Prevodi i prepisi

O dobroti

Da bi ocenio dobrotu i shvatio njen kulturni značaj, čovek mora neizostavno sam da je doživi: treba primiti zrak tuđe dobrote i uživati u njemu, i treba osetiti kako zrak moje dobrote ovladava srcem, rečju i delima mog života i obnavlja ga. Međutim, možda je još poučnije iskusiti tuđu nedobrotu u njenoj krajnjoj manifestaciji – kao neprijateljstvo, zlobu, mržnju i prezrenje, iskusiti je dugotrajno, svestrano, kao životni sistem, kao beznadežnu, doživotnu atmosferu bitisanja. Baš to je, po svemu sudeći, i dato čoveku dvadesetog veka da bi se otreznio, opametio i obnovio… Velika je sreća iskusiti tuđu istinsku dobrotu, poverovati joj, pouzdati se u nju i ne prevariti se… Ona uvek dolazi „nezasluženo“, „nepredviđeno“: ponekad na poziv, ponekad bez poziva; ne iz obaveze, niti po dužnosti, već kao dar koji se daje iz vlastitih pobuda, bespovratno, bez očekivanja uzvratnog dara i nadoknade: „ama baš zabadava…” I tada, ona u duši, nehotično, pokreće pitanje: „Zar je to zaista moguće? Zar u svetu postoji i takva stihija? I ako postoji, zašto svi nismo deo nje i ne uživamo u njoj?“ Jer, to je – sasvim drugačiji, sasvim novi život, pravi, veseo, svetao; i posle nje, bez nje – sve se čini sumorno, tužno, pogrešno, surovo i jedva podnošljivo…Tuđa dobrota je, istovremeno, poziv i obećanje i ispunjenje obećanog; naslućivanje nečeg velikog čemu se, čak, odmah ne veruje; toplina od koje se srce zagreva i odmah reaguje: jer se u njemu odmah bude – zbunjenost i zahvalnost, i ljubav, i nova očiglednost koja nas uverava u postojanje sveobuhvatne stihije jevanđelskog obećanja…

Čovek koji ovo jednom iskusi ne može (ranije ili kasnije, uverljivo ili neuverljivo), a da ne odgovori svojom dobrotom, svojim zrakom, „poslatim“ u svet, koji je „saučestvujući“ i „obavezujući“. I taj odgovor će iz njega izaći tim ranije, tim uverljivije i plodotvornije, što on manje bude robovao okamenjujućoj ogorčenosti i lažnom stidu.

Velika je to sreća – osetiti u svom srcu oganj dobrote i pustiti mu na volju u životu. U tom trenu, u tim časovima, čovek u sebi otkriva ono „najbolje“, njegovo srce peva, a instinkt doživljava preobražaj: otvara se njegova poslednja dubina, on više nije sam, njegovo samoosećanje se širi do granica živog i stradajućeg sveta. Zaboravlja se na „ja“ i na „svoje“; nestaje „tuđe“ pošto ono postaje „moje“. I, za neprijateljstvo i mržnju, u duši više nema mesta.

* * *

Život čovečanstva, koje je izgubilo dobrotu, bio bi nalik strašnom, beskrajnom košmaru. Evo kako je taj život video veliki grčki mislilac Anaksimandar.

