Песништво је данас посебно важно као потрага за речи у времену које обично именујемо временом слика, а заправо – раскида слике и речи, слике и сликаног, слике и саме себе, речи и оног ко је изговара, речи и њеног одјека у срцима. У времену раскида, дакле, потрага за речи је потрага за поновним спајањем, човеком који је поприште тог спајања, не стапања као ништења, већ спајања светова као икони заједничког почетка свих њих – и то почетка, ако не сасвим речју изговорљивог, оно макар наслућеног, назначаног, почетка који би и сам требало да буде реч.
Када се Миломир Гавриловић у својој изванредној збирци поезије „Песме страха и патетике“ (СКЦ Крагујевац, 2018) пита о значењу и смислу свог имена, које је тек условно „моје“ и које дају „родитељи осећајући нешто што не разумеју до краја“, он не призива ништавило ни себе као место одсуства и празнине, већ се пита о могућности речи да буде човек, да буде икона његова, конкретан, појединачан, овај-овде човек, али уједно и многи, сви, сва та срца у једном, усмерена ка оном поменутом почетку, који би, дакле, и сам могао да буде реч. Јер чему певам, ако не певам – не „за све“ и „у име свих“ (јер ко сам ја да певам у нечије име, ко ме је овластио?), ни „са свима“ (хорски дакле, обезличено) – него да певам као да сам и један и многи-сви, као да су сви они у мени и ја у њима, као да кад ја павам сви певају, али ја остајем ја и свако од нас остаје ја, и сви ми остајемо бескрајно много тих ја – али сви смо једно. Јер шта је друго песништво – чему?
И провоцира Гавриловић, подводећи ту своју запитаност о имену, једном и многима, под уводну песму названу „Легион“, као онај јеванђеоски „многи“. Али не, већ у следећим песмама Гавриловић не говори о насиљу ништења или свођења-подвођења, већ у успињању кроз речи и ствари, кроз твар и време, о успињању које није ни одбацивање, ни негирање, него испуњавање, преовражавање, које зна да ако би одбацило твар, одбацило би и тело, и „ја“, и само себе – то усињање дакле.
А после тога, већ, једна двојна песма насловљена је као „Молитва“, и то је песма о путовању, о једном пробијању кроз метеж и олују ка чврстом тлу, али тлу које није обавезно извесност а још мање дефинитивност, које је песковито и које путнику не допушта да заборави на смрт. Јер чему би служила молитва, ако тло под нашим ногама (јер нема молитве ако нема тог тла и тих ногу) не би било баш такво, песковито, и ако би се заборавило на смрт, чему би се у том случају уопште молили, осим празнини и идолима, или још пре себи самима – као празнинама и идолима…
Затим, у овим песмама је и утроба, оно дно наше телесности, плотскост њена, месина наша, за коју так ако верујемо да ће се и она преобразити, успети, спасти – верујемо истински. А да би се то могло, мора се „писати без мере“ трагати за речима и за речи, јер нема утробе без речи нити је може бити – преображене. Сва наша вера је у томе да између утробе – дна нашег и речи – нашег врха, постоји нераскидива веза, веза која нас одређује – која смо ми.
А писати значи – писати у тами, не у и о видљивом, предвидљивом и извесном, него у и о „примраку“, оном скривеном које је такво због светлости непримерене нашим нејаким очима, које је тајна без које нема ни трагања ни – могућег, никад извесног и коначног – налажења.
Налажења такође, код Гавриловића нема без игре, али не поигравања другима нити ичим створеним, оне игре које „добри људи не играју“, него игре свесних своје временитости, ограничености, оних који не би да буду богови него деца Божија, заиграна у лепоти и тузи овог света, заиграна пре доживљајем него свешћу да ни једна од њих није коначна. И да се „овај свет може разрушити за пет минута“, али да се за то време итекако пуно тога може урадити, „направити дете“, „написати песма“, можда чак нешто од онога што нам је као људима дато да можемо, а што – можда и ипак – никада неће бити изгубљено
Замашна је, разумели сте већ, ово књига, не по обиму него по захвату, храбром једном захвату истовременог пробијања кроз историју, мит, културу и себе самог понајвише, трагајући за оним суштинским у певању, оним јединством у мноштву, мноштвом у јединствености, оним потенцијалом речи да буде човек, а човека да буде икона, да буде све у свему, да буде само он сам, сви и нико истовремено, али непогрешиво се одазивајући на позив само њему упућен, на оно име које иманује оно што о нама не знамо ни ми, ни анђели, већ само онај који нас је удахнуо живот – и који је наша заједничка реч. И само у том смислу, трагалачком, истинито је то да „у овом свету нема места ни за шта што није човеково“, јер ни „у песми нема места за све што није човеково“ – јер управо је то „човекова велика песма“, због које човек изледа и јесте у овом свету – која је и тужна и лепа и страшна, али која је човек и која је реч и која је све оно што би свет морао бити, када коначно уопште буде.
И зато нас ове песме, као ни једне друге написане код нас, позивају на милостивост, љубав, на благе дане, без патетике, или боље – не бојећи се патетике, попут свакога ко је осим главе сачувао још и срце, способно да – речима! – пробуди наша усахла срца, да куцају у сазвучју, упркос страховима и смртима, упркос хладоћи космоса и хаосу историје, упркос нама самима.
