Autografi

O potrebi isihastičke renesanse: Osvrt na osvrt

Ježi Novosjelski, Preobraženje, 1982.

Pre nekog vremena sam objavio tekst u kome sam izneo stav da je u Beogradu potrebno osnovati jedan manastir u okviru koga bi bila negovana isihastička duhovnost, prvenstveno zarad duhovnog uzrastanja studenata bogoslovskih nauka. Ta ideja je doživela inspirativnu kritiku, u tekstu koji je na Vašem portalu Teologija.net objavio sveštenik Dražen Tupanjanin, klirik eparhije zahumsko-hercegovačke. Moram priznati da sam, pošto sam pročitao tekst (napisan veoma istančanim stilom i potkrepljen solidnom argumentacijom) u trenutku pomislio da je ime „Dražen Tupanjanin“ pseudonim iza koga stoji neki verzirani akademski teolog, koji se krije iz smirenja. Pošto sam se raspitao i saznao da je u pitanju realno ime i parohijski sveštenik, bio sam zadivljen činjenicom da neko uz svoje parohijske obaveze uspeva da u toj meri otprati stremljenja u akademskoj teologiji i polemike među filosofima našeg vremena. Kao parohijski sveštenik znam koliko je teško uporedo se baviti bilo čime drugim i upućujem sve pohvale ocu Draženu za širinu akademskog diskursa koji uspeva da otprati. U istom smislu bih izrazio sve pohvale drugom parohijskom svešteniku, o. Slobodanu Lukiću, kliriku mitropolije crnogorsko-primorske, na čiji je tekst o. Dražen primarno reagovao. Prezviter Slobodan je u svom prvobitnom tekstu i potonjoj razradi pokazao da je (pretpostavljam kroz dar sveštenosluženja) vremenom zadobio dar razlikovanja bogoslovskog izraza, u zavisnosti od toga da li isti potiče od pravolinijskog ili kružnog kretanja uma.

Pre nego li se osvrnem na argumentaciju koju je o. Dražen izneo u svom tekstu, želeo bih da, pored prethodno iznete pohvale, uputim i reči zahvalnosti za tri stvari. Prvo, za krajnje dobronameran ton i stil kojim je pisao svoj tekst. Draženova kritika je pravo osveženje i primer uvažavanja ljudi čiji se stav osporava. Drugo, zahvalan sam mu na bratskoj iskrenosti i otvorenosti prilikom pisanja, što bi, uostalom, trebalo da bude odlika svakog teksta napisanog od strane nekog sveštenoslužitelja. I treće, posebno sam mu zahvalan na prilici da se ideja o osnivanju manastira u kome bi boravili monasi naklonjeni umnom delanju afirmiše kroz raspravu ove vrste. Jer, „bilo kako mu drago“, priča o uspostavljanju takvog manastira se propoveda, „i zato se radujem, a i radovaću se“ (up. Fil 1, 18).

Pažljivim čitanjem teksta o. Dražena primećuje se da on ne osporava toliko (ili čak uopšte?) samu ideju uspostavljanja manastira koji sam predložio, koliko mogućnost da se takva ideja ostvari u datom trenutku i kontekstu, s obzirom na stanje srpskog monaštva u naše vreme, koje je, po njegovom mišljenju, u najmanju ruku problematično. Autor teksta navodi više ilustrativnih primera koji idu u prilog njegovoj tezi, među kojima monasi-jutjuberi zauzimaju značajno mesto. U tom konkretnom slučaju se sa o. Draženom mogu potpuno složiti – određene sfere digitalnog prostora su gotovo nespojive sa monaškim prizivom. Pojava youtube/facebook/instragram-monaštva je, inače, nešto na šta već duže vreme skrećem pažnju, kao na specifičnu devijaciju u crkvenom životu. Istine radi, i u tom slučaju postoje izuzeci, poput blažene uspomene o. Gavrila Lepavinskog, koji je po poslušanju svom episkopu, smireno primio pastirsko breme misionarenja u e-prostoru i tu pokazao veliki uspeh. Vječnaja pamjat mom dragom bratu Gavrilu, smernom i usrdnom delatniku na polju misije Crkve!