U neizmernom svetskom prostranstvu odvija se žestoka borba; i kraj joj se ne vidi. Iz „Bezgraničnog“ – predvečnog i tajanstvenog krila svih stvari – neprestano se izdvajaju sve nova i nova pojedinačna suštastva; i svako od njih želi za sebe sve, stremi svemu i bori se za opštu i isključivu vlast. Ranije, dok je svako od ovih suštastava „počivalo“ rastvoreno u Bezgraničnom, kada nijedno od njih nije bilo „za sebe“, sva suštastva su bila jedinstvena i nisu bila izdvojena iz Jedinstvenog-Bezgraničnog, bila su „sve i u svemu“. Ali, potom se, svako od njih, ispoljavajući želju za samostalnim življenjem (stupajući u „proces individuacije“), izdvajalo i postajalo posebno suštastvo „za sebe“, pojedinačno i ograničeno, a prvobitno blaženo stanje u Bezgraničnom se gubilo. Ali, može li se zaboraviti jednom doživljeno blaženstvo? Da li je moguće ne želeti njegov povratak i obnovu…? I sad svako od njih želi to izgubljeno blaženstvo i bori se za njega – samo po sebi i za sebe, ne shvatajući da je ono dostupno samo Bogu i dostižno samo u Bogu… Otuda i ta sveopšta, beznadežna borba.

Svako od tih suštastava se učvršćuje u svojoj pojedinačnosti i ograničenosti i, istovremeno, poseže za „svim“ i traži za sebe „sve“. I svi smetaju svima. I svako vidi oko sebe samo neprijatelje. I zato vladaju suparništvo i zavist: svi pretenduju, napadaju, i gore od neprijateljstva; svi nekuda streme, razdraženi, ozlojeđeni, mrze jedni druge i raduju se tuđem neuspehu. Niko neće da se suzdrži i da popusti; svako želi da zavlada svima i da „proguta“ sve; i niko ne shvata da upravo njegova pretenzija na sve isključuje druge, odbacuje ih i time njegov vlastiti cilj čini neostvarivim. Borba postaje ogorčena zato što se svi bore za nemoguće; i što je borba upornija, to je cilj nedostižniji. I svako besni sve dok ne iscrpi snage, dok ne doživi propast, ni ne shvativši svoju tragičnu grešku. Propadajući, on gubi svoje individualno obličje, prestaje da bude pojedinačno i ograničeno, i rastvara se u Krilu Bezgraničnog. Tek posle ovoga, svi oni mogu da pronađu u Bogu punoću bića i izgubljeno blaženstvo…Istovremeno se iz opšteg Krila svih stvari izdvajaju sve nova i nova suštastva i otpočinju istu onu očajničku i beznadežnu borbu…

* * *

U istoriji čovečanstva bivaju takvi periodi kada ova mračna vizija izgleda kao verni odraz stvarnog sveta i ljudske sudbine: ta beznadežna borba delova radi ovladavanja celinom, ta neobuzdana agresivnost, ta žudnja za vlašću i veličinom, to uporno sveopšte neprijateljstvo, ta osuđenost na slepilo…I tad mi počinjemo da tražimo izlaz i spasenje. I pravo rešenje problema nije u „sudbinskoj odmazdi“, o kojoj govori Anaksimandar, niti u „dobrovoljnom samogašenju“, koje propoveda Buda, već u dobroti punoj ljubavi, koju nam je zaveštao Hrist, Sin Božiji.

Individualno obličje nije stvar slepe sudbine, niti se javlja našom voljom; a odmazda za počinjenu nepravdu, ma kako se činila „pravičnom“ – ne osmišljava tragediju i ne daje joj kreativno razrešenje. Što se, pak, tiče dobrovoljnog odlaska u Nirvanu, u njeno bezgrešno i čisto blaženstvo, koje je osetio Buda, taj odlazak predstavljao bi odbijanje životnog bremena koje nam je stavljeno na pleća, odbacivanje borbe za svet, i žive ljubavi. Individualno obličje koje nam je darovano je duhovna misija, a ne „zabluda“ koje imamo pravo da se rešimo; ono skriva u sebi neki viši smisao i stvaralački zadatak, i mi nemamo pravo da ga izbegavamo i da spas tražimo u bekstvu…

Naprotiv, ovo breme treba prihvatiti i poneti. Čovek mora da iživi svoje individualno obličje u dostojnom i prelepom ostvarenju. A to uspeva jedino u ljubavnoj dobroti.

