Не пусти нам пасти у искушење…

Недавно је свијет обишла вијест да папа Фрањо отворено подупире промјену текста завршног дијела Молитве Господње или Оченаша, те најстарије и најзначајније кршћанске молитве, молитве коју је први измолио Исус у својој Проповиједи на гори, препоручио је потом апостолима, наложивши им уједно да ту молитву шире међу народима.

Завршни дио Молитве Господње гласи овако: И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Односно, у једној другој варијанти, и не уведи нас у напаст, него избави нас од Злога. Ријеч „уведи“ требало би замијенити примјеренијом ријечју. Папа Фрањо то утемељује констатацијом да садашњи текст почива на погрешном преводу. Превод и не уведи нас у искушење једноставно није добар. И каже папа Фрањо: „Французи су га већ преиначили у ’и не пусти нам пасти у искушење’ [et ne nous laisse pas entrer en tentation]. У искушење [tentazione] наиме могу пасти сам, Бог ме неће гурнути у искушење да би потом гледао како сам пао. Отац наш то не би учинио: отац ми помаже да се смјеста подигнем [aiuta ad alzarsi subito]. У искушење те може увести само Сотона“. Можда би било боље умјесто и не пусти нам пасти у искушење рећи и не препусти нас искушењу, јер то да се находимо у искушењу није овисно о нама: замку нам, према Светом писму, може поставити – као што ју је у Јудејској пустињи поставио Исусу – управо Сотона, а о нама је потом овисно хоћемо ли се у ту замку (напаст или искушење) дати уловити или не.

Искушење је наиме већ од еванђеља проглашено главним инструментом Сотоне, Сатана, ђавла, злодуха… У односу на то, након два миленија, при изоштреном рефлектирању зла, предзадњи је редак Молитве Господње постао упитан. Досад је вриједило да је и Бог (наш Отац) тај који може увести у искушење, јер: Оче наш… и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Но, започели су се питати вјерници, није ли тај и такав Бог заправо некакав провокатор? Јер да нам добри Бог постави замку, да нас он уведе у искушење, то је немогуће, то је незамисливо. То је једино и само ђаволова активност. Ђаволова је активност и погрешан превод изворног текста. Ако је наиме мисао да би Бог некога могао увести у искушење немогућа мисао, према Исусу чак нешто посве незамисливо, тада иза такве енормне грешке, грешке која претпоставља да нам Господ поставља замке, може стајати само работа лошег, ако већ не и злобног преводиоца. Но како је Сотони тако дуго, стољећима и стољећима, успијевало прикривати самога себе и на властито, ђаволско мјесто постављати Бога, тако рећи засјести на божје пријестоље?

Сотона је вјеројатно „искористио“ библијску причу о Јову. У њој се уз Јова (Hiob) сусрећемо и с Богом и са Сотоном.

У арабљанској покрајини Ус живио је богобојни и праведни човјек Јов. Срећа га је у свему пратила. Поред седам синова и три кћери, имао је и седам тисућа оваца, три тисуће камила, пет стотина јармова волова, пет стотина магарица и безброј служинчади. Човјек тај био је најугледнији међу свим синовима Истока. И док су му се једнога дана дјеца на гозби веселила, а он на свом пољу приносио жртве паљенице, на небу се скупише Божји синови [хебрејски: bene elohim], анђели [грчки angelos је превод за хебрејски malaak, гласник], и стану пред Господа, односно Бога. Међу њима бијаше и Сотона. Један од – унаточ свему – Божјих синова, члан небеског двора, покорни слуга божји. Кад га Господ приупита одакле је дошао, Сотона [хебрејски: satan] му одговори: с лутања [хебрејски: shut] и шетања по земљи. И Бог започне Сотони хвалити Јова, једног од својих најоданијих поданика на земљи, хвалити његову поштеност и праведност, његову богобојажљивост и клоњење од зла: „Јеси ли мислио у својем срцу на слугу мојега Јова? Нема таква човјека на земљи, беспријекорна и искрена, који се боји Бога и чува од злога“. Сотона, који је с Богом на „ти“, на то провокативно одврати: „Зар се тако узалуд Јов боји Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дјело руку његових благословио си, и стока се његова умножила на земљи. Али само пружи руку своју и дотакни се свега што има, проклињат ће те у лице“.

Бог насједне на ту провокацију Сотоне, пристаје Јова ставити на пробу, одобривши Сотони да му нанесе страховити губитак, али прецизно одредивши до које мјере: „Ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не дижи руке своје“. И отиђе Сотона од Господина. Укратко, Сотона Јову може узети све, само руку своју на њ не може ставити.

Класична библијска егзегеза наглашава сљедеће: Писац Књиге о Јову зорно приказује Бога који пребива на небеском двору. И као што земаљски краљ шаље своје надзорнике да га обавјештавају о збивањима у његовој земљи, тако и Бог шаље своје посланике да га обавјештавају о збивању на земљи. Одређеног дана се пред Богом тако приказао и Сотона (што значи тужилац). Егзегеза даље истиче да је сам Бог изазвао Сотону, који је потом оптужио Јова. Изазвао је Бог Сотону похвалом која заправо одражава и Јовову похвалу самоме себи. Сотона не приговара Богу да је Јов одиста такав какав јест, него тврди да је такав јер му се то напросто исплати. Замјерку је зато могуће отклонити само искушењем. И Сотона је Богу подложан и дјелује у оквиру што га је Бог поставио. Својом је изјавом наиме Бог допустио Сотони да Јова стави на пробу и тиме доведе у искушење: одупријети се Богу, одбацити га и можда чак проклети.

