Prevodi i prepisi

Moj filosofski pogled na svet

Nikolaj Berđajev drži predavanje članovima RSHD, Klermon, 1927.

U središtu mog filosofskog stvaralaštva nalazi se problem čoveka. Stoga je čitava moja filosofija u većoj meri antropologična. Postaviti problem čoveka – to istovremeno znači postaviti problem slobode, stvaralaštva, ličnosti, duha i istorije. Stoga sam se, uglavnom, bavio filosofijom religije, filosofijom istorije, socijalnom filosofijom i etikom.

Moja filosofija je egzistencijalnog tipa, ako upotrebimo savremenu terminologiju. Ali se ona, takođe, može uvrstiti u filosofiju duha. Prema svojoj osnovnoj tendenciji ova je filosofija dualistička, mada je reč o dualizmu posebne vrste i ni u kojoj meri ne krajnje. To je dualizam duha i prirode, slobode i determinacije, subjekta i objektivacije, ličnosti i opšteg, Carstva Boga i carstva ćesara. U ovome se osećam bliži Kantu nego monističkom nemačkom idealizmu s početka XIX veka. Ishodišna tačka mog svetonazora jeste primat slobode nad bićem. To filosofiji pridaje dinamički karakter i objašnjava istočnik zla, a, takođe, i mogućnost stvaranja nečeg novog u svetu. Sloboda ne može da se determiniše bićem, slobodu čak ne određuje ni Bog. Ona je ukorenjena u nebiću.

A što se tiče mislilaca iz prošlosti, posebno su mi bliski Heraklit, Origen i Sv. Grigorije iz Nise od crkvenih otaca, Jakob Beme, koji je imao ogroman značaj za moj duhovni razvoj, i u nekoj meri Kant. Što se tiče filosofa našeg vremena, imam dodirne tačke sa Bergsonom, Đentileom, Maksom Šelerom. Među predstavnicima egzistencijalne filosofije najbliži mi je Jaspers. Dostojevski, L. Tolstoj i Niče su odigrali veliku ulogu u izgradnji mog svetonazora, isto kao i Marks, Karlajl, Ibzen i Leon Bloa za stvaranje mojih socijalnih gledišta.

Zadaci filosofije. Filosofija je nauka o duhu. Ali nauka o duhu pre svega je nauka o ljudskom bivstvovanju. Upravo se u ljudskom bivstvovanju raskriva smisao bića. Biće se otvara kroz subjekt, a ne kroz objekt. Zato je filosofija nužno antropologična i antropocentrična. Egzistencijalna filosofija je saznanje smisla bića kroz subjekt. Subjekt je egzistencijalan. U objektu se, naprotiv, unutrašnje bivstvovanje zatvara. U ovom smislu filosofija je subjektivna, a ne objektivna. Ona se temelji na duhovnom opitu.

Saznanje. Saznanje se ne može suprotstaviti biću. Saznanje je događaj unutar bića. Saznanje je imanentno biću, a nije biće imanentno saznanju. Saznanje nije odraz bića u subjektu saznanja. Saznanje ima stvaralački karakter i predstavlja akt postizanja smisla. Suprotstavljanje subjekta. saznanja objektu saznanja vodi uništavanju bića kako subjekta, tako i objekta. Pojam objekta je neophodno zameniti pojmom objektivacije. Postoje različiti stepeni saznanja i njima odgovarajući stepeni objektivacije. Što je saznanje više objektivisano, što je ono dalje od ljudskog bivstvovanja, time je veća njegova opšta obaveznost. Ova logička opšta obaveznost ima socijalnu prirodu. Logička opšta obaveznost objektivisanog saznanja povezana je sa nižim stepenom duhovnog zajedništva ljudi, koje se temelji na komunikaciji. Kao primer može da posluži oblast fizičko-matematičkih nauka. Radi priznavanja istine u oblasti matematičkih ili prirodnih nauka nije obavezno duhovno zajedništvo ljudi. Ali to zajedništvo već mora biti primetnije kada je reč o socijalnim naukama. Filosofsko saznanje se ne može apstrahovati od ljudskog bivstvovanja, radi postizanja jedne iste istine ovde je neophodno duhovno zajedništvo. Zato metafizičko saznanje nikada ne može da bude u istoj onoj meri od opšteg važenja kao i matematičko saznanje. Konačno, istine religioznog reda zahtevaju maksimum duhovnog zajedništva među ljudima. Iznutra, religiozne istine izgledaju najsubjektivnije i najspornije; za religiozne pak zajednice, koje u njih veruju, ove istine su univerzalne i nesporne. Pronicanje u tajnu bivstvovanja pretpostavlja stvaralačku intuiciju. Objektivisano saznanje odgovara pocepanosti, unutrašnjoj razdvojenosti sveta, tj. njegovoj palosti. Ali u okvirima ovog sveta ono ima pozitivno značenje.

