Аутографи

Миљанин поглед или Уместо путописа из Големе ’Оче

Фото: Стефана Радић

Кроз снажне буре и силне олује,
вековма корача Велика Хоча…[*]

Тамо негде далеко од Метохије, на северу Бачке, сомборске равнице, седим у својој соби и зурим у „бели лист папира“ на екрану. Размишљам да ли треба било шта да напишем? Да ли би било паметније да све то задржим за себе и чувам? Од кога? Чега? Како(?) када желим да поделим то са онима за које сматрам да треба да знају. Да морају знати! Не да би схватили, већ да би поверовали. И сведочили.

Могућег аутора тих и таквих текстова често обузму емоције, па текстови заврше као својеврсни ламенти над судбинама људи и простора о којима покушавају да пишу. Тога се морам чувати.

Људи Велике Хоче које сам упознао не очекују „ламентирање“ над њиховим судбинама. На те и такве животне околности они су одавно свикли. Њихова помиреност и пркос буде наду, чуђење и неверицу свих оних који се буде са страхом од свакодневних животних тривијалности. Код оних којима је форма одавно угушила суштину невероватно је да ти људи имају разлог да певају. Тешко да се било ко од гостију који једно вече преспавају у Великој Хочи могу поистоветити макар са једном једином реченицом чувара радости и маште деце Велике Хоче, Гаврила Кујунџића, који вели и својим примером сведочи: „да се нигде тако слатко не спава као у рођеном кревету“.

Када се погледа мапа, Велика Хоча се не налази на некој важној раскрсници путева. Од Ђаковице до Призрена па преко Урошевца до Приштине може се доћи путевима који нису близу села. Ипак, то не мења чињеницу да се оно налази у срцу Метохије. И гле чуда то „срце“ куца окрњено, начето, одавно запостављено и препуштено само себи, али куца. Само од себе? Да! Само за себе? Не! У том и таквом срцу рађа се оно што је сваком људском срцу најмилије –деца, песма и вино. Слободан сам да поверујем да се изрека: „У вину је истина!“, односи баш на ово село и његове житеље који својим постојањем, свакодневним животом сведоче истину. Коју истину? Ону да је Косово и Метохија жив организам, а не историјски податак и да ниједан организам не може да функционише без срца. Поносни су и мудри ти људи, свесни да су њихови преци напајали вином виновод који је водио до царског Призрена и сливао се у пехар Благоверног и Христољубивог цара Стефана. Данас је то исто вино и песма, произнета великохочанском младошћу, симбол једног села. Младост, песма и вино. Колико се још села у свету може подичити тиме?!

Када сам стигао у Велику Хочу по метохијском хоризонту хватао се сумрак, једва сам разазнавао људска лица. Не зато што је падао мрак, него зато што сам био уморан и помало гладан. Нервоза ме обузимала и са зебњом сам очекивао још једно сведочење о страдањима. Да будем искрен, у том тренутку ми то није требало. Како то обично бива, доживео сам нешто сасвим другачије. Одједном, учини ми се да се на мах појавило мноштво свитаца, тренутак касније схватих да су то дечија лица. Велике, бистре очи које су нас посматрале са занимањем. Очи које су саме од себе постављале безброј питања и давала одговоре. Светлост која је допирала из тих очију била је поражавајућа за све оне који су посумњали да је то село напустила радост и лепота живота.

Заиста, заиста вам кажем да никада, али никада нисам видео на једном месту толико лепе, здраве, природно несташне и љубопитљиве деце. Деце која су била много мање срамежљива него ми остали. Ми, мало већа деца. Та деца су помогла и нама гостима да се мало опустимо. Пут нас је водио у Дом културе на приредбу коју су „Метохијски жубори“ под вођством професора Гаврила Кујунџића припремили за нас.