Čovek hrišćanske dobrote, ne može i neće da učestvuje u agresivnoj borbi sviju protiv svih. Svo to zavidljivo takmičenje, sva ta odvratna grozničavost, sva ta pohlepa i zloba – njemu su nepodnošljivi: on ne „traži sve“; on u ljudima ne vidi neprijatelje i suparnike; za tako nešto on nije dovoljno ohol i sujetan, i zato se on povlači iz tog haosa sa ogorčenjem i bolom, možda, čak, i sa odvratnošću…On, niti je u stanju, niti ima potrebu da večno negira, ugrožava i napada sve oko sebe, da im sve oduzima i tera ih u propast; ili, po rečima Leonarda da Vinčija „da živi na račun propasti drugih“. Mržnju gasi živa dobrota, nema ni trunke zavisti, ne javlja se žudnja za osvetom. Ljubav nije u stanju da uživa ni u zlobi, ni u intrigi, ni u nasilju; ona ne podleže samovolji, ne napada, niti spletkari. Dobrota traži mir i postiže ga iskrenom „dobrovoljnošću“; a pri pojavi sveopšteg neprijateljstva i sukoba, ona oseća samo tugu i bol.

Ne znajući kako da pomogne toj bedi, tom slepilu i pohlepnosti, dobrota se okreće od njih i osluškuje novi poredak stvari. Ona pamti izgubljeno blaženo jedinstvo u Bogu i sanja o njemu kao o Carstvu Božijem na zemlji. Ono joj se javlja ili u vidu nevidljivog duhovnog tkiva, koje tajnovito objedinjuje vaseljenu; ili u vidu „večnog mira“ ostvarenog na zemlji; ili u vidu svetske „simfonije“, koja peva Osanu zajedno sa Šilerom i Betovenom; ili u slici zvezdanog neba koje čuva, u tišini, svoju ushićujuću ravnotežu. Dobro srce živi od predosećaja sličnog uspomeni, ili od uspomene slične proročkom obećanju: predvečno blaženstvo nije zauvek izgubljeno, ono živi u nama u vidu pronicljive nade jer je veliko svejedinstvo sveta i ljudi ugodno Gospodu, ono je svima nama zadato da ga ostvarimo i mi smo pozvani da mislimo na njega i radimo na njemu – ceo život, uprkos svim poteškoćama i obmanama.

Iz ovog zaveta i predosećaja proističe hrišćanska dobrota. Ona vidi i mnoštvo, i pometnju, i nepomirljivost, i rane, i nesklad, i propasti – i traži za njih isceljenje. A okrutnost i zloba, naprotiv, žive od tog nesklada, nadražuju te rane i prepuštaju se toj netrpeljivosti. Zli ljudi su ogorčeni i zaslepljeni i ništa ne znaju o tajnovitom tkivu Carstva Božijeg koje je povereno čoveku…

* * *

Kada gledamo u oči istinski dobrom čoveku, mi vidimo kako iz njih zrači blaga svetlost koja prihvata, saoseća i greje. U njima nema podozrivosti i osude, nema surovosti i odbojnosti. U njima srećemo saosećajno pitanje o našem životnom bremenu i stradanju. Mi ne vidimo oštar, prodoran zrak ispitivačke i zahtevne duše, već blagi sjaj koji kao da dopire iz prozora rodne kuće. To dira i teši, smiruje, uspokojava i pruža olakšanje. I mi se sa ushićenjem pitamo kako je moguće da ono što je daleko, odjednom izgleda blisko, a tuđe – srodno? Kako je moguća ljubav prema neznancu? Kako se nešto, što je tako neobično i malo verovatno, može ostvariti tako očigledno?

