Стигла је блага, бела вест тишине и спокојства, чистоће, реда и мириса… Чудна су твоја дела, Господе. Малочас су још зјапиле рупе непоплочаног града, кострешиле се груде осушена кала, мучно се протезао сиротињски коњић да повуче терет, видели се олињали капути духовнога племства, досадно и подмукло су зверала око себе деца не знајући чиме да се забаве. И одједаред, за две четврти часа, завршило се чудо. Одело је лепо и у свих људи једнако, улице су чисте и равне, деца кликћу и престају ружно да мисле, точкови кола клизе сами од себе, и свугде мирише ничим неокужена атмосфера висина.
– Снег нам је дошао! – вичу деца.
– Снеже, бели снеже, лези ми на душу! – мисле у себи људи. По фабрикама, по тамницама, по болницама, чама се смеши…
А шта ви кажете, господо из Парламента, из кабинета, и из клубова? Изволите, изађите напоље да видите бело, чисто, лепо, да видите чудо. Изађите и изнесите са собом све. Све рупе и грбе државног живота, све мисли и сва дела своја. Изнесите у снег зупце наклапања и кавги; изручите у снег све што имате у кожним торбама, у главама и у срцима, све што цените, и до чега највише држите. Изађите, оци народа, носиоци идеја, писари закона, савлађивачи задатака, изађите из зидова и идите на Топчидерско Брдо да видите велики симбол, и прочитате белу посланицу Господњу.
Што стојите? Што се снебивате? Је ли вам жао газити по белом? Газите само, колико год газите, бело ће остати бело, јер је испод белог опет бело. Не знате пут? Овила се белоћа око тробојних мотака и стубова, па се бојите одлутати из државе, и наћи се у царству нечистог духа? Не бојте се, као што је пала по тробојним моткама мира и благостања, пала је белоћа и по црвеним заставама освете и револуције. Све је бело, и свима је исти пут, и само један. Изађите господо, и једни и други, и тробојни и црвени, изађите да научите велику лекцију, да се и без удараца и бола може стишати, очистити, изједначити. Чудо. Свемоћно и неодољиво, мекано и бело као душа, сродно и познато и старцу и новорођеноме, и опште и једно и за сељака и филозофа, и за шуму, село и град, и за све вере и сва племена.
Отворите широм врата и прозоре, и пустите да веје снег на све оно што сте затворили по касама, по орманима за акта, по архивама, судницама, школским собама и црквеним саборима. Не бојте се свежег и хладног, не туђите се од белог. Не! Јер је бело боја будућности, бело је боја последњих чежњи. Бела политика, бела Интернационала! Дајте, стараоци државе, оци цркве, гласници уметности, дајте једаред једну мисао, једну реч, једну победу или смрт, али белу, чисту, милостиву. Излазите из својих тврђава, претставници Правде, Вере, и Просвете, ви досуђивачи награда и казни, ви велики капетани хлеба, положаја, сигурности, и достојанства. Излазите из зидова уображености, упорности, охолости, небратства, и безбожности, и пођите у снег и вејање, и погледајте, свеједно, лево или десно, горе или доле — само сте ви црни! Инспиришите се, господо! Снегом се поспите! Белу политику и белу просвету дајте! Дајте је ма само за тренутак, али је дајте!
Извор: Исидора Секулић, Стопама Христовим, Београд: Отачник, 2019.
