Milostivi Samarjanin

Ova jevanđeljska priča je uglavnom dobro poznata svima. Kratka, impresivna i jednostavna. Teško da se može proširiti kontekst od izrečenog. Ipak, treba proveriti odjeke i ispitati smisao da li šta nije propušteno. Uostalom, tako i počinje poglavlje ove priče, odnosno, priči prethodi dijalog između jednog učitelja zakona i Hrista, koji je došao po jedan savet a od Hrista dobio pitanje: „Kako čitaš?“ (misleći na Zakon). To pitanje je uprto i za današnje „pismoznance“, ali problem nastaje sa: „Kako razumeš i tumačiš?“. Neko dobro čita ali pogrešno doživljava ili primenjuje pročitano.

Glavno podvlačenje teksta je zapravo u pitanju zakonika: „Ko je moj bližnji?“, na šta Hristos izbegava konkretan odgovor ulazeći u dijalog započinjanjem priče. Nema katedre, nema filosofije, bombastičnih konstrukcija, nema rasprave. Samo priča obložena zagonetkom koja nije teško postavljena. Ukratko: putovao je čovek iz Jerusalima u Jerihon i postradao od razbojnika koji su ga presreli ostavivši ga polumrtvog. Putem, na kojem je ležalo telo ovog mučenika, prolazio je prvo sveštenik, potom levit i na kraju jedan Samarjanin. Od sve trojice samo je poslednji stao da pomogne. Poruka priče koju Hristos saopštava zakoniku je saosećanje prema drugom. Zakonik je dobro poznavao u teoriji volju Božiju ali u praksi je nije sprovodio. Ovaj susret između Hrista i zakonika, odnosno konteksta priče i ispričanog, možemo uporediti sa još čuvenijom pričom o fariseju i cariniku. Da zakoniku nije nedostajala ova vrlina, ne bi iskušavao Hrista. Jer, naglašeno je u jevanđelju da je pristupio da iskuša. To će reći da nije pristupio sa iskrenom već podmuklom ljubopitljivošću koja unapred ima izgrađene predrasude. Jer većina gonitelja Hrista je bazirala svoja testiranja na tome da u nekoj odmeravajućoj reči uhvate Hrista, u čemu se pokazuje na mnogo mesta da nisu uspeli da ga diskredituju i optuže (otuda odgonetka pred sinedrionom i Kajafom kasnije zašto se dovlače lažni svedoci). Ipak, nakon saslušane priče zakonik dobija mogućnost da se dokaže. Jevanđelje tu staje sa pripovedanjem. Možda je i tu zakonik otišao ožalošćen kao mladić, na drugom mestu, koji je imao vrline ali se ožalostio kada je trebao da se odrekne imovinskog staža. Ovaj možda nije mogao da se odrekne svoje pameti jer nije mario za dela.

Veličina priče je univerzalna. Raseca svaki vek i naraštaj. Jer, čovek će uvek biti izložen ljudima, u prometu, u odnosu, u simpatiji ili antipatiji, oscilacijama tipa: „Priđi, uzmi“ ili „Odbij, ostavi!“. Čovek će biti ponekad u problemu ili u poziciji da nekome u drugom problemu pomogne ili ne. Zanimljivo je da Hristos ni ovde u prvi plan ne ističe da ljudi treba da polažu veru u Njega, Oca i Duha. Naravno, ne preskače te suštinske poruke na drugim mestima gde deluje, isceljuje i propoveda. Ali, naglašava volju Božiju izraženu u ljubavi i ispomoći prema drugim ljudima – jednih prema drugima. Ne fokusira se na Sebe kao Boga (iako na to ima pravo), nego u prvi kadar ističe koliko je Njemu važno da čovek na čoveka pazi i misli. Uostalom, u tome će se pokazati i Sud kako Sam Hristos prorokuje otkrivajući buduće vreme kao sadašnje.

Izražene primere u tipologijama sveštenika, levita i Samarjanina imamo svuda. Ovde imena nisu poznata, ni bitna. Akcenat je na karakterima i delima. Prva dvojica su oličenje hladnokrvnosti i bezosećajnosti. Žure svojim putem kao da su prošli pored mrtvog psa. Ne zanima ih onaj ko leži. Čak ne dolaze na pomisao da se bar zapitaju da li možda ležeći još uvek diše. Otpisan je i pre pokušaja intervencije. U takvoj sceni, u odnosu na problem nepomičnog, otkriva se naličije karaktera prolazećih. Kakvi su oni ljudi. I da po liniji neosetljivosti ne zaostaju za onim razbojnicima koji su takvog čoveka povredili. Jer, ako su ga oni prvi povredili, ovi drugi su ga dokrajčili ravnodušnošću. Samarjanin kao treći protagonist je izuzetak. Njegovo srce ne ostaje stegnuto unutar samokoncentracije. Oseća muku drugog. Možda je i on žurio i imao neodložne obaveze ali prekida svaki pokret dok ranjenog ne zbrine. Nešto mu ne da mira, dok prva dvojica možda i nonšalantno koračaju nogu pred nogu. Tek onda Samarjanin nastavlja dalje svojim putem. Danas se toliko žuri u svemu da se svaki susret dobrotoljublja odlaže, čak i onda kada nema nikakvog problema posredi.