Sociologija saznanja ima prvostepenu važnost. Ona treba da ustanovi vezu između saznanja, s jedne strane, i problema društva i zajednice, „Gemeinschaft“, komunikacije i opštenja, s druge. Objektivisano saznanje uvek ima posla sa „opštim“, a ne sa „individualnim“, zato je objektivisana metafizika, zasnovana na sistemu pojmova, nemoguća. Metafizika nije ništa drugo nego filosofija ljudskog bivstvovanja; ona je subjektivna, a ne objektivna, ona se oslanja na simbol i mit. Istinitost i realnost uopšte nisu istovetni sa objektivnošću.

Antropologija. Osnovni problem filosofije je problem čoveka. Biće se otkriva u čoveku i kroz čoveka. Čovek je mikrokosmos i mikroteos. On je stvoren po ikoni i podobiju Boga. Ali istovremeno čovek je suštastvo prirodno, ograničeno. U čoveku postoji dvostrukost: čovek je tačka preseka dvaju svetova, on u sebi odražava viši i niži svet. Kao lik i podobije Boga, čovek je ličnost. Ličnost treba razlikovati od individue. Ličnost je duhovno-religiozna kategorija, individua je pak naturalističko-biološka kategorija. Individua je deo prirode i društva. Ličnost ne može da bude deo nečega: ona je jedinstvena celina, ona je saodnosna društvu, prirodi i Bogu. Čovek je suštastvo duhovno, fizičko i plotsko. Kao plotsko suštastvo on je povezan sa čitavim vrtlogom svetovnog života, kao duhovno suštastvo on je povezan sa duhovnim svetom i sa Bogom. Duhovna osnova u čoveku ne zavisi od prirode i društva i nije njima određena. Čoveku je svojstvena sloboda, mada ta sloboda nije apsolutna. Načelo slobode nije determinisano ni odozdo ni odozgo. Čoveku svojstvena sloboda je nestvorena sloboda, iskonska. Reč je o iracionalnoj slobodi: ne o slobodi u istini, nego o slobodi da se istina prihvati ili odbaci. Drugačija sloboda je sloboda koja proističe iz istine i iz Boga, sloboda prožeta blagodaću. Samo priznavanje nestvorene slobode, slobode koja nije ukorenjena u biću, omogućava da se objasni izvor zla; istovremeno, sloboda objašnjava mogućnost stvaralačkog akta i novog u svetu.

Učenje o stvaralaštvu. Problem stvaralaštva zauzima središnje mesto u mom svetonazoru. Čovek je bio stvoren da bi postao tvorac. On je prizvan na stvaralački rad u svetu, on nastavlja stvaranje sveta. Smisao i cilj njegovog života ne svode se na spasenje. Stvaralački akt uvek je prelaz od nebića ka biću, tj. on je stvaranje iz ničega. Stvaranje iz ničega je stvaranje iz slobode. Ipak, za razliku od Boga, čoveku je neophodan materijal da bi stvarao, i u stvaralaštvo se uključuje elemenat koji proističe iz slobode čoveka. U svom izvoru stvaralaštvo je uzlet, pobeda nad tež(in)om sveta. Ali u rezultatima, proizvodima stvaralaštva, ispoljava se vučenje naniže. Umesto novog bića stvaraju se knjige, statue, slike, socijalne institucije, mašine, kulturne vrednosti. Tragedija stvaralaštva sastoji se u neslaganju stvaralačke zamisli sa njenim ostvarenjem.

Stvaralaštvo predstavlja potpunu suprotnost evoluciji. Evolucija je determinizam, posledica. Stvaralaštvo je pak sloboda, iskonski akt. Svet nije prestao da se stvara, on nije dovršen: stvaranje se nastavlja.

Filosofija religije. Otkrivenje je uzajamno. Ono pretpostavlja Boga, od koga otkrivenje ishodi, i čoveka, koji ga prima. Primanje otkrivenja je aktivno i zavisi od stepena širine ili uskosti svesti. Svet nevidljivih stvari ne primorava nas prisilno, on se slobodno otkriva. Čovek nije slobodan u svom negiranju čulnog sveta, koji nas okružuje, ali je slobodan u svom negiranju Boga. Sa tim je povezana tajna vere. Otkrivenje u sebi ne sadrži nikakvu filosofiju, nikakav sistem misli. Ipak, otkrivenje mora biti prihvaćeno takođe i od ljudske misli, kojoj je svojstvena stalna aktivnost. Teologija uvek zavisi od filosofskih kategorija. Ali otkrivenje ne mora obavezno da bude povezano sa bilo kakvom jedinstvenom filosofijom. Sposobnost za promene i stvaralačka aktivnost subjekta, koji je primio otkrivenje, opravdavaju večni modernizam. U svoje vreme su modernizmom smatrani, takođe, i radovi crkvenih otaca i sholastika.

