Монашки покрови ђакона Срђана Радојковића

Ђакон Срђан Радојковић

Некада, земља је била – бог. Тачније, била је – богиња. Велика мајка.

Потом, ствари су се промениле. У Библији обзнањена вера земљу препознаје као творачки учинак воље једног Бога. Бога који твори све.

Иницијално, земља је одвојена од неба. Небо има висину. Земља – дубину. Високо на небу је сунце, природни извор светлости. У дубину земље светлост никада не продире.

Тамо царује вечита тама.

Тежина и непрозирност одликују земљу. Небеске висине су етеричне, лаке и прозирне. Земља има своју површину. Површина земље се директно граничи, са небом. И – са сопственим (хтонским) залеђем.

Дубина земље је онтолошки одељена од висине неба.

***

Смртници ходају површином земље. Испод њене површине они нерадо залазе. Живот људи се догађа на земљиној површини. Своје мртве, када за то дође време, смртници похрањују у земљу.

Одвајкада, гроб је ‒ знак. Неупитно сведочанство о човековом присуству. О постојању културе живљења и умирања. О његовом знању и веровању. О пракси живљења и умирања.

Земља прима семе, земља даје плодове.

Земља је материјална потка (материца) сваког рађања и умирања. Сваке вере и културе.

***

Монах је, макар у идеалном случају, човек који је озбиљно схватио живот. Следствено томе, од њега се очекује да озбиљно схвати и смрт.

У противном, његов начин живота постаје бесмислен.

Монах који не мисли на смрт, не верује у васкрсење.

Живимо у свету у којем све мање људи (монаха или мирјана) умире. Данас људи, напросто, скончавају. И, то је све.

Наше време пориче смрт. Измешта је у сферу техничког (она постаје препознатљива као првенствено технички проблем за родбину и за самог умурућег) и оног пуко административног. Јуридичког. У сваком случају ‒ нељудског.

Човек који мутира у смеру нељудског постаје утвара.

Свет (који иначе за себе верује да је хришћански) у којем људи не умиру, већ само скончавају, је на озбиљној странпутици. Шта тек рећи о свету у којем (чак) тако мало монаха умире.

Попут сваког другог човека, и монах може постати утвара.

Ђакон Срђан Радојковић

***

Сахранити упокојеног не значи тек само га укопати. Посреди је много више од пуке хигијене живљења, обичаја, или бриге за тело покојника.

У питању је чињеница вере. Конкретно (заправо, најконкретније могуће) остварење њеног симболичког (обредног) залеђа.

Стварност обреда је ‒ симболичка.

Монашки покров је чињеница обреда.

Стварност покрова је ‒ симболичка.

***

Сахранити је, пре свега, похранити. Похранити, у смислу одложити. Свесно и са намером одложити. Одложити са поверењем. Са добром вером. Одложити да би, да би у стању одложености, у миру уснулог чекања, дочекали Христов тријумфални повратак у свет уснулих.

И, њихово ‒ велико буђење.

Трудом ђакона Срђана Радојковића постали смо богатији за једно (нама ново, одавно заборављено) искуство. То је искуство, уверљиво естетизоване, христолошке иконизације монашког покрова.

Ништа овде није случајно.

Прехришћанска древност се огледа у традицији хришћанских старина.

Ђакон опомиње.

Смрт је нема. Она увек ћути. Слика ‒ говори. Обраћа се свима. Христолошки наратив монашких покрова говори. Језиком слике он прича причу.

Причу о Христовој крсној смрти. И, о ‒ васкрсењу.

***

Монаси су људи. Монаси живе, монаси умиру. Ипак, монаси нису (заправо, они то никако не би смели бити) обични људи. Од њих се очекује више. Да живе чисто. И, да буду спремни да умру.

Да се не уплаше. Да не изгубе наду. Да, збиља, верују у спасење које сви чекају.

Покров је – повој. Он је ту да (симболички) сачува семе живота похрањено у тами земље. Да смртницима (у овом случају монасима) учини ближом парадоксалну идеју новог (будућег) проклијавања из тог истог семена.

Он је ту да (својом сликовношћу) посведочи.

Да попуни празнину.

Његово није да открије тајну. Његово је да наслути (будуће) откривење тајне. Да осмисли и олакша време чекања.

***

Крсни знак и стварност распећа чине фигуралну основу покрова. То је прича коју нам сваки од њих (на себи својствен начин) прича.

Попут Пруста, парадоксално, наш ђакон (својим покровима, као да је у питању чудесна Вентејева соната) саму смрт чини мање страшном.

Чак, мање вероватном.

Идеал је: опуштеност. Опуштеност заснована на вери, пулсирајућа иконичност ритма молитве која долази са места Другог. То је потребно осетити. То је потребно доживети.

Видети и чути. Окусити.

Права икона никада не мирује. Она је увек у покрету. Заправо, она сама је покрет. Покрет бића ка сопственој, есхатолошки назначеној, другости. Радикална другост тако схваћене иконе, иконе у покрету, ритмички пулсирајуће иконе, сотириолошки декомпонује осмрћени хабитус бића.

Гробно место (онтолошки топос смрти) се преклапа са материцом. Смрт са спасењем.

Речима Св. Јефрема:

…У материци /док си био/ за себе
ниси знао,
нити од чега си, нити одакле си.
У Шеолу /док си/ нећеш знати
где ти је тело,
уснуо лутаћеш,
док ће ти ум молитвом,
попут таласа у мору,
наоколо плутати.

Ритам молитве одражава ритам таласа. То је скривена музика бића. Непрегледни океан тајни из којег извиру чуда. Разиграност Логоса о којем сведоче Св. Григорије Богослов и Св. Максим Исповедник.

***

Живот није статичан. Живот је покрет. Оживети, то је – покренути се.

Зато мртви мирују. Мирују јер чекају да буду покренути. Нешто друго, тј. неко Други, их мора покренути. Они сами то не могу.

Битан је простор. Битан је свет.

Покренутост фигура осликаних на монашким покровима се не догађа у физичком простору. У простору човекове свакодневице. Однос према фигури и према лику, према простору и према времену, (нашег ђакона) свесно излази из оквира миметичког.

Он не понавља. Он не опонаша. Он варира. Понављање мотива води досади. Варирање нас држи будним.

Понављање је ништа. Варирање је – музика.

Старом Баху би се све ово, верујем, много допало.