Sa druge strane, u pogledu prilično generalizovanog stava o. Dražena koji se tiče duhovnog stepena većeg dela srpskog monaštva ne bih mogao ništa konkretno reći jer ni približno ne poznajem sve monahe naše Crkve. Ipak, kada je reč o nekoliko desetina srpskih monaha koje prilično dobro poznajem i sa kojima održavam redovan kontakt, mogu da posvedočim da sam od većine njih nemali broj puta dobio duhovne utehe u razgovoru, kako u vreme dok sam bio student, tako i kasnije, kada sam postao sveštenoslužitelj. Nedavno sam, tim povodom, dok sam boravio na teritoriji mitropolije crnogorsko-primorske, potražio jednog monaha da mu se lično zahvalim za duhovnu pouku koju sam dobio pre ravno 18 godina, kada sam se, kao student Bogoslovskog fakulteta, pritisnut velikim iskušenjima, uputio put manastira Ostrog da bih se pomolio u svetinji. Taj skromni monah mi je u porti gornjeg manastira u nekoliko minuta razgovora dao pouku i savet koji su mi tada veoma pomogli, a kojih se i danas setim u raznim iskušenjima. Neka mu Gospod uzvrati stostruko!

Monasi su vazda bili i ostali ljudi kod kojih je svaka duša mogla naći pomoć i podršku. Istina, u pogledu umno-srdačne molitve koja je srž isihastičkog opita, zaista je bilo i ostalo teško naći opitnog učitelja. Dešavalo se da takvih monaha nije bilo čak ni na Svetoj gori (setimo se samo obnove koju je u tom pogledu izveo prepodobni Josif Isihasta). No to ne znači da takvih ljudi danas uopšte nema: u svom prvobitnom tekstu, na koji je o. Dražen reagovao, sam naveo da srpsko monaštvo još uvek ima ljudi opitnih u umnoj molitvi. I to nisam rekao napamet, već iz ličnog iskustva. U pogledu naše teme, glavnu ulogu ne igra broj, već o kakvoća, i to je važno naglasiti. Mnogima teškoću u ovom slučaju predstavlja činjenica da umne delatelje nije lako pronaći. Razlog je jednostavan: oni beže od bilo kakvog publiciteta i ne žele da se ističu, jer time čuvaju svoje delanje u „kleti“ srca (sr. Mt 6, 6). No onaj čovek koji iskreno traži takvog učitelja, taj će ga i pronaći i prepoznati (sr. Mt 7, 8). Lično znam za nekoliko srpskih monaha (neke i lično poznajem) koji bi mogli da odgovore na ideju koju sam predložio. Njihova imena, upravo iz prethodno iznetih razloga, otkrio bih javno jedino u slučaju konkretnog poziva od nadležnog episkopa da ih predložim za manastir o kome je reč. Znam da bi im tako uzeo samoću i mir koju vole iznad svega, ali ako bi ih Crkva pozvala i prepoznala, onda bi poslušanje bilo veće od podviga. 

Sećam se susreta sa dvojicom takvih srpskih monaha na Svetoj gori pre 5-6 godina. Jednog sam odmah prepoznao, budući da je bio pustinjak i da se odmah primetilo da je pogružen u molitvu. Drugog, pak, nisam jer je bio deo opštežića i obavljao ulogu koja bi se mogla svesti na ono što u srpskom jeziku zovemo „domaćinskom“: da usluži, ugosti, popriča. No nije se mogao dugo kriti: tokom svenoćnog bdenija sasvim slučajno sam ga uočio u jednoj zaklonjenoj niši, potpuno pogruženog u molitvu i nepokretnog u stojećem stavu svih osam časova trajanja službe! Jedini njegov pokret je bilo osenjivanje krsnim znakom i zamena sveće koja je neprestano gorela ispre njega – kada bi došla do kraja, on bi zapalio sledeću i ostao u potpuno istom položaju. Mir koji se osećao u njegovoj blizini teško je opisati.

