Преводи и преписи

Мој философски поглед на свет

Николај Берђајев држи предавање члановима РСХД, Клермон, 1927.

У средишту мог философског стваралаштва налази се проблем човека. Стога је читава моја философија у већој мери антропологична. Поставити проблем човека – то истовремено значи поставити проблем слободе, стваралаштва, личности, духа и историје. Стога сам се, углавном, бавио философијом религије, философијом историје, социјалном философијом и етиком.

Моја философија је егзистенцијалног типа, ако употребимо савремену терминологију. Али се она, такође, може уврстити у философију духа. Према својој основној тенденцији ова је философија дуалистичка, мада је реч о дуализму посебне врсте и ни у којој мери не крајње. То је дуализам духа и природе, слободе и детерминације, субјекта и објективације, личности и општег, Царства Бога и царства ћесара. У овоме се осећам ближи Канту него монистичком немачком идеализму с почетка XIX века. Исходишна тачка мог светоназора јесте примат слободе над бићем. То философији придаје динамички карактер и објашњава источник зла, а, такође, и могућност стварања нечег новог у свету. Слобода не може да се детерминише бићем, слободу чак не одређује ни Бог. Она је укорењена у небићу.

А што се тиче мислилаца из прошлости, посебно су ми блиски Хераклит, Ориген и Св. Григорије из Нисе од црквених отаца, Јакоб Беме, који је имао огроман значај за мој духовни развој, и у некој мери Кант. Што се тиче философа нашег времена, имам додирне тачке са Бергсоном, Ђентилеом, Максом Шелером. Међу представницима егзистенцијалне философије најближи ми је Јасперс. Достојевски, Л. Толстој и Ниче су одиграли велику улогу у изградњи мог светоназора, исто као и Маркс, Карлајл, Ибзен и Леон Блоа за стварање мојих социјалних гледишта.

Задаци философије. Философија је наука о духу. Али наука о духу пре свега је наука о људском бивствовању. Управо се у људском бивствовању раскрива смисао бића. Биће се отвара кроз субјект, а не кроз објект. Зато је философија нужно антропологична и антропоцентрична. Егзистенцијална философија је сазнање смисла бића кроз субјект. Субјект је егзистенцијалан. У објекту се, напротив, унутрашње бивствовање затвара. У овом смислу философија је субјективна, а не објективна. Она се темељи на духовном опиту.

Сазнање. Сазнање се не може супротставити бићу. Сазнање је догађај унутар бића. Сазнање је иманентно бићу, а није биће иманентно сазнању. Сазнање није одраз бића у субјекту сазнања. Сазнање има стваралачки карактер и представља акт постизања смисла. Супротстављање субјекта. сазнања објекту сазнања води уништавању бића како субјекта, тако и објекта. Појам објекта је неопходно заменити појмом објективације. Постоје различити степени сазнања и њима одговарајући степени објективације. Што је сазнање више објективисано, што је оно даље од људског бивствовања, тиме је већа његова општа обавезност. Ова логичка општа обавезност има социјалну природу. Логичка општа обавезност објективисаног сазнања повезана је са нижим степеном духовног заједништва људи, које се темељи на комуникацији. Као пример може да послужи област физичко-математичких наука. Ради признавања истине у области математичких или природних наука није обавезно духовно заједништво људи. Али то заједништво већ мора бити приметније када је реч о социјалним наукама. Философско сазнање се не може апстраховати од људског бивствовања, ради постизања једне исте истине овде је неопходно духовно заједништво. Зато метафизичко сазнање никада не може да буде у истој оној мери од општег важења као и математичко сазнање. Коначно, истине религиозног реда захтевају максимум духовног заједништва међу људима. Изнутра, религиозне истине изгледају најсубјективније и најспорније; за религиозне пак заједнице, које у њих верују, ове истине су универзалне и неспорне. Проницање у тајну бивствовања претпоставља стваралачку интуицију. Објективисано сазнање одговара поцепаности, унутрашњој раздвојености света, тј. његовој палости. Али у оквирима овог света оно има позитивно значење.