Slične paralele imamo i danas. Na ulici. U kući. Među strancima. Među prijateljima, poznanicima ili rodbinom. Boga, paradoksalno, u ovakvim životnim događajima ne zanima puno vera u Njega koliko ljubav čoveka prema čoveku (bilo je fariseja koji nisu imali veru u Hrista ali im čovekoljublje nije manjkalo. Nikodim je takav primer. Zato je mogao i bez fanatične agresije da komunicira sa Hristom tražeći savet bez lukavštine prvopomenutog zakonika). Vera nije marginalizovana, samo u ovoj priči, priči Duha, nije u glavnom fokusu. Danas se susrećemo sa raznim životnim problemima. Svojim ili drugim. Umišljenim ili realnim. Pred licem svakog od zapaženih problema i problemstvujućih, mi otkrivamo svoje naličje kakvi smo kao ljudi. Nema statistike. Svako je stvarnost za sebe. Neko surov, neko kritizer, a neko saosećajan. Neko surov u svojoj neosetljivosti nezastajanja pred agonijom drugog, neko kritizer koji osuđuje ležećeg, a neko jednostavno želi da pomogne (mada ova treća tipologija nekad se račva u više profilnih kategorija – od naivnosti preko brzopletosti do bezuslovnosti; a ima i takvih „dobrota“ laž- dobročinitelja, koji zažale na učinjenom dobru drugome pa postaju još gori od onih surovih i bezosećajnih dvostruko više).

Prenesimo sada kontekst priče u savremeni svet. Koliko zastajkujemo pred problemima drugih? To je pitanje ove jevanđeljske priče. Možda je i Samarjanin imao svojih problema ali ih sigurno nije koristio kao izgovor da ne pomogne drugom. Možda su tako brzoprolazeći i imunopasivni sveštenik i levit pravdali svoje ignorisanje ležećeg? Možda mi tako danas radimo? Ako ne ignorišemo, pitanje je, ako smo već zastali i ušli u problem drugog, koliko ne odmažemo? Jer osuđivanja prelivaju čak i tamo gde je umišljena dobra namera. Često neki računaju svoju „pomoć“ kao izobličavanje i sramoćenje drugog dodatno u ime „krepljenja ili otrežnjavanja drugog“. Ne samo što ne osećaju teskobu drugog nego ga dodatno ranjavaju i ponižavaju. Kontradiktorno, kao da mu daju ruku da ustane ali mu nogom stiskaju glavu da se ne podigne. U tom slučaju, sveštenik i levit su bar ćutke produžili pored ležećeg. Danas su situacije mnogo brutalnije. Imamo morbidnije perspektive. Ljudi se vređaju prizorima tuće nemoći. Generalno – nerazumevanje i kod ćutljivih i pričljivih neosetljivosti. Svakako, čast izuzecima.

Samarjanin reč nije rekao. U nemosti stvara delo radi drugog. Danas se više priča nego deluje. Dobra volja postaje proređena. Negde i sračunata na dobitak. Koliko samo humanitarnih organizacija ili pojedinaca dobročinstvuje samo pod uslovom da je negde njihova dobrota obavezno zapažena, snimljena, evidentirana. Hrišćanski ideal skromnosti se i dalje drži obrasca da „ne zna leva ruka šta čini desna“. Ne trubi o svojoj vrlini, drži se ćutanja baš kao Samarjanin. Ne traži senzacionalizam i aplauze. Danas pak imamo puno „Samarjana“ koji mnogo pričaju jedni sa drugima dok izmučeni i dalje leži u svojim ranama pred njima. Perspektiva je izokrenuta, vrlina – sarkastična (koliko je odsutna). Dok se oni ispričaju o najboljim rešenjima, ili raskrinkaju nefunkcionalnost kompetetnijih za pomoć problematičnima, dotle ležeći triput može da umre. Nije retko ni da samoograđivanje kao isticanje svojih problema postaje paravan da se drugom ne pomogne.

Neko od savremenih umetnika je uspeo crnohumorističkom olovkom da dočara karikaturni smisao „pasivne dobrote“ današnjeg populacije. Na jednoj slici je predstavljena izložba siromašnog na platnu koju bogataši posmatraju dok realno siromašan kraj njih prosi ispred galerije a njega zato što nije na slici niko objektivno ne primećuje; na drugoj slici, čovek se davi a svi vade telefone da snimaju prenos, jer je senzacionalizam preči od bližnjega u nevolji. U oba slučaja – niko da pomogne. A „pasivna dobrota“ nije dobrota, jer, kao što reče apostol: „Ko zna dobro da čini a ne čini – greh mu je.“