U ovom trenutku, međutim, dužan sam da sakrijem imena tih i drugih monaha, i da poštujem to što čuvaju svoje „blago sakriveno u polju“ zbog koga su sve drugo „prodali“ (sr. Mt 13, 44). Napominjem još jednom da bi za potrebu manastira o kome sam govorio bio dovoljan jedan jedini takav monah opitan u umnoj molitvi. U tom smislu, napravio bih jednostavno poređenje: kao što je za Svetu tajnu Jeleosvećenja potrebno sedam sveštenika, a u nuždi je može vršiti jedan, tako je i za tajnu isceljenja uma i srca naših bogoslovskih podmladaka u krajnjem slučaju dovoljno da postoji jedan opitnik umne molitve koji bi u naše vreme u Prestonici mogao da pokrene isihastičku renesansu. Primer Svetog Sofronija Saharova i manastira Svetog Jovana Preteče u Eseksu je dovoljno i ilustrativan i inspirativan. 

Na ovom mestu se vredi podsetiti da je slična situacija „duhovne žeđi“ postojala pre ravno deset vekova u Romejskom carstvu. Tada je jedan jedini čovek – Sveti Simeon Novi Bogoslov – pokrenuo isihastički preporod. Na osnovu tog jakog isihastičkog korena, u narednih nekoliko vekova Crkva je iznedrila stabilne isihastičke grane, u vidu pastirâ, episkopâ, patrijarahâ, da bi sve ovenčala najsjajnijim plodom, u vidu pojave još jednog Novog Bogoslova – Svetog Grigorija Palame, arhiepiskopa solunskog, bogoizabranog sasuda koji je izveo zaokruženu bogoslovsku sintezu isihastičkog opita. Istaknimo i to da je Palama svoju sintezu iznedrio u polemici sa Varlaamom Kalabrijskim, veoma učenim teologom-filosofom, koji bi u pogledu ljudskog znanja nesumnjivo imao današnji akademski stepen doktora bogoslovskih nauka, ali koji je u pogledu bogopoznanja bio na stupnju na kome je tek trebalo da pohađa nastavu na „Univerzitetu umnog delanja“, na kome je Palama bio „rektor“. 

Ono što mi je posebno bilo zanimljivo u tekstu o. Dražena jeste svojevrsni kopernikanski obrt koji je napravio kada je reč o odnosu savremenog srpskog monaštva i akademske teologije. Brat Dražen tvrdo stoji na stavu da u našem današnjem kontekstu daleko više akademska teologija može pomoći srpskim monasima nego što bi oni mogli pomoći njoj. I ovde ću, još jednom, za početak da se složim sa o. Draženom – mnogo toga iz domena onoga što danas nazivamo akademskom teologijom može srpskom monaštvu zaista biti od velike koristi. Primera radi, istorija Crkve i, uopšte, istorija bogoslovske misli, je polje na kome akademska teologija i te kako može značiti savremenom monaštvu, koje treba da se upozna sa svim njenim domenima, da bi se izbegle krajnosti poput bolnog i još uvek nezaceljenog Artemijevog raskola koji je o. Dražen naveo kao drastičan primer. Osim ovog aspekta koji se tiče istorije bogoslovlja odnosno Crkve, akademsko bogoslovlje monasima može biti od izuzetne koristi i kada je reč o naučnim disciplinama koje su prateće, poput filologije. Tako učenje starogrčkog jezika, u jasno određenom kontekstu koji se tiče studioznog proučavanja novozavetnih spisa i svetootačkih dela, predstavlja nešto što bi za svakog monaha bilo veoma dragoceno. U ovom pogledu zaista nema nikakvog neslaganja među nama. Ono, ipak, postoji (kao i u prethodnim slučajevima) kada krenemo u dublju razradu teme.