Сотона се сада на Јова острвљује свим средствима. Досећи ће да ће му сусједно номадско племе, Сабејци, отети волове и магарице, а пастире побити. На то ће Сотона притисак појачати: „Огањ Божји удари с неба и спали овце и слуге и прождрије их“. Калдејци ће му пак уграбити камиле. И најгоре: „На то се вјетар велики диже из пустиње и удари на сва четири угла куће, обори је на дјецу и она погибоше“. Бог под сводом стављања на пробу доброг и праведног Јова, провјере његове вјерности, допушта дакле и усмрћење дјеце, Јовових седам синова и трију кћери.

Но унаточ том и таквом страховитом искушењу, Јов се не одвраћа од Бога. Додуше, од жалости ће „раздријети плашт свој“ и „острићи себи косу“, но устрајат ће у Божјем страху, послушности и покорности. Устрајат ће према сљедећој логици: „Наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу се вратити онамо. Господ даде, Господ узе. Нека је благословљено име Господње!“ На овом мјесту ваља бити посебно пажљив: Бог је узео, није узео Сотона.

Након свега тога Бог и Сотона састану се још једанпут. Бог опет почне хвалити Јова. Побожни човјек није га разочарао, чврсто се држао свог интегритета, и пребацује Сотони што га је наговорио да га ни кривог ни дужног мучи и чини му нажао. Али Сотона се не предаје и злобно каже: „…пружи руку своју и дотакни се и костију његових и меса његова, проклињат ће те у лице.“ И Бог напосљетку допусти Сотони да повећа притисак, да се окоми на њега особно, само га не смије убити: „Ево ти га у руке: али му живот сачувај“.

Сотона прибјегне сада различитим облицима мучења. Удари Јова злим приштом (гнојним чиревима) од табана до тјемена. Сједио је, јадник, у пепелу и стругао гнојне красте крхотином цријепа. Несрећом разгњевљена Јовова жена започне га засипати погрдама: „Хоћеш ли се још држати беспријекорности своје? Прокуни Бога, па умри“. Но Јов је устрајан: „Брбљаш као безбожна [бедаста] жена; добро смо примали од Бога, а злога зар нећемо примати?“ Зна већ Бог што чини. Премда нас ставља на пробу, премда нас уводи у искушење, Бог је наш Отац. Зато га само можемо молити: „Оче наш… не уведи нас у искушење. Не препусти нас Сотони и његовој злоби“.

Бог на крају услиши Јовову молитву. „И Господин преокрене Јовову судбину, јер се помолио за пријатеље своје; и двоструко Господин поврати Јову све што бјеше имао“. Одсад ће Јов имати четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магарица. И изнова је добио седам синова и три кћери. И првој надјене име Јемина, другој Касија, трећој Керен-Хапук, имена којих одговарају укусу Истока, дакле голубица, мирисно уље и рог помасти за очи. Како су пак гласила имена убијених кћери у оквиру дијалога између Бога и Сотоне не знамо. Бог Јову дјецу није удвостручио, само је удвостручио број његових година. И тако Јов поживје „сто и четрдесет година и видје синове и унуке до четвртога кољена“. А сам пак умрије „стар и сит живота“.

То је дакако прича са стајалишта Бога, Сотоне и Јова. У причи није ништа речено о жртвованој дјеци. Зашто их Бог као Бог Милосрђа није ускрисио од мртвих? Зашто их је само замијенио с новорођенчади? Јесу ли у Јовово вријеме дјеца као дјеца била достојна пуне пажње? На исти начин као што је није била вриједна Јовова жена, односно била је вриједна само кроз омаловажавање?

Папа Фрањо готово сваким даном посвједочује интенцију да католичанство етички обнови, односно препороди у свјетлу еванђеља и у духу нових знамења времена. У том свјетлу ваља гледати и његову намјеру да „препороди“ и Оченаш, односно његову садашњу верзију, црквено важећу верзију. Бог као Бог Милосрђа унаточ записаном није могао склопити савез са Сотоном и искушавати Јова помором његове дјеце. Ако би то учинио, било би то у еклатантној опречности с Богом у правом смислу ријечи. Има ли излаза из те слијепе улице? Ријечи што их је писац Књиге о Јову приписао Богу нису Божје ријечи, него његове ријечи, пресликане на Бога. Књига о Јову је резултат тадашњих повијесних околности и стања њихових писаца. То означује и други теолошки обрат папе Фрања: нису подложни гријешењу само папе, него и писци библијских текстова. Њихови списи нису записи непосредног диктата Бога. Ријечи писаца као људи нису Божје ријечи, нису вјечне ријечи Вјечности, него ријечи бића која су изручена пролазности времена и властитој смртности. Они слиједе људско разумијевање ствари, догађаја и напосљетку истине.

Било како било, извјесно је тек да се на тој точки јавила голема потешкоћа, потешкоћа која је масивнија од Божјег стављања на пробу и увођења у искушење из Књиге о Јову. На темељу слике Бога каква се надаје из Књиге о Јову зацијело не би било добро испустити молитву „не уведи нас у искушење“. Наиме, нитко не би желио поновно доживјети оно што је доживио добри и праведни Јов, нитко не би волио доживјети судбину његове прве дјеце.

По свему судећи остају двије могућности: преиначити текст Оченаша и због те преинаке, која инаугурира нову слику Бога, „прецртати“ слику Бога из Књиге о Јову, или пак задржати слику Бога из Књиге о Јову, што нас потом сили да будемо дистанцирани према свакој намјери преиначивања Молитве Господње или Оченаша. Јер притом вјерници рискирају, дође ли до новог дила између Бога и Сотоне, да више неће моћи прибјећи својему Богу, молити га да не посегне за сотонским стављањем на пробу и сотонским искушењем, сотонским вођењем у напаст.