Kroz svoj blagi pogled, dobro srce luči u svet stvaralačko i neiscrpno „da“. Jer, dobrota je poput otvorenih vrata, ona je večno gostoprimstvo, bratsko prihvatanje. Osećajni centar dobre duše otvoren je svetu; moglo bi se reći da je on spreman da izađe iz sebe i uđe u drugoga. Dobar čovek je brat svim stvorenjima. On kao da pamti prvobitno sveopšte jedinstvo, zajedničko poreklo iz jedinstvenog svedobrog istočnika, od sveblagog i svemogućeg Gospoda; on kao da u sebi oseća život i tok svejedinstvene krvi sveta, uprkos tome što je „jestastvo ljudsko“, po rečima Vasilija Velikog „rastrgnuto i na hiljadu delova rasečeno…“ Vrata koja vode u kuću njegove duše su otvorena: ona vode u onu veliku Očinsku Kuću, gde je „mnogo obitavalaca“ (Jn. 14, 2); svi smo mi, po svemu sudeći, prebivali u tom Krilu do svršetka vremena; i to Krilo nam po svršetku vremena obećava – izbavljenje, utočište i mir. Dakle, živa dobrota zrači svetlost tog svejedinstvenog Krila, svetlost ljubavi, prihvatanja, blagonaklonosti i duhovnog srodstva. Ona ostvaruje sveopšte, ponovno sjedinjavanje. A mi, ozareni i ogrejani tom svetlošću, čudimo se zašto nam se pruža uteha? Jer mi nejasno osećamo da ničim nismo mogli da „zaslužimo“ tu dobrotu i tu ljubav…

Takva čovekova dobrota srca je zračeća blagost Samog Tvorca, na pravi način primljena i emitovana u svet. A Božija Blagodat ne traži zasluge, već se izliva „na pravedne i nepravedne“ (Mt. 5, 45). I kada se Božija Blagodat izliva kroz ljudsko srce, kada svetli i greje, tada nepodnošljivi razdor u čovečanstvu počinje da se stišava, mržnja se primiruje, zavist se stidi, a pohlepa pada u pometenost. Jer, dobrota donosi ljudima blagu vest o ponovnom sjedinjavanju. Ona je dah izgubljenog blaženstva. Njoj je dato da, kao sunce, otapa led i da, kao oganj, topi kamenje…

Sve ovo govori da istinski dobro srce živi u tkivu Božijem i da oseća svoju skrivenu vezu sa ostalim čovečanstvom. Ono se ne odvaja od tog tkiva, ne napada i ne širi neprijateljstvo. Ono se uživljava u život drugoga, u život svakoga, odaziva se i spremno je da pomogne. Takav čovek gleda na svet dobronamerno, blago, saosećajno. I sam njegov pogled je već dobročinstvo za ogorčene; i njegove reči zvuče kao poziv za povratak u domovinu. I svako biće koje stupa u njegovo vidno polje, izaziva u njemu zrak blagonaklonosti, pali u njemu oganj Božije dobrote i daruje mu radost. Eto zašto je Prep. Serafim Sarovski svakom čoveku govorio: „Radosti moja…!“ I te jednostavne, ali tajanstvene reči iz rajskih naselja, bile su, istovremeno, izliv ličnog srca i jevanđelski poziv u Krilo Oca. Jer, čovek čoveku u Hristu – nije vuk ni neprijatelj, već svetlost i radost…

Dobrota je isceljujući balzam za rane sveta, analgetik za duševne rasape i duhovne rane. Ona živi od sna i sazrcanja u blaženoj prvobitnosti, u predvečnom Krilu svih stvari; ona kao da prorokuje o budućem ponovnom sjedinjavanju u Bogu i kao da u zemaljskom životu čuva sveto tkivo blagonaklonosti, mira i svejedinstva…

Zar je kultura moguća bez dobrote? Kultura je jedinstveni duh mnogih duša; jedinstveno zajedničko tkivo zasebnih, razjedinjenih ljudi; i ona se javlja u stvaralačkom opštenju usamljenih sazrcatelja. Pa kako je nju moguće stvoriti bez dobrote?

 

Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja, Stari Banovci: Bernar, 2010, 267–273.
Prevod: Radoslav Božić