Арво Перт
Другог јуна,[1] амбициозни Арво Перт Пројекат академије Светог Владимира окончан је извођењем Канона покајања (1997) од стране Естонијског Филхармонијског Камерног Хора у Метрополитанском Музеју уметности Храма Дендур. Естонски Филхармонијски Камерни Хор, под руководством маестра Тону Каљустеа, један је од водећих светских хорова, и њихово извођење те ноћи није било безначајно. Певали су са изванредно богатим и углачаним звуком, одржавајући јединствено устројство и беспрекорну интонацију током сат и по интензивно фокусираног певања. Концерт је добио сјајан приказ у Њујорк Тајмзу, стога уместо приче о детаљима наступа, желим да изразим моју личну перцепцију Канона покајања као композиције и начина на који оно баца очаравајуће светло на улогу православног уметника делајућег изван литургијске сфере.
Канон покајања јесте изазовно дело, и за извођаче и за публику. Наизглед, делује скоро до бола једноставно, смештено у једно тонско подручје у непрестано ниском тоналитету кроз целокуност комада, уз употребу честих понављајућих ритмичких и текстуалних мотива. Међутим, дело је уствари сложено организовано и заварљиво тешко за извођење. Текст Канона покајања (који се може наћи у већини православних молитвеника), представљен овде на црквено-словенском, јесте покретачка снага дела, и све у Пертовом уређивању, и на свеобухватном формалном нивоу и на минутном нивоу индивидуалних музичких гестова, решава се у односу на текст. Текст је дубоко покајан, а музика, произилазећи из срца посвећеног православног верника који је извесно живео у блискости с овим текстом бројне године током рада на овом делу, настоји да изазове у слушаоцу нешто од покајног искуства које је и произвело речи.
Није лак задатак за композитора да створи искуство покајања у својој публици. Већина Арво Пертових слушалаца вероватно не дели његова православна уверења – он је најизвођенији живи композитор на свету, поврх свега – али чак и ако би делили његова уверења, како он као композитор евоцира дух покајања у својим слушаоцима? Засигурно, композитор треба да се ослања на текст да би пренео специфичне концепте. Међутим, говорећи као доживотни православни хришћанин, и повремени комозитор, могу поуздано рећи да просто слушање или читање или чак певање датог текста не гарантује да ће створити икакав препознатљив утисак у срцу. Често не буде ни разумљиво. А опет, седећи у публици на овом концерту другог јуна, могу рећи с једнаким убеђењем да мислим да сам искусио нешто од покајног духа с којим Арво Перт настоји да прожме ово дело, и не мислим да сам био усамљен. Било је вероватно хиљаду људи у сали те ноћи, и једва да сам могао чути ичије уздахе. Било ко, ко редовно посећује концерте у Њујорку знаће колико је ово неуобичајено.
Па како он то изводи? Много је писано о Арво Пертовој карактеристичној композиторској техници званој tintinnabuli (од латинског tintinnabulum што значи „било“, „звоно“), у којој један глас или скуп гласова полако образује тонску тријаду, у звоно-ликом маниру, док други глас или скуп гласова таласа дијатоничку мелодијску линију у сред тока. Као и у ранијим Пертовим делима у којима је његов tintinnabuli стил оформњен, као што је Tabula Rasa (1970) или Spiegel im Spiegel (1978), Канон покајања користи tintinnabuli веома ефективно. Међутим, желим да кажем нешто о другој одлици Пертовог дела: то је, његова изванредна способност да обликује перцепцију времена слушаоца, и кроз ово обликовање, да позове слушаоца у једну врсту борбе са његовим или њеним [по]мислима. Такође, извевши недавно део Канона као члан хора, желим да урачунам нешто од мог искуства овог истог преобликовања времена и последичну битку са [по]мислима из перспективе појца.