Социологија сазнања има првостепену важност. Она треба да установи везу између сазнања, с једне стране, и проблема друштва и заједнице, „Gemeinschaft“, комуникације и општења, с друге. Објективисано сазнање увек има посла са „општим“, а не са „индивидуалним“, зато је објективисана метафизика, заснована на систему појмова, немогућа. Метафизика није ништа друго него философија људског бивствовања; она је субјективна, а не објективна, она се ослања на симбол и мит. Истинитост и реалност уопште нису истоветни са објективношћу.

Антропологија. Основни проблем философије је проблем човека. Биће се открива у човеку и кроз човека. Човек је микрокосмос и микротеос. Он је створен по икони и подобију Бога. Али истовремено човек је суштаство природно, ограничено. У човеку постоји двострукост: човек је тачка пресека двају светова, он у себи одражава виши и нижи свет. Као лик и подобије Бога, човек је личност. Личност треба разликовати од индивидуе. Личност је духовно-религиозна категорија, индивидуа је пак натуралистичко-биолошка категорија. Индивидуа је део природе и друштва. Личност не може да буде део нечега: она је јединствена целина, она је саодносна друштву, природи и Богу. Човек је суштаство духовно, физичко и плотско. Као плотско суштаство он је повезан са читавим вртлогом световног живота, као духовно суштаство он је повезан са духовним светом и са Богом. Духовна основа у човеку не зависи од природе и друштва и није њима одређена. Човеку је својствена слобода, мада та слобода није апсолутна. Начело слободе није детерминисано ни одоздо ни одозго. Човеку својствена слобода је нестворена слобода, исконска. Реч је о ирационалној слободи: не о слободи у истини, него о слободи да се истина прихвати или одбаци. Другачија слобода је слобода која проистиче из истине и из Бога, слобода прожета благодаћу. Само признавање нестворене слободе, слободе која није укорењена у бићу, омогућава да се објасни извор зла; истовремено, слобода објашњава могућност стваралачког акта и новог у свету.

Учење о стваралаштву. Проблем стваралаштва заузима средишње место у мом светоназору. Човек је био створен да би постао творац. Он је призван на стваралачки рад у свету, он наставља стварање света. Смисао и циљ његовог живота не своде се на спасење. Стваралачки акт увек је прелаз од небића ка бићу, тј. он је стварање из ничега. Стварање из ничега је стварање из слободе. Ипак, за разлику од Бога, човеку је неопходан материјал да би стварао, и у стваралаштво се укључује елеменат који проистиче из слободе човека. У свом извору стваралаштво је узлет, победа над теж(ин)ом света. Али у резултатима, производима стваралаштва, испољава се вучење наниже. Уместо новог бића стварају се књиге, статуе, слике, социјалне институције, машине, културне вредности. Трагедија стваралаштва састоји се у неслагању стваралачке замисли са њеним остварењем.

Стваралаштво представља потпуну супротност еволуцији. Еволуција је детерминизам, последица. Стваралаштво је пак слобода, исконски акт. Свет није престао да се ствара, он није довршен: стварање се наставља.

Философија религије. Откривење је узајамно. Оно претпоставља Бога, од кога откривење исходи, и човека, који га прима. Примање откривења је активно и зависи од степена ширине или ускости свести. Свет невидљивих ствари не приморава нас присилно, он се слободно открива. Човек није слободан у свом негирању чулног света, који нас окружује, али је слободан у свом негирању Бога. Са тим је повезана тајна вере. Откривење у себи не садржи никакву философију, никакав систем мисли. Ипак, откривење мора бити прихваћено такође и од људске мисли, којој је својствена стална активност. Теологија увек зависи од философских категорија. Али откривење не мора обавезно да буде повезано са било каквом јединственом философијом. Способност за промене и стваралачка активност субјекта, који је примио откривење, оправдавају вечни модернизам. У своје време су модернизмом сматрани, такође, и радови црквених отаца и схоластика.