Pre nego što objasnim gde se sa o. Draženom ne slažem kada je njegova teza u pitanju, naveo bih (upravo u kontekstu teme istorije bogoslovske misli, kao važne oblasti koju monasi treba da poznaju) nešto što je važno razgraničiti, da bismo se bolje razumeli. Naime, mišljenja sam da bi zvanja ljudi koji završavaju akademske bogoslovske studije trebalo preimenovati u nekom budućem periodu. Konkretno, umesto diplomirani teolog daleko je primerenije zvanje diplomirani istoričar bogoslovlja (ili neko tome slično). Onda stvari jasno stavljamo na svoje mesto i nema zabune šta je „tzv. akademska teologija“, a šta je „tzv.crkveno-podvižnička teologija“, kako u naslovu svog teksta navodi o. Dražen (usput, budi rečeno, čini mi se da je bolje razmatrati odnos akademske teologije i blagodatnog opita Crkve, no svejedno, i u slučaju postavke koju navodi o. Dražen u principu je jasno o čemu govorimo). Ponovimo još jednom antologijsku misao Solunskog svetila, koju bi trebalo istaći na ulaznim vratima svake akademske bogoslovske ustanove: bogoslov je čovek koji ume da razlikuje stvorene od nestvorenih energija. Istoričar bogoslovlja, sa druge strane, može biti svako ko ima dovoljno spoljašnjeg znanja, onog koje se dobija čisto razumski. Tako, primera radi, kada se desi da jedan od najboljih studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta diplomira i nedugo potom ode u jednu protestanstku sektu (reč je o realnom, a ne izmišljenom slučaju), onda tako nešto može da začudi, ali ne uvodi sablazan ukoliko razgraničimo da biti diplomirani istoričar bogoslovlja ne znači istovremeno biti bogoslov, budući da je bogoslovlje uvek plod očišćenja srca od strasti i prosvećenja uma, a ne sticanja spoljašnjeg znanja, koje je važan, ali tek prateći element. Ako bismo danas prisutnu akademsku titulu „diplomirani teolog“ poistovetili sa  „teolog“, bilo bi to isto kao kada bismo diplomiranog istoričara umetnosti poistovetili sa umetnikom, iako on možda zna da nacrta jedino čiča-Glišu, i pored sveg svog znanja stečenog iz istorije umetnosti. 

Uzevši u obzir prethodno rečeno, jasno je da se uticaj akademske teologije na monaštvo tiče njegove spoljašnje strane, koja jeste važna, ali nije najvažnija. Ponovimo, ono što je najvažnije za monaštvo jeste njegov unutrašnji život, koji karakteriše pokajni duh, težnja za očišćenjem srca od strasti i umno molitveno delanje. Bez toga nema monaha jer je sva lepota monaškog čina sakrivena iznutra (up. Ps 44, 13). Šta u tom suštinskom smislu akademsko bogoslovlje može doprineti monaškom delanju? Vrlo malo. Doduše, ni ovde ne treba biti isključiv (svaka isključivost, osim kada je u pitanju greh, vodi u zastranjenje) jer postoje akademski bogoslovi čiji su bogoslovski tekstovi isceljujući gotovo u jednakoj meri u kojoj su to tekstovi drevnih bogoslova Crkve, čije je bogoslovlje izviralo iz blagodatnog opita  potvrđenog sabornim doživljajem Crkve. O. Dimitrije Staniloje, o. Georgije Kapsanis, a u određenoj meri i o. Jovan Romanidis, su klasični primeri. To su bili ljudi u kojima nije bila dominantna crta spoljašnje učenosti, poznavanja svetskih jezika i nauka i univerzitetsko profesorstvo (iako su i to bile veoma važne odlike njihovog lika), već isihastički duh koji je učinio da njihova učenost i znanje dobiju pravo usmerenje i bogoslovski izraz. Oni su, poput drevnih otaca, zaista uspeli da skladno spoje Jerusalim i Atinu (da iskoristimo često korišćenu stilsku figuru za Velike Kapadokijce). U slučaju tri pomenuta akademska teologa našeg vremena, važno je primetiti to da nije akademska teologija obogatila njihov isihastički etos, već je suprotno tome, isihastički etos nadahnuo njihovu bogoslovsku misao, a preko njih i obogatio savremenu akademsku misao i pokazao usmerenje kome akademska teologija treba da teži. A to je, ponovimo još jednom, verno sledovanje blagodatnom opitu Crkve i (po)znanju koje se dobija sviše. Taj blagodatni opit, naglasimo, nije ultimativno vezan samo za monaštvo, premda su upravo monasi bili i ostali njegovi pravi predstavnici – ako bismo iz pravoslavnog bogoslovlja sklonili sve ono što je napisano rukama monahâ, pitanje je šta bi nam uopšte ostalo. U neku ruku, u Pravoslavlju je bogoslovlje bilo i ostalo po preimućstvu monaška disciplina, mada ne ultimativno i ne jedino, upravo zato što su monaški krugovi imali najviše prilike da u atmosferi molitve, posta i tihovanja očiste um od fantazije i srce od strasti, i da kao takvi postanu pogodan sasud blagodati Duha Svetog, čije je postojano zadobijanje neophodan činilac da bi čovek samostalno i pravilno bogoslovstvovao.

