Autografi

…Nako da se pred svijetom ruže

Banksy

Divlju pamet, a ćud otrovanu, divlji vepar ima, a ne čovjek. (Njegoš)

 Nisam siguran koliko je i da li je uopšte dobro ovo što činim. Poživeli, uglavnom iskusniji i mudriji bi kazali da sam se „uprtio“. Sa druge strane, ovom vremenu, ovakvo nešto je sasvim prihvatljivo. Da li je pogrešno ili nije, prosudiće svaki čitalac za sebe; svakome prema onome što želi da čuje, vidi i razume – bez nužnog prihvatanja. Međutim, jedini razlog pisanju ovih redova je pre svega Ljubav prema Crkvi u kojoj odrastamo, a onda i začuđenost događajima koji, naročito poslednjih godina paraju ne samo uši i oči običnog čoveka, već ostavljaju dubok trag u našoj neuronskoj mreži, ali i svakoj starovremskoj ćeliji našeg narodnog bića.

Na neki način, čovek je biće anamneze. Sve što čini, uglavnom čini u spomen. Čega će se sećati i šta će spominjati naraštaji koji dolaze? Da li će išta spominjati?! Zavisi pre svega od nas, koji ovde delamo po Božijem dopuštenju. Te u dubini toga leži i činjenica da naši mozgovi (koji, istini za volju, nisu proizvođači, već svojevrsni transdjuseri i transformatori), u delovima sekunde reaguju na svaki impuls iz okruženja i unutrašnjosti, menjajući se. Od vrste, intenziteta i kvaliteta impulsa zavisi i konstrukcija i trajnost sinapsi. Možemo onda pretpostaviti kakve posledice i kako duboke tragove može ostaviti makar i jedna reč, naročito pogrešna. Da ne govorimo o iskrivljenim i izmišljenim (intenciozno ili ne) informacijama, klevetama, lažima, ogovaranjima i spočitavanjima koja se neprestano ponavljaju – a iza kojih najčešće stoje egoizam, samoljublje, gordost, sujeta i zavist. Ove psihološke pošasti ne štede nikoga, makar takav bio lekar, predsednik, prosjak, episkop, biznismen, političar, direktor…

Prethodnih meseci bili smo svedoci (kao punoća – od bogoslovski nepripremljenog težaka radnika, preko (arhijerejskih) vernika, do služitelja oltara) jednog veoma neprijatnog projavljivanja života naše pomesne Crkve. Težina tog psihološki određenog osećanja ogleda(la) se u činjenici da je postalo stanje, način življenja Crkve srpskih zemalja – čime nismo uspeli da se kao „carsko sveštenstvo“ izdignemo iznad svakodnevice. Nekako olako i nezrelo smo se uklopili u mas-medijsku virtuelnu realnost. Pljuštale su pažljivo birane teške reči, mačevalo se saopštenjima, utucima, traktatima, pismima, pokušajima poezije i gnomama. Vesti su prenošene selektivno, stvarani navijački tabori, crkvena glasila upotrebljavana za propagandu i antipropagandu, sada već postojećih suprostavljenih strana, stranica i stranaka. Teoretisanja, pretpostavljanja, nagađanja, teologisanja, visokoumlje, sujeta, cinizam, sarkazam – puna obravnica onoga od čega se čovek najesti ne može. Upotrebljeno je, mišljenja sam, i previše teške hrane koja je vernom narodu ponuđena bez Jevanđelja i to je većinu protagonista degradiralo, u očima običnog čoveka, do nivoa političara. I to današnjih politikanata koji, deluje tako, slično rade diljem zemnog šara, stvarajući atmosferu raspolućenosti, terajući čoveka da bira tamo gde biranje ne sme, niti treba da postoji. Kao stado, naterani smo na svrstavanje, priklanjanje i udruživanje, biranje i preganjanje, čime je plemenito tkivo naše Crkve počelo maligno da oboleva, sa svojevrsnim in transit, satelitskim i udaljenim metastazama. A, nažalost, kao i u bilo kom onkološkom procesu postoje ćelije od kojih sve počinje. One u kojima se aktivira protoonkogen ili one u kojima dođe do defekta tumor supresorskog gena; te se nadamo da su oni koji snose veliku odgovornost za ovakvo stanje, dovoljno svesni i inteligentni da se prepoznaju i odrede kom tipu ćelija našeg crkvenog organizma pripadaju.

