Prevodi i prepisi

Mitski predak

Paul Kle, Insula Dulcamara. 1938.

1.

Mitski predak živi po stvaranju, čovek živi po običaju ili po zakonu. Čoveku nije ostavljeno stvaranje nego obred, njim se stavlja u vezu sa onim stvaralačkim. Kad stvara, neko drugi govori kroz njega. Čovek obredom ponovo izaziva stvaralačku silu zemlje, telesne tajne klice, obnavljanje kosmosa. On sam ne smatra sebe kao stvaraoca. Njegove himne i obredi su mu dati i otkriveni kao i proroštva, on ima samo da ih kazuje i dalje saopštava.

2.

Od Boga je stvaranje, život, kosmičko postojanje. Od mitskih predaka osnovna kulturna dobra i uspostavljanje reda. Onda dolaze oni koji održavaju poredak, obnavljaju vezu sa silama stvaranja, vraćaju božanski i duhovni poklon učinjen čoveku, neokaljan natrag svom darodavcu. Mi ponovo tražimo u sebi nekad predate i obavezne oblike odavanja pošte božanstvu, božanskom vremenu, i omogućujemo da se naredbe prvog zakonodavca izvršavaju. Pevamo poeziju koja je davno spuštena u svet. Crtamo likove što su pre nas postojali i bili objavljeni, samo moraju da se objavljuju ponovo, različitim i novim naraštajima.

3.

Tako izgleda pitanje mitskog početka, iznutra, iz vizije čoveka koji je živeo po običajima i zakonima, a video da su sve osnovne stvari sveta iznad njih, u stvaranju o kojem govori mit. I da je stvaranje na nivou nadljudskih moći.

4.

Obred i aktivnost kojom ili kojima se hvata veza sa osnovnim stvaralačkim silama kosmosa jeste umetnost. Pretpostavke te umetnosti, njihovo zasnivanje, to je religija. Umetnost, od plesa, pravljenja totema, pravljenja reči, himni, hramova, pisanja svetih knjiga, pravljenja svetih knjiga. Druga umetnost opisuje život po zakonu i u vezi sa njim. To su božanska i zemaljska mudrost.

5.

Svaki pesnik, pored onog što sam govori, besedi, priča, peva, priziva i neki drugi govor, jedan paralelni kod, zbog kojeg njegov govor, i kad je najjednostavniji, neizbežno je metaforičan. Svaki pesnik otkriva neki stari, drevni, još nenapisan spev, koji on treba najzad da stvori i saopšti. To je čudno osećanje, ima nečeg imperativnog u sebi. Nekad su pesnici verovali da bogovi govore kroz njih. Zatim su sa akademskim pretenzijama verovali da kroz njih govori jezik sam; oni su postajali jezik. Najzad, ili odvajkada, oni osećaju da se u njima javlja jedan davni govor, da se ispisuje nešto što je odavno bilo spremno da se napiše.

 

Izvor: Istočnik, br. 5 (1993), 5–6.