Prevodi i prepisi

Nacizam i teologija: Zadatak teologije u sadašnjoj situaciji

Rudolf Bultman – bronzana bista M. Monsa, Oldenburg 2002.

Dame i gospodo!

U svojim predavanjima načelno nikada nisam govorio o dnevnoj politici i nameravam da to ni u budućnosti ne činim. Međutim, ipak mi se čini neprirodnim ako bih danas ignorisao u kojoj političkoj situaciji započinjemo ovaj novi semestar. Jer, značaj političkog zbivanja za čitavu našu egzistenciju došao nam je do svesti na taj način što ne možemo izbeći dužnost da razmislimo o smislu našeg teološkog rada u toj situaciji.

Dakle, ovde nije reč o zauzimanju političkog stava i naša stvar ovde ne može biti niti da ponavljamo „veselo Da“, koje se danas često prebrzo izriče političkim događajima, niti da – već prema tome kako se odnosimo prema tim događajima – izražavamo skeptičku ili kivnu kritiku. Te događaje treba ovde jednostavno da posmatramo s obzirom na to da su u njima date velike mogućnosti za budućnost i da se pitamo kakvu odgovornost, upravo kao teolozi, imamo suočeni s tim mogućnostima.

Pošto mi, kao teolozi u službi crkve, treba da razlog i smisao hrišćanske vere razvijamo za našu generaciju, prva stvar mora biti razmišljanje o načelnom odnosu prema narodu i državi, o načelnom odnosu između verujućeg i političkog života. Taj je odnos, međutim, određen time što se vera usmerava na Boga, koji je Tvorac i Sudija sveta i njegov Spasitelj u Isusu Hristu.
To znači da je odnos Boga prema svetu, a zbog toga i vere prema svetovnom i time političkom životu, osobito dvostran.

Bog je Tvorac, tj. svet je njegov; njegov dar susrećemo u svetu u kojem se nalazimo, u dobrima i zadacima tog sveta, u njegovim pojavama koje usrećuju i užasavaju, u njegovim događajima koji obogaćuju i osiromašuju. Bog je Tvorac, to ne znači: Bog je uzrok (αίτία) na koji mišljenje svodi svet, ili uzrok (ἀρχή) iz kojeg bi razum mogao pojmiti svetsko zbivanje u njegovom jedinstvu i zakonitosti. Bog je Tvorac – to, naprotiv, znači da ga kao Gospoda susrećemo u našem konkretnom svetu, u povesno određenom svetu, u sadašnjosti našeg života. Vera u Tvorca nije neka filozofska ili svetonazorna teorija koja bi se imala u pozadini ili pored konkretnog doživljavanja i delanja; nego mi nju treba da ostvarimo u konkretnom doživljavanju i delanju kao poslušnost prema našem Gospodu. Bog je Tvorac, to znači da čovekovo činjenje nije određeno bezvremenim principima, nego konkretnom situacijom trenutka.

Situacija dobija svoju konkretnost zahvaljujući različitim činiocima. U njih spada ono što nazivamo porecima tvorevine. Jer, zahvaljujući takvim porecima mi nismo ljudi uopšte koji svoje čoveštvo treba da izgrade; nego smo mi ovaj i onaj čovek, koji pripada ovom ili onom narodu, mi smo muškarac ili žena, otac ili sin, mlad ili star, snažan ili slab, pametan ili glup itd. U takve poretke tvorevine spada takođe naša narodnost [Volkstum] i spada politički poredak države u kojem jedinom narodnost može postati predmet naše brige i našeg delanja. Nema potrebe da ovde razmišljamo o tome koje mesto u hijerarhiji zahtevâ s kojima se susrećemo zauzimaju država i narodnost, da li uopšte ima smisla ovde govoriti o hijerarhiji, ili je hijerarhija zahtevâ upravo samo pitanje trenutka koji svaki put treba rešavati. Za sada je dovoljno spoznati da se vera u Boga i narodnost nalaze u pozitivnom odnosu ukoliko nas je Bog stavio u naš narod i našu državu. Dovoljno je razumeti da – kazano jednom rečju Fr. K. Šumana – „narod znači prvobitnu zahtevnost, da nalaziti se u narodu, biti član naroda, znači: nositi zajednicu sudbine, izložiti se volji prošlosti koja postavlja zahteve, dopustiti da sopstveno bivstvovanje bude određeno s obzirom na drugoga, biti odgovoran za zajedničku budućnost, moći prihvatiti samog sebe, a tako i samog sebe moći ponovo žrtvovati“. [Fr. K. Schumann, Gegenwartsdämonie und Christusglaube, 1932, 26.] Dovoljno je znati da to od nas zahteva vera u Boga Tvorca.