Религиозно сазнање је симболичко. Оно не може да изрази религиозну истину у рационалним појмовима. Истина је за ум антиномијска. Догмати су симболи. Али је тај симболизам реалистички, који одражава биће, а не идеалистички, који одражава тек стања човека. Метафизика своје довршење не може да нађе у систему појмова, она се довршава у миту, иза кога се реалност скрива.

Религија је веза између Бога и човека. Бог се рађа у човеку и човек се рађа у Богу. Бог од човека очекује стваралачки и слободан одговор. С тим је повезана тајна Богочовештва, јединства у двојичности. Философија хришћанска је философија богочовечанска, христолошка.

Религиозни живот, чији је први извор откривење, трпи утицај и деловање социјалне околине. То религиозној историји човечанства даје посебну сложеност. Зато је неопходан рад на њеном сталном очишћењу, преради и обнови.

Философија историје. Признавање смисла историје је дело јудаизма и хришћанства, а не грчке философије. Однос хришћанства према историји је двострук. Хришћанство је исторично: оно је откривење Бога у историји. Али хришћанство не може да се смести у историју. Оно јесте процес историје. Философија историје је повезана са проблемом времена. Ми живимо у палом времену, поцепаном на прошлост, садашњост и будућност. Победа над смртоносним током времена јесте основни задатак духа. Вечност није бесконачно време, које се може количински измерити, већ је квалитет који савладава време. Прошлост је за нас увек већ преображена прошлост. Смисао историје се постиже кроз традицију, која представља стваралачку везу између прошлости и садашњости. Признати бесконачни напредак у времену значило би признати бесмисленост историје. Смисао историје мора да има смисао за сваку људску личност, он мора да буде самерљив са њеном индивидуалном судбином. Прогрес пак сваког човека и свако поколење посматра као средство за потоње људе и поколења. Испрекиданост у историји је неизбежна, исто тако као што су у њој неизбежне кризе и револуције, које сведоче о неуспеху свих људских свршетака. Историја мора да има крај, смисао историје је повезан са есхатологијом.

Философија културе. Култура је стваралачка делатност човека. У култури стваралаштво човека налази своју објективацију. У теократским друштвима, која се темеље на сакрализовању, стваралачке снаге човека нису биле довољно слободне. Хуманизам је ослобођење стваралачке личности човека и у томе се састоји његова истина. Иза теме културе крије се тема односа човека према Богу и према свету. Или Бог иступа против човека, или се човек супротставља Богу. У свом развитку хуманизам је довео до секуларизовања културе и у том секуларизовању је била својеврсна истина и разобличавање лажи. Међутим, хуманизам се претворио у самообоготворење човека, негирање Бога. И тада се лик човека, који јесте лик Бога, почео распадати. Хуманизам је прешао у антихуманизам. Ми то видимо код Маркса и Ничеа. Криза хуманизма представља кретање ка надљудским начелима; кретање је могуће или према Христу, или према Антихристу. Владавина технике је један од момената кризе хуманизма. Продор маса преиначује културу од горе до доле, снижава њен квалитет и води до кризе духовности. Технизовање живота ствара нови тип човека. Техничка цивилизација кида целовитост људског суштаства и претвара га у функцију. Само ће духовна ренесанса омогућити човеку да машину потчини себи.