Religiozno saznanje je simboličko. Ono ne može da izrazi religioznu istinu u racionalnim pojmovima. Istina je za um antinomijska. Dogmati su simboli. Ali je taj simbolizam realistički, koji odražava biće, a ne idealistički, koji odražava tek stanja čoveka. Metafizika svoje dovršenje ne može da nađe u sistemu pojmova, ona se dovršava u mitu, iza koga se realnost skriva.

Religija je veza između Boga i čoveka. Bog se rađa u čoveku i čovek se rađa u Bogu. Bog od čoveka očekuje stvaralački i slobodan odgovor. S tim je povezana tajna Bogočoveštva, jedinstva u dvojičnosti. Filosofija hrišćanska je filosofija bogočovečanska, hristološka.

Religiozni život, čiji je prvi izvor otkrivenje, trpi uticaj i delovanje socijalne okoline. To religioznoj istoriji čovečanstva daje posebnu složenost. Zato je neophodan rad na njenom stalnom očišćenju, preradi i obnovi.

Filosofija istorije. Priznavanje smisla istorije je delo judaizma i hrišćanstva, a ne grčke filosofije. Odnos hrišćanstva prema istoriji je dvostruk. Hrišćanstvo je istorično: ono je otkrivenje Boga u istoriji. Ali hrišćanstvo ne može da se smesti u istoriju. Ono jeste proces istorije. Filosofija istorije je povezana sa problemom vremena. Mi živimo u palom vremenu, pocepanom na prošlost, sadašnjost i budućnost. Pobeda nad smrtonosnim tokom vremena jeste osnovni zadatak duha. Večnost nije beskonačno vreme, koje se može količinski izmeriti, već je kvalitet koji savladava vreme. Prošlost je za nas uvek već preobražena prošlost. Smisao istorije se postiže kroz tradiciju, koja predstavlja stvaralačku vezu između prošlosti i sadašnjosti. Priznati beskonačni napredak u vremenu značilo bi priznati besmislenost istorije. Smisao istorije mora da ima smisao za svaku ljudsku ličnost, on mora da bude samerljiv sa njenom individualnom sudbinom. Progres pak svakog čoveka i svako pokolenje posmatra kao sredstvo za potonje ljude i pokolenja. Isprekidanost u istoriji je neizbežna, isto tako kao što su u njoj neizbežne krize i revolucije, koje svedoče o neuspehu svih ljudskih svršetaka. Istorija mora da ima kraj, smisao istorije je povezan sa eshatologijom.

Filosofija kulture. Kultura je stvaralačka delatnost čoveka. U kulturi stvaralaštvo čoveka nalazi svoju objektivaciju. U teokratskim društvima, koja se temelje na sakralizovanju, stvaralačke snage čoveka nisu bile dovoljno slobodne. Humanizam je oslobođenje stvaralačke ličnosti čoveka i u tome se sastoji njegova istina. Iza teme kulture krije se tema odnosa čoveka prema Bogu i prema svetu. Ili Bog istupa protiv čoveka, ili se čovek suprotstavlja Bogu. U svom razvitku humanizam je doveo do sekularizovanja kulture i u tom sekularizovanju je bila svojevrsna istina i razobličavanje laži. Međutim, humanizam se pretvorio u samoobogotvorenje čoveka, negiranje Boga. I tada se lik čoveka, koji jeste lik Boga, počeo raspadati. Humanizam je prešao u antihumanizam. Mi to vidimo kod Marksa i Ničea. Kriza humanizma predstavlja kretanje ka nadljudskim načelima; kretanje je moguće ili prema Hristu, ili prema Antihristu. Vladavina tehnike je jedan od momenata krize humanizma. Prodor masa preinačuje kulturu od gore do dole, snižava njen kvalitet i vodi do krize duhovnosti. Tehnizovanje života stvara novi tip čoveka. Tehnička civilizacija kida celovitost ljudskog suštastva i pretvara ga u funkciju. Samo će duhovna renesansa omogućiti čoveku da mašinu potčini sebi.