Da je ideja formiranja prestoničkog manastira zasnovanog na isihastičkoj duhovnosti, u kome bi obitavao makar jedan monah posvećen umnom delanju, nešto što može doneti veliki plod ukoliko bi se istovremeno napravio spoj sa bogoslovskim naraštajima koji bi tu dolazili, svedoči primer tri danas najprominentnija akademska bogoslova u Srbiji, koji su, bez ikakve sumnje, stubovi srpske teološke misli novijeg vremena i ljudi koji su uspeli da spoje blagodatno i akademsko u svom bogoslovskom izrazu. Nije teško pogoditi o kojim ljudima govorim: u pitanju su mitropolit dr Amfilohije Radović, episkop dr Atanasije Jevtić i episkop dr Irinej Bulović. Sva tri sa stepenom doktora bogoslovskih nauka i univerzitetski profesori, što će reći, sasvim autentični predstavnici akademske teologije. No ono što je posebno zajedničko svoj trojici pomenutih episkopa SPC jeste da su duhovno stasavali upravo uz monahe-isihaste, koji su ih dominantno formirali, kako u bogoslovskom tako i u podvižničkom smislu. Prvenstveno, tu je reč o uticaju njihovog zajedničkog duhovnog oca, Prepodobnog Justina Ćelijkog. Ovaj duhovni gorostas je vodio manastir sa niptičkim duhom i ka njemu su, pored tri navedena episkopa (u to vreme monahâ-akademskih bogoslova), hitali i drugi vrhunski srpski intelektualci, poput Dimitrija Bogdanovića, Vladete Jerotića, Nedeljka Kangrge. Svi su oni dolazili jer su dobro znali da pored razumski usvojenog bogoslovskog znanja potrebuju duhovno vođenje od čoveka koji je stekao ne samo jak intelekt, već i molitveno prosvećenje uma. Tri srpska episkopa koja sam pomenuo su iz Justinovih bogoslovskih nedara pocrpeli ne toliko slovo njegovih spisâ i propovedi, koliko duh pravoslavlja. Istu usmerenost pomenutih episkopa vidimo i dalje tokom njihovog akademskog usavršavanja u Jeladi, ovog puta kod ljudi koji nisu imali akademski stepen Ave Justina, ali su imali identičan isihastički duh kao on: u slučaju mitropolita Amfilohija, reč je njegovom boravku sa prepodobnim Pajsijem Svetogorcem, u slučaju vladike Irineja o uzrastanju uz prepodobnog Porfirija Kavsokalivita, a u slučaju vladike Atanasija, reč je o njegovim čestim susretima sa prepodobnim Pajsijem, prepodobnim Amfilohijem Makrisom, a posebno sa arhimandritom Emilijanom Simonopetrijskim. U sva tri slučaja, kada se obrati pažnja na akademsko bogoslovsko stvaralaštvo pomenutih srpskih episkopa i njihov bogoslovski pristup, jasan je uticaj duhovnikâ-isihastâ koji su ih oblikovali u mladosti, i to upravo tokom akademskih studija. Zbog svega toga, apsolutno sam ubeđen da bi svaki od tri pomenuta episkopa zdušno podržao predlog o osnivanju manastira u prestonici u kome bi se negovala isihastička duhovnost i u kome bi studenti bogoslovlja, na svim nivoima akademskih studija, imali priliku da uče ono što na klasičnoj katedri ne mogu naučiti. 

