Eleuterio Fernandes Ujdobro i Maurisio Rosenkof su, kao pripadnici Pokreta narodnog oslobođenja, bili među grupom koja je povela više od decenije u tamnicama urugvajske diktature, jedne od mnogih koje su, uz punu podršku Sjedinjenih Država, satirale narode Latinske Amerike tokom sedamdesetih godina devadesetog veka. Jedan od sužnjih je bio i kasniji predsednik Urugvaja Hose Muhika, dok će jedan od autora ove knjige, Ujdobro, postati ministar unutrašnjih poslova u svojoj zemlji.
Zatvori kroz koje su ovi ljudi prošli nisu bili obični, već programi potpune izolacije čiji je cilj bilo izluđivanje zatočenih. Zatočeni su istovremeno bili i svojevrsni taoci koji bi trebalo da spreče dalje delovanje oslobodilačkog pokreta. Autori knjige su, pod merom potpune zabrane komunikacije (ne samo međusobne, nego i sa stražarima), ipak uspeli da razviju metod opštenja nekom vrstom improvizovane Morzeove azbuke. što ih je velikim delom i održalo u životu i pri zdravoj svesti.
Knjiga „Sećanja ćelijaša“ napisana je krajem osamdesetih godina prošlog veka (srpsko izdanje: Andrićev institut 2015, prevod Silvija Monros Stojaković), iz potrebe da se iskustva koja su preživeli sačuvaju od zaborava, i nastala je kao međusobni usmeni razgovor sniman na magnetofonsku traku, a kasnije prepisivan i neznatno redigovan, bez – kako samo autori navode – većih literarnih pretenzija.
Ipak, tako svedena na izlaganje ličnog iskustva, i to metodom neposrednog razgovora, ova knjiga nema vrednost samo dokumenta, nego i produbljenog i uzbudljivog preispitivanja samih osnova na kojima počiva ljudski život i ljudska zajednica.
Neminovno, ovo je, kako sami autori naglašavaju, knjiga o zlu, o sramu zla, koji degradira ljudsko biće kao takvo, pa i njegove izvršioce, čega su i oni sami na svoj način svesni. Velika vrednost „Sećanja ćelijaša“ je što bez stilske pirotehnike uspešno literarno posreduju iskustvo i „ukus“ zla, osećaja da u zlu koje se dešava – kako god njegovi činovi bili obrazlagani i opravdavani – ipak „nisu čista posla“; da je to nešto „što se ne radi“. Zlo, oličeno u konkretnim ljudima, ovde takođe nije pretvoreno u karikaturu niti predstavlja alibi za vrednosni, etički ili ontološki nihilizam. Upravo to što su osetili da je i „u dubini mračne svesti“ mučitelja „uvek prisutan i neki prigovor“, autore je ohrabrilo da pokažu „kako ljudsko biće, ma šta da misli, može da odoli golemom zlu a da pritom ne postane ni zver ni biljčica, ni da se skameni“.
Pobeda pobunjenika, oličena u preživljavanju i očuvanju moći za usmereno delovanje u zajednici i lični razvoj, na način na koji je opisana i knjizi, upravo zbog toga nema trijumfalistički naboj, niti je usmerena ka osveti i uspostavljenju večite i bespogovorne pravde na ovom svetu, nego je primer pobede ljudskog duha, vrednosti borbe za slobodu i osećanja za istinske interese zajednice kojoj se pripada.
Autori stoga ne pišu ovu knjigu kao prilog ovoj ili onoj ideologiji, nego pravu potlačenog naroda da se pobuni protiv onih koji žele da ga – parafrazirajući reči pisca predgovora ove knjige, velikog Eduarda Galeana – pretvore u masu „gluvonemih“. A pristanak na ovakav status oduvek je pristanak i na to da se u nečije – ljudske – ruke položi pravo da odlučuje o vašem životu i smrti, životu i smrti svakog od nas, bez najave i bez izuzetka.
Danas je ova knjiga, još jedan prilog velikog doprinosa latinoamaričkih naroda razumevanju nužnosti borbe za slobodu i njenom delatnom osmišljavanju, izuzetno važna, ne samo zbog tekućih – a bojim se i predstojećih – događaja u Venecueli, već i širom sveta koji se nalazi pod udarom jednog besprimernog nasilja, pred kojim otpor – nikako i nipošto, ni pod bilo kakvim izgovorima – ne bi smeo da zamre. I sa kojim saučesništvo, makar i pod vidom „realizma“ ili odbrane „civilizacijskih“ vrednosti, predstavlja nesumnjivo svrstavanje na stranu zla, politički čin koji nas – opet bez obzira na sve izgovore i opravdanja – ne lišava ni jedne odgovornosti koje imamo kao ljudi, pa ni ljudi Božiji.
