Аутографи

Милостиви Самарјанин

Стари пут од Јерусалима до Јерихона

Ова јеванђељска прича је углавном добро позната свима. Кратка, импресивна и једноставна. Тешко да се може проширити контекст од изреченог. Ипак, треба проверити одјеке и испитати смисао да ли шта није пропуштено. Уосталом, тако и почиње поглавље ове приче, односно, причи претходи дијалог између једног учитеља закона и Христа, који је дошао по један савет а од Христа добио питање: „Како читаш?“ (мислећи на Закон). То питање је упрто и за данашње „писмознанце“, али проблем настаје са: „Како разумеш и тумачиш?“. Неко добро чита али погрешно доживљава или примењује прочитано.

Главно подвлачење текста је заправо у питању законика: „Ко је мој ближњи?“, на шта Христос избегава конкретан одговор улазећи у дијалог започињањем приче. Нема катедре, нема философије, бомбастичних конструкција, нема расправе. Само прича обложена загонетком која није тешко постављена. Укратко: путовао је човек из Јерусалима у Јерихон и пострадао од разбојника који су га пресрели оставивши га полумртвог. Путем, на којем је лежало тело овог мученика, пролазио је прво свештеник, потом левит и на крају један Самарјанин. Од све тројице само је последњи стао да помогне. Порука приче коју Христос саопштава законику је саосећање према другом. Законик је добро познавао у теорији вољу Божију али у пракси је није спроводио. Овај сусрет између Христа и законика, односно контекста приче и испричаног, можемо упоредити са још чувенијом причом о фарисеју и царинику. Да законику није недостајала ова врлина, не би искушавао Христа. Јер, наглашено је у јеванђељу да је приступио да искуша. То ће рећи да није приступио са искреном већ подмуклом љубопитљивошћу која унапред има изграђене предрасуде. Јер већина гонитеља Христа је базирала своја тестирања на томе да у некој одмеравајућој речи ухвате Христа, у чему се показује на много места да нису успели да га дискредитују и оптуже (отуда одгонетка пред синедрионом и Кајафом касније зашто се довлаче лажни сведоци). Ипак, након саслушане приче законик добија могућност да се докаже. Јеванђеље ту стаје са приповедањем. Можда је и ту законик отишао ожалошћен као младић, на другом месту, који је имао врлине али се ожалостио када је требао да се одрекне имовинског стажа. Овај можда није могао да се одрекне своје памети јер није марио за дела.

Величина приче је универзална. Расеца сваки век и нараштај. Јер, човек ће увек бити изложен људима, у промету, у односу, у симпатији или антипатији, осцилацијама типа: „Приђи, узми“ или „Одбиј, остави!“. Човек ће бити понекад у проблему или у позицији да некоме у другом проблему помогне или не. Занимљиво је да Христос ни овде у први план не истиче да људи треба да полажу веру у Њега, Оца и Духа. Наравно, не прескаче те суштинске поруке на другим местима где делује, исцељује и проповеда. Али, наглашава вољу Божију изражену у љубави и испомоћи према другим људима – једних према другима. Не фокусира се на Себе као Бога (иако на то има право), него у први кадар истиче колико је Њему важно да човек на човека пази и мисли. Уосталом, у томе ће се показати и Суд како Сам Христос пророкује откривајући будуће време као садашње.

Изражене примере у типологијама свештеника, левита и Самарјанина имамо свуда. Овде имена нису позната, ни битна. Акценат је на карактерима и делима. Прва двојица су оличење хладнокрвности и безосећајности. Журе својим путем као да су прошли поред мртвог пса. Не занима их онај ко лежи. Чак не долазе на помисао да се бар запитају да ли можда лежећи још увек дише. Отписан је и пре покушаја интервенције. У таквој сцени, у односу на проблем непомичног, открива се наличије карактера пролазећих. Какви су они људи. И да по линији неосетљивости не заостају за оним разбојницима који су таквог човека повредили. Јер, ако су га они први повредили, ови други су га докрајчили равнодушношћу. Самарјанин као трећи протагонист је изузетак. Његово срце не остаје стегнуто унутар самоконцентрације. Осећа муку другог. Можда је и он журио и имао неодложне обавезе али прекида сваки покрет док рањеног не збрине. Нешто му не да мира, док прва двојица можда и ноншалантно корачају ногу пред ногу. Тек онда Самарјанин наставља даље својим путем. Данас се толико жури у свему да се сваки сусрет добротољубља одлаже, чак и онда када нема никаквог проблема посреди.