Ali, time još nije rečeno sve. Jer, Bog je Tvorac, to znači da on nije imanentan porecima sveta i ništa što susrećemo kao pojavu ovoga sveta nije direktno božje. Bog se nalazi s onu stranu sveta. Zbog toga vera stiče, ma koliko da svet shvata kao tvorevinu Boga, štaviše, baš zbog toga što ga shvata kao tvorevinu – ona stiče osoben odnos distance prema svetu. Onaj odnos koji Pavle označava osobenim ώς μή:

„A ovo kažem, braćo, jer je ostalo malo vremena; odsada i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju,
I oni koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju,
I koji ovaj svijet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje ovoga svijeta.“ (1 Kor. 7, 29–31)

To ne znači da vera ima negativan odnos prema svetu, nego da je pozitivan odnos, koji ona ima prema njemu i njegovim porecima, kritički odnos. Jer, vera zna da je Bog Tvorac takođe Sudija sveta. Ona zna da ljudi svagda zaboravljaju da dobra i poreci sveta stavljaju čoveka u službu, da mu pokazuju njegove zadatke i da mu nisu dati radi posedovanja i uživanja. Ona zna da ljudska težnja, kako individualna tako i kolektivna, uvek ide ka tome da svetom raspolaže, da sebe osigura. Ona zna da čovek uvek, zaboravljajući svoju stvorenost, hoće sebe da shvati kao gospodara svoga života. Takvim grešnim izokretanjem ljudskog samorazumevanja i poreci tvorevine postaju porecigreha, i to utoliko više ukoliko više čovek prikriva sebi grešnu tendenciju svoga htenja i poretke u koje je stavljen zaodeva karakterom direktne božanstvenosti. Čoveku sve može postati grehom, tj. sredstvom da hoće da nametne samog sebe, da hoće da raspolaže svojim postojanjem, takođe imanjem i porodicom, obrazovanjem i pravom, narodnošću i državom.

Zbog toga su svi poreci u kojima sebe zatičemo dvoznačni. Oni su božji poreci, ali samo ukoliko nas pozivaju na naš konkretan zadatak u službi. Oni su poreci greha u svojoj pukoj datosti.

Da bih to objasnio, potrebno je samo da podsetim na to koliko je različit stav starozavetnih proroka i Isusa prema pravu. Jednom vremenu koje misli da svojoj dužnosti prema Bogu udovoljava velelepnim vršenjem kulta i koje dopušta da u narodnom životu vlada neobuzdana sebičnost – proročka propoved suprotstavlja zahtev prava i pravednosti kao zahtev Boga. Pravo vezuje čovekovu samovolju. Pomislite na neke zakone na koje se poziva Isusova Propoved na gori. Zakon razvoda braka obezbeđuje ženu od samovolje muža postavljajući mu pravne granice. Jus talionis („oko za oko, zub za zub“) ograničava odmazdu osvetoljubivosti na meru podnošljivu za politički život. „Treba da voliš svoga bližnjega i mrziš svoga neprijatelja“ vezuje slepu mržnju, koja u svakom protivniku vidi neprijatelja i uzdiže pojam bližnjega do pravnog važenja. Isusova „Ja vam, međutim, kažem“ otvara oči za to kako čovekov greh potčinjava sebi pravo, kako se pravne obaveze tumače kao koncesije: ja smem…, ja smem svoj brak da rastavim, smem da učinim odmazdu, smem da mrzim – ukratko, pri formalnoj legalnosti mogu svojoj samovolji da ostavim njen manevarski prostor. Tako Isus protestuje protiv jednog poretka prava koji je postao poredak greha. Svako ko otpusti svoju ženu krši brak! Ko te udari po desnom obrazu, pruži mu i drugi! Volite svoje neprijatelje!

