Foto: Stefana Radić
Kroz snažne bure i silne oluje,
vekovma korača Velika Hoča…[*]
Tamo negde daleko od Metohije, na severu Bačke, somborske ravnice, sedim u svojoj sobi i zurim u „beli list papira“ na ekranu. Razmišljam da li treba bilo šta da napišem? Da li bi bilo pametnije da sve to zadržim za sebe i čuvam? Od koga? Čega? Kako(?) kada želim da podelim to sa onima za koje smatram da treba da znaju. Da moraju znati! Ne da bi shvatili, već da bi poverovali. I svedočili.
Mogućeg autora tih i takvih tekstova često obuzmu emocije, pa tekstovi završe kao svojevrsni lamenti nad sudbinama ljudi i prostora o kojima pokušavaju da pišu. Toga se moram čuvati.
Ljudi Velike Hoče koje sam upoznao ne očekuju „lamentiranje“ nad njihovim sudbinama. Na te i takve životne okolnosti oni su odavno svikli. Njihova pomirenost i prkos bude nadu, čuđenje i nevericu svih onih koji se bude sa strahom od svakodnevnih životnih trivijalnosti. Kod onih kojima je forma odavno ugušila suštinu neverovatno je da ti ljudi imaju razlog da pevaju. Teško da se bilo ko od gostiju koji jedno veče prespavaju u Velikoj Hoči mogu poistovetiti makar sa jednom jedinom rečenicom čuvara radosti i mašte dece Velike Hoče, Gavrila Kujundžića, koji veli i svojim primerom svedoči: „da se nigde tako slatko ne spava kao u rođenom krevetu“.
Kada se pogleda mapa, Velika Hoča se ne nalazi na nekoj važnoj raskrsnici puteva. Od Đakovice do Prizrena pa preko Uroševca do Prištine može se doći putevima koji nisu blizu sela. Ipak, to ne menja činjenicu da se ono nalazi u srcu Metohije. I gle čuda to „srce“ kuca okrnjeno, načeto, odavno zapostavljeno i prepušteno samo sebi, ali kuca. Samo od sebe? Da! Samo za sebe? Ne! U tom i takvom srcu rađa se ono što je svakom ljudskom srcu najmilije –deca, pesma i vino. Slobodan sam da poverujem da se izreka: „U vinu je istina!“, odnosi baš na ovo selo i njegove žitelje koji svojim postojanjem, svakodnevnim životom svedoče istinu. Koju istinu? Onu da je Kosovo i Metohija živ organizam, a ne istorijski podatak i da nijedan organizam ne može da funkcioniše bez srca. Ponosni su i mudri ti ljudi, svesni da su njihovi preci napajali vinom vinovod koji je vodio do carskog Prizrena i slivao se u pehar Blagovernog i Hristoljubivog cara Stefana. Danas je to isto vino i pesma, proizneta velikohočanskom mladošću, simbol jednog sela. Mladost, pesma i vino. Koliko se još sela u svetu može podičiti time?!
Kada sam stigao u Veliku Hoču po metohijskom horizontu hvatao se sumrak, jedva sam razaznavao ljudska lica. Ne zato što je padao mrak, nego zato što sam bio umoran i pomalo gladan. Nervoza me obuzimala i sa zebnjom sam očekivao još jedno svedočenje o stradanjima. Da budem iskren, u tom trenutku mi to nije trebalo. Kako to obično biva, doživeo sam nešto sasvim drugačije. Odjednom, učini mi se da se na mah pojavilo mnoštvo svitaca, trenutak kasnije shvatih da su to dečija lica. Velike, bistre oči koje su nas posmatrale sa zanimanjem. Oči koje su same od sebe postavljale bezbroj pitanja i davala odgovore. Svetlost koja je dopirala iz tih očiju bila je poražavajuća za sve one koji su posumnjali da je to selo napustila radost i lepota života.
Zaista, zaista vam kažem da nikada, ali nikada nisam video na jednom mestu toliko lepe, zdrave, prirodno nestašne i ljubopitljive dece. Dece koja su bila mnogo manje sramežljiva nego mi ostali. Mi, malo veća deca. Ta deca su pomogla i nama gostima da se malo opustimo. Put nas je vodio u Dom kulture na priredbu koju su „Metohijski žubori“ pod vođstvom profesora Gavrila Kujundžića pripremili za nas.