Најпре, перспектива слушаоца. Канон покајања је дугачко дело у сваком смислу. Неколико чак и најдужих главних симфонија трају нешто више од сат, а многе од ових, бар оне на које су слушаоци навикли да чују, крећу се од висина ка дубинама, од бучног ка тихом, од нежног ка силовитом, и од једног кључа или тонске области ка другој. (Наравно, опере и ораторији могу да трају много дуже, али су по природи скопчани са драмом на неком нивоу, па спадају у другу категорију.) Канон, насупрот томе, је близу сат и по времена дугачак, никад не одскаче изван свог изворног кључа, и има мало успутних промена темпа или динамичких ефеката. Интензивно је медитативан. Међутим, како дело одмиче, постепено откривајући своју формалну структуру и нежно смењујући своје музичке нагласке зарад произношења текстуалне фразе, оно инсистира да слушалац успори своју перцепцију времена. Ако очекујете да се дело заврши (нешто својствено нашем нестрпљивом веку), или ако очекујете да будете понешени неком драматичном променом у музици, дело ће деловати досадно, ако не и мучно. За мене, искуство је било нешто налик скакању у воду која је мало прохладна. На почетку, било ми је неугодно, батргао сам се уоколо за нечим познатим да се придржим. Онда, полако, почео сам да се прилагођавам свом новом окружењу, и ускоро сам увидео да коришћењем мојих менталних мишића на други начин – то јест, успоравањем мојих мисли и дозвољавајући им да се крећу у ритму који је дело диктирало, као пливач који се прилагођава температури и повећаном отпору воде – био сам у стању да заузмем простор дела, и да разумем нешто од онога што преноси. Резултат овог успоравања је био тај да су текст, те дубоке покајне речи, почеле да оживљавају на потпуно неочекиван начин. Почео сам да се задржавам на речима, не једноставно читајући ради [стицања] осећаја значења као што то уобичајено радим (вероватно као што читате овај чланак управо сада), већ заиста промишљајући их и дозвољавајући значењу сваке речи да продре. Искуство није било нимало досадно, већ динамично и узбудљиво, и темељно покретајуће. Након замирања одјека завршних срце-растежућих „Амина“ – пробадајуће висок и танак Д-дурни акорд распршујући се нагоре чак више од Г-дура, а онда, у нижем регистру, од Г-дура назад до Д-дура – публика је седела у одушевљеној тишини током напрегнутих 10 секунди пред ерупцију у громогласни аплауз. Изгледа да је свако осетио преображавајући ефекат дела.
Тек недавно, имао сам прилику да изводим завршни став Канона покајања као део полу-професионалног хора на узбудљивом и револуционарном фестивалу нове музике православних композитора у Грејвс Концертној Хали Северно Кентакијског Универзитета, под управом маестра Петра Јермихова. Док смо увежбавали комад, опет сам осетио тај исти осећај пребивања у хладној води, овог пута као појац. Ноте су биле у неугодном регистру, временски запис се неочекивано мењао, а најтеже од свега, периоди певања су били константно означени нерегуларним мерама мировања тако да сам се осећао као перкусиониста у оркестру, бројећи махнито како не бих пропустао ни откуцај. Искусан сам појац, композитор, па и диригент, али сам искрено могао наћи у делу веома мало тога да је интуитивно или предвидиво; ни у једном моменту, стога, нисам могао прећи на „ауто-пилота“ и једноставно ући у ток дела. Сваки покрет морао је бити прорачунат, мој фокус није могао да буде попуштен ни за трен, и ниједном ми није било дозвољено да уживам у музици. И ја сам осетио да нисам сам у својој нелагодности, и нисам могао одолети да се не запитам да ли бисмо се показали равноправни задатку ваљаног читања дела. Међутим, чим смо отпочели комад на концерту, нешто попут чуда се десило. Осећај фокусиране концентрације у хору био је опипљив, састав се кретао и дисао као један организам. Кад смо допрли до климактеричног средишњег одељка комада, осећао сам као да је звук био биће извучено из нас неком невидљивом силом. Моја лична пажња била је фокусирана углавном на бројање ритмова и певање степена и словенских речи правилно, не у ствари на изражај или на друга својства звука; али унутрашња изражајна снага дела је била ту безобзира, куљајући из састава са преплављујћом силом. Принуђавајући појце да фокусирају сву своју пажњу на пребројавање нота и пауза, Арво Перт је успео да надмудри наше уметничке егое[2] и да створи моћни осећај за јединство и заједничку тежњу унутар састава. Заслуга иде такође и маестру Јермихову за разумевање овога и за стављање примарног нагласка на ритмичку прецизност рађе него на изражај током проби, као и за предосећај да ће знати да ће комад коначно изаћи изједна. Након што су завршни „Амини“ изронили и хор зашао иза сцене на станку, било је јасно да се свако осећао истовремено и исцрпљено и усхићено, као да смо се суочили са смрћу и победили је.