Nije da je Isus zahtevao neki anarhizam; ali se njegova borba odnosi na poredak prava ukoliko je on postao poredak greha. Njegov protest ne pogađa pravni život koji je određen idejom službe, koji ispunjava svoj prvobitni smisao da ljude vezuje za bližnje. Bog zahteva pravo i pravdu.

Međutim, stvari su, naravno, takve da svaki pravni poredak ima dvostruku mogućnost da bude stavljen u službu greha i u službu Boga. Svi su poreci dvoznačni, a naše razumevanje poredaka u kojima se nalazimo uvek je već vođeno istorijom iz koje dolazimo. A svekolika istorija ljudi jeste takođe dvoznačna. Ona nam donosi veliko nasleđe mogućnosti za plemenito i slobodno činjenje, i ona nam istovremeno donosi iskušenja za prosto, sputano delanje. Svekolika istorija krije istovremeno dela herojstva i požrtvovanosti, i borbu svih protiv sviju. Svekolika istorija je inficirana grehom, svekoliko ljudsko činjenje je unapred vođeno onim grešnim samorazumevanjem u kojem čovek hoće da nametne samog sebe i da raspolaže svojim postojanjem. A za svako veliko i dobro delo snaga se mora steći tek samoprevazilaženjem. Nijedna država i nijedna narodnost nisu tako nedvosmislene veličine, tako čiste od greha, da bi se iz njihovog čistog postojanja mogla nedvosmisleno pročitati Božja volja. Nijedna narodnost nije toliko čista i bistra da bi se svaki pokret narodne volje smeo direktno objasniti kao Božji zahtev.
Kao što nam je priroda postala strašna usled greha, tako i čitavo naše ljudsko zajedništvo, tako i narodnost. Iz nje nastaju dela lepote i plemenitosti; ali iz nje izbijaju i demonije greha. Svaka država i svaka narodnost sadrže kako mogućnosti i zadatke za dobrō i lepō, tako i iskušenja za zlō i prostō.

Hrišćanska vera treba da pokaže svoju kritičku snagu baš u tome što će, u jednom vremenu u kojem narodnost kao poredak tvorevine ponovo dospeva u opštu svest, i razmišljanje ostati živo o tome da je narodnost dvoznačna i da, upravo zarad pokoravanja narodnosti kao poretku tvorevine, mora ostati živo pitanje šta je pravi zahtev narodnosti, a šta nije. Naravno, baš u ovom vremenu krize osećamo da ponovo tek moramo tražiti i naći koji je pravi smisao imovine i porodice, pravi poredak među polovima i naraštajima, pravi smisao autoriteta i vaspitanja. Tako treba i da razmislimo o tome koji je pravi i zahtevani smisao narodnosti. Svakako da je čoveku zbog toga dato izvorno znanje, ono što možemo nazvati narodnim instinktom. Međutim, ovde i svugde je taj izvorni instinkt zapreten, zakržljao ili skriven i izopačen usled istorije greha iz koje dolazimo.

Hrišćanska vera mora biti kritička snaga u pitanjima sadašnjice, a svoju pozitivnost mora pokazati upravo u svom kritičkom stavu. Kako ona to može? Tako što ne zna samo za greh nego i za milost. Tako što Boga poznaje ne samo kao Sudiju nego i kao Spasitelja koji kroz Isusa Hrista obnavlja svoju prvobitnu tvorevinu. Spasenje kroz Isusa Hrista znači opraštanje greha ispoljavanjem Božje ljubavi, pa ono zbog toga znači oslobađanje čoveka za ljubav.