Socijalna filosofija. Fundamentalni problem je problem odnosa između ličnosti i društva. Društvo predstavlja objektivaciju ljudskih odnosa. Unutar društva ono „ja“ može da ostane usamljeno i da se ne sretne sa „ti“. Za sociologiju ličnost je neznatan deo, potčinjen društvu. Za egzistencijalnu filosofiju, naprotiv, društvo je deo ličnosti, njena socijalna strana. U ličnosti postoji duhovno načelo, dubina koja nije određena društvom, ona ima duhovnu osnovu. Čovek pripada dvema sferama: Carstvu Boga i carstvu ćesara. Na ovome se temelje pravo i sloboda čoveka. Na taj način postoje granice vladavine države i društva nad čovekom. Društvo nije organizam. Realnost društva se određuje realnošću ljudskog opštenja, realnošću onog „mi“. Objektivisano društvo, koje guši ličnost, nastaje iz razdvajanja ljudi, iz njihovog grehovnog egocentrizma. U takvom društvu postoji komunikacija između ljudi, ali nema opštenja. Viši tip društva je ono društvo u kome su objedinjeni načelo ličnosti i načelo zajednice (Gemeinschaft). Takav tip društva bi se mogao nazvati personalističkim socijalizmom. U takvom društvu bi za svaku ljudsku ličnost bila priznata apsolutna vrednost i najviše dostojanstvo kao suštastva, prizvanog za večni život, dok bi socijalna organizacija svakom obezbeđivala mogućnost dostizanja punoće života. Neophodno je težiti sintezi aristokratskog, kvalitativnog načela ličnosti i demokratskog, socijalističkog načela pravičnosti i bratske saradnje ljudi.

U epohi aktivnog prodora masa u istoriju i vrtoglavog razvoja tehnike društvo se organizuje pre svega tehnički. Čovečanstvo napušta organski ritam života i potčinjava se mehaničkoj, tehničkoj organizaciji. Za čoveka kao celovito suštastvo ovaj proces je bolan i mučan. Telurgijskom periodu života čovečanstva dolazi kraj. Vladavina mašina označava početak novog perioda: kosmogonijskog, zato što ona čoveka potčinjava novom kosmosu. Čovek više ne živi među neorganskim i organskim telima, nego među organizovanim telima. Upravo se u takvoj epohi posebno zahteva učvršćenje duha i duhovnog kretanja radi očuvanja lika čoveka. Bez duhovnog preporoda nemoguće je dostići socijalno preuređenje.

Etika. Osnova etike je personalizam. Moralno suđenje i akti uvek su ličnosni i individualni. Oni ne mogu da se odrede shvatanjima i izborom kolektiva ili društva. Pojava razlikovanja dobra i zla je posledica grehopada. Rajsko bivstvovanje se nalazi iznad dobra i zla. Postoje tri vrste etike: etika zakona, etika iskupljenja i etika stvaralaštva. Etika zakona je najrasprostranjenija u grehovnom čovečanstvu. Etika zakona je etika socijalne svakidašnjice. Ona se zasniva na potčinjenosti čoveka normi, za nju ne postoji ljudska individualnost. Kod nje je čovek radi subote. Međutim, oni „dobri“, koji se pridržavaju moralnog zakona, često su se pokazivali kao „zli“. U ovoj etici vlada ideja apstraktnog dobra. Etika zakona je svoj krajnji izraz našla u farisejstvu. To je normativna etika. Etika iskupljenja ne zna za strogo razdvajanje na „dobre“ i „zle“. To je etika blagodati, etika ljubavi. Ovde je subota radi čoveka. Etika iskupljenja proishodi iz živog ljudskog suštastva, a ne iz apstraktne ideje dobra. Etika stvaralaštva zasnovana je na stvaralačkim darovima čoveka. Stvaralački akt ima moralno značenje, a moralni akt je stvaralački akt. Istinski moralni akt je jedinstven, on ne može da se ponovi. On je uvek aktuelan. Moralni čin nije ispunjenje zakona, norme, već stvaralačka novina u svetu. Svaki stvaralački čin ima moralno značenje, bilo da je to stvaralaštvo saznajnih ili estetskih vrednosti. Etika je povezana sa eshatološkim problemom, problemom smrti i besmrtnosti, pakla i neba. Pakao se nalazi u subjektivnom, a ne u objektivnom i on ostaje u vremenu, u beskonačnom vremenu, i ne prelazi u večnost. Ontologija večnog pakla je nemoguća. Pakao su „dobri“ stvorili za „zle“ i stoga su se ti dobri u stvarnosti pokazali kao zli. Carstvo Božije je s onu stranu našeg ovdašnjeg „dobra“ i „zla“ i mišljenje o njemu može da bude samo apofatičko.

Za razumevanje mog filosofskog svetonazora osnovni radovi su: Smisao stvaralaštva, Smisao istorije, Filosofija slobodnog duha, O naznačenju čoveka, Ja i svet objekata. Što se tiče filosofije kulture, mogu se preporučiti radovi: Novo srednjovekovlje, Hrišćanstvo i klasna borba, Istina i laž komunizma, Sudbina čoveka u savremenom svetu.

 

Izvor: N. A. Berdяev, „Moe filosofskoe mirosozercanie“, Vestnik Russkogo studenčeskogo hristianskogo dviženiя, № 4–5 (1952), 15–21.
Prevod: Ilija Marić