O. Dražen sasvim ispravno primećuje još nešto: kada je reč o bogoslovskoj literaturi na srpskom jeziku, u ukupnom zbiru, ono što se naziva akademskom teološkom misli zauzima veoma mali procenat. U tom pogledu, spoljašnji domet akademskih teologa je praktično zanemarljiv. Taj, parametar, međutim, ne može se uzeti samostalno i isključivo jednostavnim kumulativnim poređenjem količine odštampanog papira koji se nalazi u dostupan u prodaji. Razlog tome je što štivo kojim se formiraju budući bogoslovski naraštaji, ili, još preciznije, budući pastiri Crkve, pišu upravo akademski teolozi. Ideje poput one da Adam nije istorijska ličnost (koje, usput budi rečeno, sve češće čujem u razgovoru sa studentima bogoslovskih nauka), sigurno nisu našle svoje mesto ni u asketskoj literaturi niti, pak, u posnim kuvarima, čiji broj o. Dražen poredi sa brojem naslova akademskog bogoslovlja u Srbiji. Gde se onda one nalaze, pitao bih svog brata u Hristu? Kada tako postavimo stvari, onda dolazimo do sasvim drugačijeg bilansa uticaja literature akademskog bogoslovlja sa jedne i asketske literature sa druge strane – današnji studenti sutra će biti veroučitelji i pastiri Crkve, i svojim učenicima i pastvi prenositi upravo ono znanje koje su usvojili tokom studija bogoslovskih nauka, koje će crpeti dominantno iz delâ akademskih bogoslova.

Pretpostavimo za trenutak da je savremena akademska bogoslovska misao bez ijedne zamerke, iako će se teško naći iko ozbiljan da tako ustvrdi, pored tolikog broja teologumena „lansiranih“ upravo od strane akademskih bogoslova današnjice. U tom slučaju se postavljaju neka druga pitanja, koja prosto „vrište“ za odgovorom, kako bi to simpatično izrazio o. Dražen. Naime, ko će studente bogoslovlja odnosno buduće sveštenoslužitelje naučiti metodu isceljenja ljudske duše? Ko će ih naučiti kako da se nerasejano mole i sabiraju umnu pažnju na Liturgiji i sveštenodejstvima? Ko će ih uputiti na to kako da ispovedaju pastvu i pomažu im da se očiste od greha i oslobode od strasti? Da li će budući pastiri koji bi se oslonili samo na znanja stečena na akademskim studijama, bez duhovnog vođenja, biti spremni i sami da duhovno vode druge? Da li će biti spremni da, poput starca Pajsija, pola sata slušaju neku seljanku koja je došla da ispriča svoju muku, makar to bio njen problem sa ćurkama? I da li će nekoj sličnoj osobi, koja je došla da potraži lek za konkretnu životnu muku, moći reći bilo šta drugo osim naučenih terminoloških formula poput „ontologije personalnosti“? Takva pitanja zaista „vrište“ za odgovorom, i to već duže vreme.

U tekstu o. Dražena je, pored kritike ideje potrebe za isihastičkim manastirom, bilo reči i o nekim drugim temama, koje su posredno povezane sa tom idejom. Sam podvig kao takav je jedna od njih. O. Dražen postavlja sasvim suvislo pitanje (parafraziram): zašto bi podvig uopšte bio suprotstavljen životu akademskih teologa? Zašto bi to što je neko akademski teolog isključivalo i podvižnički život? Opet i opet, na samom početku se potpuno slažem sa o. Draženom i tvrdim da u tom domenu ne treba praviti veštačke podele (uostalom, primere akademskih bogoslova-podvižnika sam prethodno već naveo). Primetio bih samo da ono što on navodi kao podvig kod nekih akademskih teologa (poput neprospavanih noći nad Svetim Pismom i svetootačkim spisima ili skrušeno stajanje na Liturgiji), predstavlja samo jedan aspekat, onaj koji je vidljiv. Ono što je, međutim, najvažnije u podvižničkoj sferi – a to je podvig pažljive umno-srdačne molitve, sasecanje pomisli i bespoštedna borbe sa unutrašnjim strasnim pokretima da bi čovek očistio svoju noetičku energiju – jeste oblast nevidljiva za ljudsko oko. U ovom smislu, dubine ljudskih srcâ ispituje samo Gospod Bog (sr. 1Kor  2, 11) i lako se može desiti da na Strašnom sudu neke akademske teologe vidimo ispred nekih monahâ-pustinjakâ. No u pogledu teme akademskog bogoslovlja nije reč toliko o ljudima, koliko o bogoslovskom izrazu koju svedoče. Konkretno, ako već ne možemo znati ko jeste, a ko nije podvižnik među akademskim teolozima (niti nam je dato to da znamo, osim ako Bog to ne blagovoli radi opšte koristi vernog naroda), treba da se zapitamo: zašto u delima većine savremenih akademskih teologa izostaje tema podviga i iskorenjivanja strasti? Zašto tu temu tek u tragovima vidimo u savremenom akademskom bogoslovlju (čast izuzecima)? I otkuda to da se upravo u delima nekih vodećih akademskih teologa pravi jasan polaritet između „tzv. evharijstijskog“ i „tzv. terapeutskog bogoslovlja“ (da iskoristim stil o. Dražena), iako su podvig i Liturgija nerazdvojna celina? Nije li to signal na da nešto očito nije u redu? 