Социјална философија. Фундаментални проблем је проблем односа између личности и друштва. Друштво представља објективацију људских односа. Унутар друштва оно „ја“ може да остане усамљено и да се не сретне са „ти“. За социологију личност је незнатан део, потчињен друштву. За егзистенцијалну философију, напротив, друштво је део личности, њена социјална страна. У личности постоји духовно начело, дубина која није одређена друштвом, она има духовну основу. Човек припада двема сферама: Царству Бога и царству ћесара. На овоме се темеље право и слобода човека. На тај начин постоје границе владавине државе и друштва над човеком. Друштво није организам. Реалност друштва се одређује реалношћу људског општења, реалношћу оног „ми“. Објективисано друштво, које гуши личност, настаје из раздвајања људи, из њиховог греховног егоцентризма. У таквом друштву постоји комуникација између људи, али нема општења. Виши тип друштва је оно друштво у коме су обједињени начело личности и начело заједнице (Gemeinschaft). Такав тип друштва би се могао назвати персоналистичким социјализмом. У таквом друштву би за сваку људску личност била призната апсолутна вредност и највише достојанство као суштаства, призваног за вечни живот, док би социјална организација сваком обезбеђивала могућност достизања пуноће живота. Неопходно је тежити синтези аристократског, квалитативног начела личности и демократског, социјалистичког начела правичности и братске сарадње људи.

У епохи активног продора маса у историју и вртоглавог развоја технике друштво се организује пре свега технички. Човечанство напушта органски ритам живота и потчињава се механичкој, техничкој организацији. За човека као целовито суштаство овај процес је болан и мучан. Телургијском периоду живота човечанства долази крај. Владавина машина означава почетак новог периода: космогонијског, зато што она човека потчињава новом космосу. Човек више не живи међу неорганским и органским телима, него међу организованим телима. Управо се у таквој епохи посебно захтева учвршћење духа и духовног кретања ради очувања лика човека. Без духовног препорода немогуће је достићи социјално преуређење.

Етика. Основа етике је персонализам. Морално суђење и акти увек су личносни и индивидуални. Они не могу да се одреде схватањима и избором колектива или друштва. Појава разликовања добра и зла је последица грехопада. Рајско бивствовање се налази изнад добра и зла. Постоје три врсте етике: етика закона, етика искупљења и етика стваралаштва. Етика закона је најраспрострањенија у греховном човечанству. Етика закона је етика социјалне свакидашњице. Она се заснива на потчињености човека норми, за њу не постоји људска индивидуалност. Код ње је човек ради суботе. Међутим, они „добри“, који се придржавају моралног закона, често су се показивали као „зли“. У овој етици влада идеја апстрактног добра. Етика закона је свој крајњи израз нашла у фарисејству. То је нормативна етика. Етика искупљења не зна за строго раздвајање на „добре“ и „зле“. То је етика благодати, етика љубави. Овде је субота ради човека. Етика искупљења происходи из живог људског суштаства, а не из апстрактне идеје добра. Етика стваралаштва заснована је на стваралачким даровима човека. Стваралачки акт има морално значење, а морални акт је стваралачки акт. Истински морални акт је јединствен, он не може да се понови. Он је увек актуелан. Морални чин није испуњење закона, норме, већ стваралачка новина у свету. Сваки стваралачки чин има морално значење, било да је то стваралаштво сазнајних или естетских вредности. Етика је повезана са есхатолошким проблемом, проблемом смрти и бесмртности, пакла и неба. Пакао се налази у субјективном, а не у објективном и он остаје у времену, у бесконачном времену, и не прелази у вечност. Онтологија вечног пакла је немогућа. Пакао су „добри“ створили за „зле“ и стога су се ти добри у стварности показали као зли. Царство Божије је с ону страну нашег овдашњег „добра“ и „зла“ и мишљење о њему може да буде само апофатичко.

За разумевање мог философског светоназора основни радови су: Смисао стваралаштва, Смисао историје, Философија слободног духа, О назначењу човека, Ја и свет објеката. Што се тиче философије културе, могу се препоручити радови: Ново средњовековље, Хришћанство и класна борба, Истина и лаж комунизма, Судбина човека у савременом свету.

 

Извор: Н. А. Бердяев, „Мое философское миросозерцание“, Вестник Русского студенческого христианского движения, № 4–5 (1952), 15–21.
Превод: Илија Марић