Autografi

Mojsije ‘vidi ili ne vidi’ Boga

Mikelanđelo, Mojsije (detalj), 1513–1515.

Pitanje da li je Mojsije vidѣo ili nije Boga, jeste pitanje koje sebi postavlja svaki pažljivi čitalac Svetog Pisma. Razlog tome je činjenica da se u Petoknjižju u nekim stihovima govori da Mojsije nije mogao vidѣti Boga, dok se u nekim drugim odlomcima govori da ga je vidѣo. Ti događaji su opisani u takozvanim sinajskim teofanijama. Bez obzira što je Petoknjižje nastajalo u dužem vremenskom periodu, i što je u njega utkano više predanja i redakcijskih zahvata, nužno ga je posmatrati kao završen i kanonski tekst. Zanimljivo je da su neki ranohrišćanski egzegeti smatrali da se napetosti u tekstu prevazilaze iznalaženjem skrivenog (dubljeg) značenja.

Izvѣštaj iz Izl 33, 18-23 govori o tome da Mojsiju nije bilo moguće vidѣti Boga: „Opet reče Mojsije: molim te, pokaži mi slavu svoju. A Gospod mu reče: učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe, i povikaću po imenu: Gospod pred tobom. Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim. I reče: ali nećeš moći vidѣti lica mojega, jer ne može čovѣk mene vidѣti i ostati živ. I reče Gospod: evo mѣsto kod mene, pa stani na stѣnu. I kad stane prolaziti slava moja, metnuću te u rasѣlinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem. Potom ću dignuti ruku svoju, i vidѣćeš me s leđa, a lice se moje ne može vidѣti“. Bog zaklanja Mojsija rukom da ga ovaj ne bi vidѣo ‘s lica’ i dopušta mu da ga vidi ‘s leđa’. U Izl 3, 6 sam Mojsije „zakloni lice svoje, jer ga bi strah gledati u Boga“. Mnogi opisi na posredan ili neposredan način ukazuju na smrtni strah od viđenja Boga (up. Izl 19, 10.18; 20, 19; Br 11, 18; Pnz 5, 2; INav 3, 5; 7, 13 itd). U navedenim tekstovima, Bog je apsolutno dominantan u odnosu na tvorevinu, tako da ga Mojsije ni na koji način ne može ‘opipljivo’ vidѣti. Čovѣk, čak, ni naume njegove na može da zna (up. Jov 38, 1–42, 6; Is 55, 8-9), što znači da je Bog ‘po sebi’ još nedostupniji. Mojsije o Bogu zna samo to da je on Onaj koji jeste, a kada mu se približava „stupa k primraku u kojem bѣše Bog“ (Izl 20, 21). Isto se kaže da se na Horivu, iako je Bog s narodom govorio ‘licem u lice’, čuo samo zvuk rѣči iz ognja „ali lik ne vidѣste – ništa osim glasa“ (Ponz 4, 12). 

Međutim, kao što je rečeno, u nekim drugim stihovima iz Petoknjižja govori se drugačije. Tako se izabrani predstavnici Izraila: Mojsije, Aron, Nadav, Avijud i sedamdeset starѣšina, poslѣ sklapanja Saveza, popeše na goru i „vidѣše Boga Izrailova, podnožje njegovim nogama kao da bѣše od dragog kamena safira, sjajem nalik samom nebu. On ne pruži ruke svoje na izabranike Izraila, nego slobodno gledaše Boga i jedoše i piše“ (Izl 24, 9-11). Nešto kasnije u tekstu se kaže da „Gospod govoraše sa Mojsijem licem u lice, kao što govori čovѣk s prijateljem svojim“ (33, 11). U Ponovljenom zakonu takođe stoji: „Licem u lice Gospod je govorio s vama na gori isred ognja“ (5, 4). Sličan opis nalazimo u Knjizi brojeva: „Iz usta u usta njemu (Mojsiju) govorim, jasno – a ne u zagonetci i lik Gospodnji on gleda…“ (12, 8). Iz navedenih stihova stiče se utisak da je Bog čovѣku saglediv, tj. da su ga Mojsije i starešine očima gledali.