Okorela i bolna je činjenica da je većina onoga što su naši arhipastiri publikovali u poslednje vreme lišena brige za dušu običnog čoveka hrišćanina, kojem je u sveopštem ludilu protoka informacija bilo nametnuto da čita međusobno ponižavanje i obelodanjivanje „ličnih grehova“ srpskih episkopa i umnih glava naše Crkve. Svaka reč, bila ona na jednoj stranici ili celom tabaku, sinestezijski ostavlja(la) je gorak ukus u ustima čitaoca. Da li iz nebrige, namere ili nepoznavanja neurofiziologije, kao da su se trudili da među našim neuronima što bolje učvrste one veze koje nisu blagorodne, ne vodeći računa o posledicama po telo i dušu, npr. nekog deteta koje tek osvešćuje šta je Crkva i koje počinje svoj „život u Duhu“ ili bolesnih kojima je Crkva jedina sigurna luka i banja u kojoj se krepe. Nije moje, niti želim, niti to činim – da poučavam bilo koga, već sa tugom posmatram aktivnosti naših pastira i konstatujem ono što opterećuje dušu čoveka koji je porastao u Crkvi, kome je Crkva sve i prožima ceo njegov život.

Znate li, oci naši, koliko je vernih i žednih Reči i reči na onkološkim odeljenjima – ne samo u Beogradu, nego svud gde naša Crkva diše i krače. Ljudi koji umirući gledaju samo u Hrista, ljudi koji su mu i na toj bolesti zahvalni – tim ljudima nije potrebna ni (r)evolucija, ni episkopski saveti, ni traktati, ni akti, ni saopštenja; njima je potreban živ čovek, koji će da ih blagoslovi, da ih zagrli, da razgovara sa njima, da ih ispovedi. Znate li, ljubljeni od kojih mnogo pročitasmo, a ne previše videsmo, koliko je dece na neurološkim odeljenjima sa amiotrofičnom lateralnom sklerozom i spinalnim mišićnim distrofijama?! Dece koja će živeti još nekoliko dana, meseci ili samo Božijom milošću preživeti. Kada ste poslednji put bili tamo? Znate li, učitelji naši, koliko je ljudi sa psihijatrijskim tegobama od neuroze do psihoza? Jeste li nekada posetili Institut za mentalno zdravlje ili neku od psihijatrijskih klinika? I tu je naša Crkva – zapravo, tu je naša Crkva, a ne na papiru ili ekranu računara. I to su naši verni. Iako nemaju da ponude i prilože novac za izgradnju nekog hrama, oni svakodnevno prinose hram svoga tela Duhu Svetome da isceljujući ih stvara čudesa. Molim vas, zastanite na trenutak i zamislite koliko takvom čoveku, ophrvanom silnim i brojnim tegobama, teško padaju vaša prazna slova na papiru. Koliko su onakve „pažljivo birane teške reči“ štetne za sve nas, ne samo za ljude sa teškoćama. Koliko poput mača rasecaju tkivo Crkve, koja usled šikljanja krvi iz rana, postaje anemična i kao takva lako podložna svakoj manipulaciji. Pa i političkoj, bilo koje vrste.

U ovom vremenu opšteg ludila, Crkva nam je svima svetionik koji od iskoni obasjava naše duše koje grcaju ophrvane gresima. Nemojmo zaklanjati Svetlost, da se „ružimo pred svijetom“. Sada je vreme da budemo ujedinjeni. Ne u intervjuima, izjavama i saopštenjima, nego istinski „jedno u Hristu“. Kao narod smo na ispitu, to osećamo i mi najmanji.