Na prethodnu temu se direktno nadovezuje i pitanje o poznavanju (odnosno nepoznavanju, kako se uzme) zapadnohrišćanske misli, koju je o. Dražen takođe naglasio u svom tekstu. I tu se sa o. Draženom na samom početku mogu samo složiti, jer i van Pravoslavne Crkve možemo naći izuzetne hrišćanske mislioce i veoma lepe uvide u neke bogoslovske teme. No i tu o. Dražena moram dopuniti u početnoj misli jer među hrišćanima koji su van Pravoslavlja ne možemo pronaći Svetitelje, a samim tim ni istinske bogoslove. Ovde se, zapravo, i otkriva srž našeg spora, a ona se tiče osnovne osobine bogoslovlja: njegovog osvećujućeg karaktera. Preciznije rečeno, suštinska uloga bogoslovlja jeste (da se izrazim rečnikom upravo akademske teologije) doksološka i sotiriološka, što će reći da bogoslovlje ima svoj smisao u slavljenju Boga i isceljenju čoveka. Ta dva parametra su nerazdvojni pokazetelji istinskog bogoslovlja, koje može da se porodi jedino u blagodatnoj materici Crkve, riznici očišćujuće, prosvećujuće i obožujuće blagodati Božije. To ne znači da među zapadnim hrišćanskim teolozima ne možemo naći vrlinske i samopregorne ljudi koji iznose lepe bogoslovske misli, ali to znači da njihovo bogoslovlje nema punoću isceliteljske sile koja je karakteristika bogoslovlja koje se stiče isključivo unutar podvižničko-liturgijskog okrilja Crkve.

Na kraju ovog podužeg osvrta (drugačije nije moglo jer je tema od suštinske važnosti), još jednom bih pozdravio tekst o. Dražena Tupanjanina, koji je krajnje iskren, otvoren, dobronameran i bratski. Sledujući istom otvorenom i iskrenom pristupu mog brata u Hristu Gospodu, želim na kraju ovog teksta da unesem jednu duboko ličnu notu. Naime, među akademskim teolozima imam dosta prijatelja (neki od njih su mi veoma bliski), a za sâm Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu i ljude koji tamo rade me vezuju lepe uspomene, kako iz vremena studija, tako iz vremena kada sam na njemu bio zaposlen. Ipak, „Sokrat mi je mio i drag, ali istina mi je milija“ –  u jednom trenutku, neposredno posle magistarskih bogoslovskih studija, iščitavajući temeljnije svetootačka dela i konsultujući se sa ljudima koji imaju veće duhovno iskustvo, shvatio sam da akademsko bogoslovlje i te kako ume da luta u svojim zaključcima i da, u najboljem slučaju, nije do kraja pouzdano. Tu vrstu bogoslovlja, međutim, nisam odbacio niti je smatram „potencijalno negativnom“ (kako je to čitajući moj tekst doživeo o. Dražen), već smatram da mu treba odrediti jasno mesto, u odnosu (da iskoristim reč veoma prisutnu upravo u akademskom bogoslovskom diskursu današnjice) prema blagodatnom opitu Crkve.

Bogoslovsko svedočanstvo oblagodaćenih ljudi, koje je Crkva prepoznala kao pouzdane rukovodioce na putu ka oboženju u Hristu i čije je učenje provučeno kroz saborno iskustvo crkvenog organizma, je pravo merilo u odnosu na koje se može meriti akademsko bogoslovlje, koje se u konkretnom slučaju može pokazati korisnim i dobrim ili, pak, beskorisnim i štetnim. Identičnim merilom sam se trudio da promerim i ideju o osnivanju isihastičkog manastira u Prestonici, za koju verujem da je na opštu duhovnu korist i za koju se nadam da će, ako Bog da, biti u dogledno vreme ostvarena. 

O prazniku Svetog Arsenija Sremca,
leta Gospodnjeg 2019.