Искусити Канон покајања, било као слушалац или као извођач, значи окусити нешто од унутрашње борбе интегралне православној духовности.
Изнад свега, Канон убедљиво открива да, док борба са сопственим помислима и немоћима повремено може бити горка, преображај који следи из тога јесте невероватно сладак. Ово је мистерија покајања. Добровољно осуђујемо себе не из само-мржње или неке врсте мазохистичке жудње за болом, већ ради одстрањивања свега сувишног, свега баналног и нечистог и ружног, тако да озарујућа мирноћа прочишћене душе, њена снага и лепота, могу постати видљиви. За композитора налажање начина да пренесе ову суптилну и парадоксалну реалност кроз музику – и штавише, да убеди дубоко неверујући свет да слуша-јесте изванредно постигнуће, и Арво Перт заслужује признање да је један од великих композитора нашег времена, можда и свих времена.
Док смо моја жена Марија и ја напуштали концерт у Метр-овом Храму Дендура, масивну стакло-зиду просторију у којој се налази реконструисани египатски храм из 15 века пре Христа који је изворно посвећен Изису и Озирису, разменили смо пар речи са једним од организатора концерата са академије Св. Владимира. Погледао је нагоре према намрштеној грађевини иза нас, и рекао са очигледним утиском, „Слушајући ову музику и ове речи, овде, у овом месту, осећам као да је некако храм очишћен.“ Сложио сам се са тим.
Извор: Benedict Sheehan, „A Reflection on Arvo Pärt’s Kanon Pokajanen“, Orthodox Arts Journal, 22. јуна, 2014.
Превео Зоран Матић
P.S. Посвећујем овај превод искушенику В, заљубљенику у Арво Пертов Канон покајања, који ме својевремено и упутио на Пертову музику и румунске филмове.
[1] Постало је доста уобичајено да се реч reflection (која се овде налази у наслову текста) преводи с речју „рефлексија“ у значењу критичких/стваралачких изражавања увида или утисака о нечему. Наши студенти теологије у иностранству, рецимо, могу добити сугестију да је веома важно имати рефлексију у односу на неку богословску тему. Исто значење може имати и наша реч „одраз“, па је стога она и употребљена у овом преводу. Мало слободнији превод могао би употребити још бољи израз; а то је „одјек“. С тим у вези покојни проф. ФДУ Душан Трбојевић давао је генијалну интерпретацију Мокрањчеве композиције „Одјеци“ , спомињавши пред само извођење исте: „Одјеци увек налазе одјеке“; „..као рађање, апоптоза светлости, достизање божанства..“; Треба само чути и доживети“; „композиција као последње збогом усамњеника…“; „њему није било битно колико је нешто старо или ново, већ колико је истинито (мисао о Баху)“. Међутим, аутор овог текста који преводимо није се одлучио за звучни атрибут, већ за сликовни, те би можда било превише слободно да употребимо бољи израз. – прим. прев.
[2] Код нас се то назива конкретније: „певничка сујета“ или „певничка болест“ – прим. прев.