Ovakvi stavovi biblijskih pisaca dovode nas u poziciju da se zapitamo da li je Bog dostupan čovѣkovom viđenju, i u kojoj mѣri ga je moguće vidѣti? Naravno, teško bi bilo prihvatiti činjenicu da u Petoknjižju postoje dva potpuno oprečna mišljenja o mogućnosti viđenja Boga, bez obzira na više predanjskih slojeva. Pogotovo što se ova mѣsta nalaze u okviru jednog narativa (up. Izl 33). Da bi se došlo do valjanog odgovora, bitno je uvideti teološke perspektive iz kojih se govori o Mojsijevom viđenju Boga. Kada se tekstovi temeljnije prouče dolazi se do zaključka da se u ovim opisima više krije neka druga teološka misao, od pitanja viđenja Boga po sebi. Cѣlokupni kontekst pripovѣsti sugeriše da se ovde više govori o odnosu Boga i čoveka (Mojsija i Izrailaca). 

Naime, kada je reč o tekstovima u kojima se govori o Mojsijevom viđenju Boga nužno je imati na umu metaforičnost jezika, s jedne strane, kao i teološki smisao takvog iskaza, s druge. Preko opisa viđenja Boga biblijski pisci više naglašavaju ideju stvarnog Božijeg prisustva među Izrailcima, nego čin Mojsijevog viđenja Boga ‘golim okom’. Čin viđenja ‘lice u lice’ više govori o međusobnom odnosu Boga i čovѣka (Mojsija, Izraila), i time se istovremeno isključuje svako posredništvo između Boga i izabranog naroda. Sam Bog opšti sa Izrailom. ‘Lice u lice’ u ovom kontekstu znači blizina i neposredan odnos. Bog nije stranac koji čovѣka (Izrail) gleda iz daljine, nego je tu uz njega – on ga vodi u Obećanu zemlju. 

S druge strane, u teofanijama u kojima se Bog ne može vidѣti naglašavaju se božanska slava i moć, što je bio i garant Božijeg obećanja. Bog koji je izveo narod iz ropstva pokazuje se u svoj sili, ali upravo kao takav on može da izabranom narodu ispuni dato obećanje. U protivnom ispunjenje obećanja bi bilo dovedeno u pitanje. Samo apsolutno dominantni Bog može neupitno da ispuni svoje obećanje. Time se naglašava da su drugi narodi i njihovi idoli ništavni u odnosu na njega. Upravo poslѣ Božijeg ‘javljanja u sili’, nastaje sinajski Savez.

Dakle, u oba slučaja ne govori se o bogoviđenju u smislu da li čovѣk može videti Boga ili ne, tj. da li je Mojsije i na koji način video Boga. Teološki naglasak ovih tekstova nije bio na tome. O samoj prirodi bogoviđenja starosavezni pisci ne govore ništa podrobnije. Cilj teofanija u Starom Savezu bio je više da se protumači volja Božija ili da se ukaže na njegovu slavu, nego da se govori o Bogu kao takvom. Evanđelist Jovan naglašava da je Bog nevidljiv: „Boga niko nije video nikad“ (Jn 1, 18a). Kada govore o Bogu, starosavezni pisci se koriste metaforičkim jezikom sa naglašenim antropomorfizmima, što je i razumljivo. 

Samo viđenje Boga je, pak, mistički događaj koji prevazilazi svakodnevno iskustvo, a samim time i mogućnost jasnog svedočenja tog viđenja drugima – kako je govorio i apostol Pavle da su to: „neiskazive reči koje čovѣku nije dopušteno govoriti“ (2Kor 12, 4). Neposredan susret sa Bogom je čin viđenja očima vѣre, tajanstveni doživljaj i unutrašnja interpretacija toga doživljaja. Mojsijevo viđenje Boga može se sagledati na taj način, jer on nije govorio o Bogu kakav jeste, nego šta hoće. Stoga biblijski narativi ostaju u pomenutim okvirima, predstavljajući Mojsija kao čovѣka koji je neposredno susreo Boga, i koji je po Božijoj zapovѣsti vodio narod Izraila u zemlju koju im je obećao Bog.