autor ovog teksta koji prevodimo nije se odlučio za zvučni atribut, već za slikovni, te bi možda bilo previše slobodno da upotrebimo bolji izraz. – prim. prev.
[2] Kod nas se to naziva konkretnije: „pevnička sujeta“ ili „pevnička bolest“ – prim. prev.