Samo onaj ko poznaje onostranog Boga, koji u Hristu izgovara svoju reč ljubavi u ovaj svet, biće kadar da se oslobodi iz upletenosti u ovaj grešni svet i da stekne pogled za koji su poreci sveta zaista saznatljivi kao poreci tvorevine kojima treba da se zahvalno raduje, u kojima mirno treba da pati, u kojima treba da deluje kao onaj koji voli. Stekao je kritički pogled za takvo delanje, kritički pogled u odnosu na glasne zahteve dana, mereći dobro i zlo u njima pitanjem da li se i koliko u njima ostvaruje zapovest ljubavi. Kritički pogled, međutim, i u odnosu na sebe sama, da li je njegovo činjenje nesebična služba.

Takav kritički pogled neće dopustiti da pridobijanje i borba za državu i narodnost ikada postanu pridobijanje i borba za apstrakcije. Jer, ne smemo dopustiti da nam se zastre pogled za to da se država i narodnost sastoje od konkretnih ljudi koji su naši bližnji. Kao čovečnost, i narodnost krije opasnost da iz nečega konkretnoga postane nešto apstraktno! Da li je naša borba za ideal narodnosti borba za nešto apstraktno ili za konkretnu realnost? Kriterijum svakoga među nama ipak je taj da li ga u njegovoj borbi stvarno nosi ljubav koja ne gleda samo u jednu budućnost u kojoj svoj ideal hoće da ostvari, nego vidi i konkretnog bližnjeg koji je u svakidašnjici života sada povezan s nama. Svakako da ima okrutnosti u svakoj borbi i da padaju žrtve. Pravo da zahteva žrtve i bude grub ima samo onaj ko u onima što su pogođeni vidi bližnje! Tada će on naći način i granicu svoga delanja. Svojoj narodnosti istinski može služiti samo onaj ko je prihvatanjem Božje ljubavi u Hristu oslobođen za ljubav.

Dame i gospodo!

Da je to smisao i zahtev hrišćanske vere i da teolog treba da zastupa te misli, u to ne može biti nikakve sumnje. Jer, ono što sam rekao crpeno je jednostavno iz misli Novog zaveta i reformatorâ. Bilo to, dakle, ugodno ili neugodno, u svakom slučaju je tako, pa ne treba da izlažem kako bi, možda, trebalo da bude po našim željama, već kako je po učenju crkve.

Dame i gospodo!

Hteli smo da, suočeni s velikim mogućnostima koje su nam baš sada otkrivene, razjasnimo našu odgovornost onako kako nam postaje shvatljiva iz kritičke snage hrišćanske vere. Svoj pogled ne zatvaramo pred tim da su s mogućnostima data i iskušenja; naravno, naša dužnost kao teologâ jeste da upravo ukažemo na to, kako bi radost zbog novoga bila čista, a vera u nove mogućnosti čestita.

Da li ćemo zadržati snagu kritičkog pogleda, a ne podleći iskušenjima, da čistih ruku sarađujemo na budućnosti Nemačke i čestito verujemo u tu budućnost? Moram li najpre ukazati na to da u ovom odsudnom vremenu vreba i demonija greha? „Hoćemo da ukinemo laž“, glasi jedna lepa i velika rečenica u izjavi nemačkih studenata. Laži takođe pripada da se sebi prikrije istina. I ja hoću otvoreno da na tri primera pokažem kakvu odgovornost kao borci za novu Nemačku imamo u odnosu na ta iskušenja; na primerima „nezasluženih nagrada“, denuncijantstva i borbenog sredstva difamiranja.