Сличне паралеле имамо и данас. На улици. У кући. Међу странцима. Међу пријатељима, познаницима или родбином. Бога, парадоксално, у оваквим животним догађајима не занима пуно вера у Њега колико љубав човека према човеку (било је фарисеја који нису имали веру у Христа али им човекољубље није мањкало. Никодим је такав пример. Зато је могао и без фанатичне агресије да комуницира са Христом тражећи савет без лукавштине првопоменутог законика). Вера није маргинализована, само у овој причи, причи Духа, није у главном фокусу. Данас се сусрећемо са разним животним проблемима. Својим или другим. Умишљеним или реалним. Пред лицем сваког од запажених проблема и проблемствујућих, ми откривамо своје наличје какви смо као људи. Нема статистике. Свако је стварност за себе. Неко суров, неко критизер, а неко саосећајан. Неко суров у својој неосетљивости незастајања пред агонијом другог, неко критизер који осуђује лежећег, а неко једноставно жели да помогне (мада ова трећа типологија некад се рачва у више профилних категорија – од наивности преко брзоплетости до безусловности; а има и таквих „доброта“ лаж- доброчинитеља, који зажале на учињеном добру другоме па постају још гори од оних сурових и безосећајних двоструко више).

Пренесимо сада контекст приче у савремени свет. Колико застајкујемо пред проблемима других? То је питање ове јеванђељске приче. Можда је и Самарјанин имао својих проблема али их сигурно није користио као изговор да не помогне другом. Можда су тако брзопролазећи и имунопасивни свештеник и левит правдали своје игнорисање лежећег? Можда ми тако данас радимо? Ако не игноришемо, питање је, ако смо већ застали и ушли у проблем другог, колико не одмажемо? Јер осуђивања преливају чак и тамо где је умишљена добра намера. Често неки рачунају своју „помоћ“ као изобличавање и срамоћење другог додатно у име „крепљења или отрежњавања другог“. Не само што не осећају тескобу другог него га додатно рањавају и понижавају. Контрадикторно, као да му дају руку да устане али му ногом стискају главу да се не подигне. У том случају, свештеник и левит су бар ћутке продужили поред лежећег. Данас су ситуације много бруталније. Имамо морбидније перспективе. Људи се вређају призорима туће немоћи. Генерално – неразумевање и код ћутљивих и причљивих неосетљивости. Свакако, част изузецима.

Самарјанин реч није рекао. У немости ствара дело ради другог. Данас се више прича него делује. Добра воља постаје проређена. Негде и срачуната на добитак. Колико само хуманитарних организација или појединаца доброчинствује само под условом да је негде њихова доброта обавезно запажена, снимљена, евидентирана. Хришћански идеал скромности се и даље држи обрасца да „не зна лева рука шта чини десна“. Не труби о својој врлини, држи се ћутања баш као Самарјанин. Не тражи сензационализам и аплаузе. Данас пак имамо пуно „Самарјана“ који много причају једни са другима док измучени и даље лежи у својим ранама пред њима. Перспектива је изокренута, врлина – саркастична (колико је одсутна). Док се они испричају о најбољим решењима, или раскринкају нефункционалност компететнијих за помоћ проблематичнима, дотле лежећи трипут може да умре. Није ретко ни да самоограђивање као истицање својих проблема постаје параван да се другом не помогне.

Неко од савремених уметника је успео црнохумористичком оловком да дочара карикатурни смисао „пасивне доброте“ данашњег популације. На једној слици је представљена изложба сиромашног на платну коју богаташи посматрају док реално сиромашан крај њих проси испред галерије а њега зато што није на слици нико објективно не примећује; на другој слици, човек се дави а сви ваде телефоне да снимају пренос, јер је сензационализам пречи од ближњега у невољи. У оба случаја – нико да помогне. А „пасивна доброта“ није доброта, јер, као што рече апостол: „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је.“

error: Content is protected !!