Za delo profesora Kujundžića znam od ranije i sve te pesme sam mnogo puta do sada čuo. Mislio sam da će to biti još jedna klasična priredba u malom, seoskom domu kulture. Opet sam se prevario. Tada, kada sam najmanje očekivao, počela je da se dešava magija. Odjednom u salu su ušli i meštani Velike Hoče predvođeni decom. Domaćini i gosti su se izmešali i postali publika onima koji pesmom čuvaju razum, ljubav, dostojanstvo i nadu. Tačnije, udaljenost između izvođača i publike bila je samo fizička. U pesmi koja je, pored molitve, još jedna magična poveznica zemlje i neba, na trenutak smo svi bili ujedinjeni. Pesme koje sam desetinama puta ranije čuo sada su zvučale drugačije. Nestvarno, neobjašnjivo drugačije. Nikada nisam ni sanjao da ću najlepše pesme o „rajskoj bašti orahovačkoj“, „ponosnoj sred sela Kujundžića kuli“, o tome kako „Šara ume da grli, a Beli Drim napaja“ slušati na njihovom „izvoru“. Ljubav prema rodnom kraju i ljudima, vera i nada koja se iskazala glasovima tih devojaka i sviračkim umećem profesora Kujundžića, materijalizovala se i spojila sa vazduhom. Vazduh se ispunio vrlinom. Beskrajnom.
I dok je u mojoj glavi čitava ta situacija doživljavala svojevrsni krešendo osetio sam da me neko posmatra. Pomislio sam da je to neko od mojih prijatelja primetio kako sam nesvesno počeo da plačem, ali sam ubrzo uvideo da sam se prevario. Opet. Posmatrala me devojčica plave kose, mirnih, bademastih, mudrih očiju. Posmatrala me sa zanimanjem ta mala velikohočanka. Njen pogled je učinio da na trenutak budem svestan samo njega i ničega oko sebe. Taj pogled mi je govorio da se nisam slučajno našao na tom mestu, a da ni ona nije slučajno sela – tu gde je sela. Njen pogled me postideo kao nikada pre, postavljao je pitanja i istvoremeno davao odgovore: „Pa, jel ste stvarno mislili da ćete doći čak ovamo da bismo mi plakali?! Evo, mi pevamo! A, vi? Pa, vi ste ti koji plačete! I nemojte da vas je sramota, jer niste jedini. Dođu ovde mnogi i cmizdre! A, mi? Pa, mi opet pevamo! Da bi nam bilo lakše? Svakako, ali i da bi vama malo olakšali to što ste nas ožalili kao da nas više nema! A mi smo tu! O, da! Mi čuvamo ono što ste mislili da je izgubljeno! Mi smo čuvari onoga što ne sme biti izgubljeno! Šta ste očekivali? Da čujete opelo?! E, pa, prevarili ste se, nastavnik Gavra piše samo lepe pesme! Uz njih se može i plakati, ali mi više volimo da se uz njih osmehujemo. I to nam niko ne može oduzeti! O, ne! Dobrim ljudima damo deo toga na zajam, da znamo da će nam opet doći i vratiti ono što je naše i njihovo! Da će na taj način postati deo nas!“. Odjednom je okrenula glavu, a ja sam se prenuo probuđen glasovima cele sale: „Tu se peva svako veče, kao reka vino teče, rodni kraju ružo majska…“[*]
Pesme koje su se dalje ređale mnogo volim i iako sam bio svestan da se pevaju, mozak i srce bili su okupirani onime što su doživeli kroz tek nekoliko sekundi nakon samo jednog pogleda. Pogleda jednog deteta. Pogleda koji je opominjao da razmislim o tome šta sam doneo na Kosmet i šta nosim sa njega, kakav sam došao, a kakav odlazim?! Kada ću odlučiti da opet dođem? Pogled koji je pored opomene i pitanja nudio i ono što dečiji pogled najiskrenije nudi. Ljubav.
Posle dva bisa i nekoliko minuta aplaudiranja požurio sam napolje, jer sam shvatio da devojčice više nema. Sa stepeništa Doma kulture video sam da u naručju, bez puno napora, nosi jedno dete, verovatno svog mlađeg brata. Ubrzo je nestala iz mog vidokruga. Uspeo sam da od jedne meštanke saznam samo njeno ime. Miljana. Lik joj nisam zapamtio. Samo oči. I pogled. Dovoljno da verujem. I svedočim.
Videćeš srećne, dobre ljude, kako ti beskrajnu ljubav nude.[*]
* Autor stihova pesama: „Orahovcu bašto rajska“ i „Velika Hoča“ je Gavrilo Kujundžić, profesor muzičke kulture u OŠ „Branko Radičević“ u Velikoj Hoči.