Prvi primer je srazmerno bezazlen. Ako je A. Hitler u jednoj veoma radosnoj odluci opomenuo da se ne menjaju stari nazivi ulica i trgova, onda se nova marburška Skupština odbornika mora stideti, jer na svojoj prvoj sednici nije raspoznala nikakvu prešniju obavezu novog vremena nego da nekim ulicama i trgovima dade nove nazive. Pa ipak, stvar nije tako bezazlena kako se pričinjava na prvi pogled. Jer, takvim postupkom deljenja nezasluženih nagrada hrani se osobito osećanje sigurnosti koje ne treba brkati s verom u budućnost. Jer, vera uključuje ozbiljnost, a ozbiljnost zna, što je u svom govoru juče ponovo naglasio A. Hitler, da smo tek na početku i da se od nas traži još beskrajno mnogo strpljivog rada i jasne spremnosti na žrtvu. I jedva da je potrebno da ukažem na to kako se ona lakomislena sigurnost najbrže preokreće u razočaranje kada vođstvo zahteva žrtve. U odnosu na iskušenje lakomislenosti treba da zaoštrimo ozbiljnost zadatka.

Drugi primer je gori, a ponovljene izjave vlade protiv denuncijantstva pokazuju kakva opasnost ovde postoji. Znam da ministar prosvete dnevno dobija pune korpe denuncijacija; srećom, takođe znam da one idu u zaslužne korpe za hartiju. Ali, nije pri tom važan samo mogućan uspeh denuncijacija; nego je najgore to što takvo denuncijantstvo truje atmosferu, stvara nepoverenje među pripadnicima naroda i guši slobodnu i poštenu mušku reč. „Hoćemo da ukinemo laž“ – tome takođe pripada da se poštuje slobodna reč čak i onda kada glasi drukčije nego što se želi da se čuje. Inače se vaspita za laž.

To nas već vodi ka trećem primeru. Difamiranje onih koji drukčije misle nije plemenito sredstvo borbe. I opet mogu da se pozovem na reč A. Hitlera da one koji drukčije misle ne treba suzbijati, već pridobijati. Difamiranjem se ljudi ne uveravaju i ne pridobijaju, nego se najbolji od protivnika odbijaju. Borbom duha se pridobija tako što se protivnik poštuje. Kao hrišćanin moram zažaliti zbog neprava koje se takvim difamiranjem čini upravo nemačkim Jevrejima. Dobro znam koliko je problem Jevreja kompleksan upravo u Nemačkoj. Ali: „Mi hoćemo da ukinemo laž“ – tako moram pošteno reći da upravo difamiranje Jevreja, koje sadrži ona izjava iz koje potiče taj lepi zavet, nije nošeno duhom ljubavi. Održite čistom borbu za nemačku narodnost i pobrinite se da plemenito htenje istine i nemstva ne bude izopačeno demonskim iskrivljavanjem!

Ali, valja na kraju reći još ono poslednje. Ako smo ispravno shvatili smisao i zahtev hrišćanske vere, onda je, naravno, s obzirom na glasove sadašnjosti jasno kako je ta hrišćanska vera sama dovedena u pitanje; drugim rečima, kako valja da se odlučimo treba li hrišćanska vera za nas da važi ili ne. Ona ne može napustiti ništa od svoje suštine i pretenzije; jer „Verbum Domini manet in Aeternum“ [Reč Božja ostaje u Večnosti]. A od krivotvorenjâ vere nekom narodnjačkom religioznošću treba da se pošteno čuvamo, kao i od krivotvorenja narodnjačke vere hrišćanskim ukrasom. Važi: „Ili–ili!“

Kratke reči na ovom času mogu samo da podsete na tu odluku. Ali će rad tokom semestra uvek iznova predočavati i razjašnjavati pitanje odluke, kako bi se ta odluka mogla doneti jasno i savesno.

Marburg, maj 1933.

 

Izvor: Rudolf Bultmann, „Die Aufgabe der Theologie in der gegenwärtigen Situation“, Theologische Blätter, 12 (1933), 161–166.
Prevod: Danilo Basta