Преводи и преписи

Мој Бог – Туђин

Садао Ватанабе, Божић

„Срећан Божић“, жеља је која се пред крај сваке године изговара милионима пута. Једноставна је. Али, да ли сте икада размишљали о томе да „Божић“ заправо значи „Христово рођење“ и да „Срећан Божић“ представља жељу да све  у нама и око нас буде такво да се без проблема оствари рођење Христово?

Заиста имам необичног Бога! Свакако, ако причамо о православљу, требало би да говоримо о Богу који и ове године тражи место да се роди у друштвима – супер маркетима бола, рата, неправде, и у срцима – агенцијама усамљености, безнадежности, расизма. „Видим чудесно и несхватљиво тајинство“ (Ирмос 9. песме Божићног канона, 1. гласа, прим. прев.). Како бих, дакле, могао да опишем (уз сву своју неспремност и изненађење) свог Бога?

Мој Бог – исељеник

Христос је Син Божји, Бог и он сам, који се иселио са својих небеса да би сишао на земљу као у туђину.  А у тој туђини има много тога да уради, од бивања новорођенчетом у јаслама, до распећа и васкрсења. Дакле, радник је у туђини (Јн 5, 17). Но и тамо је непрестано био мигрант: Богородица га је зачела у Назарету, рођен је у Витлејему, био у збегу у Египту, одгајен у Назарету, живео је у непрестаном покрету (Мт 2-3; Лк 2, 1-5; Дап 10, 38-39). Зар и сам то није рекао: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечји нема где главе заклонити“ (Мт, 8, 20)?

Дакле, убица Ирод се острвио на новорођенче-досељеника. Да ли вас то на нешто подсећа? Можда је у наше време Ирод оставио старомодни мач и зграбио свастику? И шта данас значи „мигрант“? Пакистанац у Енглеској? Грк у Немачкој? Можда Албанац у Грчкој? Безначајни мали људи у страној земљи, рећи ћете. А шта ћемо са тим што је мој необични Бог Себе поистоветио са њима? „Странац бејах… кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (уп. Мт 25, 31-46).

Мој Бог – недостојанствен

Ствари су могле бити другачије. Дакле, рођење у палати, дворцу, вили, на јахти, и слично. Свакако да је свемоћни Бог могао и тако да уради. Али тада то не би био хришћански Бог, зато што је тај Бог изабрао јасле; зато што тај Бог најдубље воли, не своје достојанство, него човека. И ако данашњи системи напајају и напајају се пожељним понашањем („како треба“) које сваког човека затвара у херметички покров престижа, власти и изолованости, мој Бог је „узео обличје слуге и постао човек“ (Флп 2, 7) зато што „није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој“ (Мт 20, 28).

Мој Бог – смутљивац

Христос није дошао у духовни туризам. Није дошао да благослови трулеж, смрт, искоришћавање. Његовим рођењем „народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“ (Мт 4, 16). Он Сам је то рекао: послан сам „да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће се отпустити и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк 4, 18-19).

Његовим рођењем је у историју ушла Љубав, с месом и костима, која од тада настоји да све прожме. Љубав није сладуњаво осећање, није избегавање одговорности, није попустљивост и неутралност. Она је једини аутентични начин живота, те стога сукоб са сваким равнодушним поретком ствари. Тако су у очима сваког режима хришћани (дужни да буду) „они што узмутише цели свет“ (Дап 17, 6).

Дакле, колико истините могу бити речи „Срећан Божић“ које ће пожелети они који се изјашњавају као хришћани, али су продали своју душу партијском газди, или закидају на надници свом раднику Филипинцу, или напросто шаљу своје дете у колеџ док други родитељи школују децу онде где им то дозвољава субвенција за незапослене? (Имућнији Грци, а нарочито новопечени богаташи, своју децу обично шаљу у скупе приватне америчке колеџе, а готово је правило да их у кући опслужују странци, углавном Филипинци, који за ниску плату и најчешће непријављени, дакле без здравственог и социјалног осигурања, раде све од кувања, чишћења, чувања деце, шетања паса, уређивања баште па до релаксационе масаже. Прим. прев.).

Мој Бог – анти-Пепељуга

Сећате ли се „доказа“ у бајци о Пепељузи? Ципелица коју је пробала била је њена! И све се даље добро одвијало, за све, као и за ногу девојке која је обула ципелу у свом броју.

Чини ми се да је мој Бог лошије среће. Често чинимо све што можемо да Га на силу угурамо у наше појединачне ципеле које Га некада болно стежу, а некада несношљиво „плива“ у њима. Једино што желимо јесте да наметнемо свој број другоме, па чак и ономе кога речима признајемо за свог Бога. И тако „бог“ ког стварамо по својој мери може бити „бог“ нечовекољубив, вољан да спали све које сматрамо за своје непријатеље, „бог“ бестелесан, „бог“ неприступачан, „бог“ ратоборан, укратко, „бог“ који се никада није нашао у Витлејему; не-помазаник и анти-помазаник.

„Мој“ је зато што је „наш“

На крају, потичем из многодетне породице. Зар  не би било будаласто кад би један од моје браће почео да верује да је наш отац само његов? Због тога, када му се обраћамо, не кажемо „Оче мој“ него „Оче наш“, Оче свих нас. И пошто је „Отац наш“, сви ми смо браћа, од исте „материје“ саздани. „Јер сте сви синови Божји вером у Христа Исуса… Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један, у Христу Исусу“ (Гал 3, 26-28). Мој Бог је и мој отац управо зато што је отац сваког човека који долази у свет, а не зато што је наводно мој сопствени. Ако је мој сопствени, онда је мој осуђеник.

Рођење Христово значи да се по први пут у историји Бог сјединио са човеком. Син Божји се очовечио, примио људску природу (узео је стварно људско тело и душу). То тело с којим се по први пут сусрећемо у јаслама, прво је људско тело које је, напојено живоносним божанством, дошло до Васкрсења и победило пропадљивост и смрт. Оно, међутим, не представља прошлост. Само ако помислимо на тајну Евхаристије која се савршава у свакој цркви, осетићемо да се Христос није повукао са земље, него нам је оставио Себе као своје Тело, да би сваки човек могао да постане његов уд, сателесан Телу Богочовека.[1]

Срећан Божић браћо, и имајмо на уму: Ако се Христос није оваплотио за последњег „циганина“ (како нажалост модерни Грци радо називају сваког ко им се не допада), тада се није оваплотио ни за кога од нас.

 

Извор: Θανάσης Ν. Παπαθανασίου, Ο Θεός μου ο αλλοδαπός, του ιδίου, Ο Θεός μου ο αλλοδαπός. Κείμενα για μιαν αλήθεια που είναι «του δρόμου», 5η έκδοση επαυξημένη, Ακρίτας: Αθήνα 2018, 25-32. Текст је први пут објављен 1993. године, али је, нажалост, све актуелнији и актуелнији.
Превод: Драгица Тадић Папаниколау

 

[1] „Богочовек је оставио самога себе на нашем овоземаљском свету, и свим световима, као Цркву, као своје Тело, да би сваки човек могао да постане „сателесан“ телу Богочовека“. Ἀρχιμ. Ἰουστίνου Πόποβιτς, Ἄνθρωπος καί Θεάνθρωπος (μτφρ. Ἀθανασίου Γιέβτιτς), έκδ. Αστήρ, Ἀθῆναι 31974, 147. [Архим. Јустин Поповић, Човек и Богочовек].