За дело професора Кујунџића знам од раније и све те песме сам много пута до сада чуо. Мислио сам да ће то бити још једна класична приредба у малом, сеоском дому културе. Опет сам се преварио. Тада, када сам најмање очекивао, почела је да се дешава магија. Одједном у салу су ушли и мештани Велике Хоче предвођени децом. Домаћини и гости су се измешали и постали публика онима који песмом чувају разум, љубав, достојанство и наду. Тачније, удаљеност између извођача и публике била је само физичка. У песми која је, поред молитве, још једна магична повезница земље и неба, на тренутак смо сви били уједињени. Песме које сам десетинама пута раније чуо сада су звучале другачије. Нестварно, необјашњиво другачије. Никада нисам ни сањао да ћу најлепше песме о „рајској башти ораховачкој“, „поносној сред села Кујунџића кули“, о томе како „Шара уме да грли, а Бели Дрим напаја“ слушати на њиховом „извору“. Љубав према родном крају и људима, вера и нада која се исказала гласовима тих девојака и свирачким умећем професора Кујунџића, материјализовала се и спојила са ваздухом. Ваздух се испунио врлином. Бескрајном.

И док је у мојој глави читава та ситуација доживљавала својеврсни крешендо осетио сам да ме неко посматра. Помислио сам да је то неко од мојих пријатеља приметио како сам несвесно почео да плачем, али сам убрзо увидео да сам се преварио. Опет. Посматрала ме девојчица плаве косе, мирних, бадемастих, мудрих очију. Посматрала ме са занимањем та мала великохочанка. Њен поглед је учинио да на тренутак будем свестан само њега и ничега око себе. Тај поглед ми је говорио да се нисам случајно нашао на том месту, а да ни она није случајно села ту где је села. Њен поглед ме постидео као никада пре, постављао је питања и истворемено давао одговоре: „Па, јел сте стварно мислили да ћете доћи чак овамо да бисмо ми плакали?! Ево, ми певамо! А, ви? Па, ви сте ти који плачете! И немојте да вас је срамота, јер нисте једини. Дођу овде многи и цмиздре! А, ми? Па, ми опет певамо! Да би нам било лакше? Свакако, али и да би вама мало олакшали то што сте нас ожалили као да нас више нема! А ми смо ту! О, да! Ми чувамо оно што сте мислили да је изгубљено! Ми смо чувари онога што не сме бити изгубљено! Шта сте очекивали? Да чујете опело?! Е, па, преварили сте се, наставник Гавра пише само лепе песме! Уз њих се може и плакати, али ми више волимо да се уз њих осмехујемо. И то нам нико не може одузети! О, не! Добрим људима дамо део тога на зајам, да знамо да ће нам опет доћи и вратити оно што је наше и њихово! Да ће на тај начин постати део нас!“. Одједном је окренула главу, а ја сам се пренуо пробуђен гласовима целе сале: „Ту се пева свако вече, као река вино тече, родни крају ружо мајска…“[*]

Песме које су се даље ређале много волим и иако сам био свестан да се певају, мозак и срце били су окупирани ониме што су доживели кроз тек неколико секунди након само једног погледа. Погледа једног детета. Погледа који је опомињао да размислим о томе шта сам донео на Космет и шта носим са њега, какав сам дошао, а какав одлазим?! Када ћу одлучити да опет дођем? Поглед који је поред опомене и питања нудио и оно што дечији поглед најискреније нуди. Љубав.

После два биса и неколико минута аплаудирања пожурио сам напоље, јер сам схватио да девојчице више нема. Са степеништа Дома културе видео сам да у наручју, без пуно напора, носи једно дете, вероватно свог млађег брата. Убрзо је нестала из мог видокруга. Успео сам да од једне мештанке сазнам само њено име. Миљана. Лик јој нисам запамтио. Само очи. И поглед. Довољно да верујем. И сведочим.

Видећеш срећне, добре људе, како ти бескрајну љубав нуде.[*]

 

* Аутор стихова песама: „Ораховцу башто рајска“ и „Велика Хоча“ је Гаврило Кујунџић, професор музичке културе у ОШ „Бранко Радичевић“ у Великој Хочи.

error: Content is protected !!