Када се отворило „Источно питање“, наиме када су велике силе од краја XVIII и током XIX вијека настојале да успоставе равнотежу моћи на Балкану, онда се историјско право напаћених балканских народа сударило с интервенционизмом великих сила, чији су интереси саплитали балканске тежње за националним ослобођењем из отоманске тамнице. Начело „Балкан балканским народима!“ било је примијењено међутим тек на Париској мировној конференцији 1919. Балкан је био и остао веома употребљив за глобалну политику моћних, која се невјешто прикрива балканистичким дискурсом оцрњивања Балкана. Разапет између локалних, регионалних и глобалних интереса Балкан још увијек није територијално и политички консолидован. Он је остао старо и поуздано огледало свјетског поретка моћи. Отуда глобализација за нас Балканце није неки тек теоријски проблем. Она је болна тетоважа на измученој кожи Балкана.
Глобализација
За вријеме блоковске конфронтације капитализам је био усредсређен на политичку и војну заштиту националних држава. Када је капитализам остао без противника, наиме када је нестала опасност од једне државно организоване против-моћи, однос крупног капитала и националних држава постао је унеколико обрнут: да би биле у стању да економски преживљавају многе државе су упућене на благонаклоност инвеститора, а инвестиције се добијају само онда ако се привредни и социјални систем дотичне државе допада инвеститорима, ако та држава води политику по вољи инвеститора. На тај начин глобализација, као владавина транснационалног капитала, директно условљава темељно и структурално политизовање економије (економски опстанак и развој зависе од испуњавања политичких услова који погодују инвеститорима) и економизовање политике (политичка стабилност и политичке структуре у зависности су од економских уступака инвеститорима).
Губитак политичке и економске моћи локалних актера и националних држава страховито је убрзан. Државни интервенционизам у националној економији постао је скоро незамислив. Глобална конкуренција, која одлучује о производњи и тржишту, разорила је норме и стандарде социјалне државе; чак је и привлачна сила идеолошког поља социјалне државе ослабљена до изнемоглости. Иза завјесе глобализације, транснационални концерни као „глобални играчи“ (global plаyers) и њихове политичко-финансијске организације (Међународни монетарни фонд – IMF, Свјетска банка) изводе на свјетској позорници радове преуређења простора према својим плановима и интересима. Иза интернационализације политичке и војне моћи, која дејствује у име глобалних актера и тзв. „глобалних вриједности“, наступа интернационализација тржишта и финансијских токова. При свему томе, „глобални играчи“ имају моћ да измичу свакој демократској контроли.
Култура и Медији
„Глобални играчи“ посједују моћ да наметну културне моделе који треба да прикрију оно што се догађа у стварности: успостављање контроле над глобалним ресурсима. Глобализација је заоштрила стари проблем идеолошке употребе културе, наиме проблем употребе културе у сврху оправдавања и јачања доминације изван поља културе. Тој сврси још увијек није престала да служи стара подјела на цивилизоване и варварске народе. Такозани „културни империјализам“ у контексту глобализације има сврху да идеолошки легитимизује глобалну моћ.
Масовна култура, осим што је једна од пратиља Miss глобализације а истовремено и профитабилан производ на свјетском тржишту, има дакле функцију да глобалне актере представи као хуманисте и да прикрије праве намјере и ефекте глобалне моћи. У ту сврху нарочити значај добили су масовни медији.
Масовни медији (mass media) нису само транспортно средство масовне културе, него и инструмент културне и информативне хегемоније. Наравно, они су такође и профитабилна индустрија.
Као што се у сваком крају планете продаје иста маркирана роба, тако се исте маркиране вијести пласирају на свим медијима. Неколико транснационалних корпорација контролише продукцију, селекцију и дистрибуцију вијести за читав свијет. Централизација вијести указује на посебан проблем противдемократске природе свјетске медијске моћи. Сваког јутра и сваке вечери пада на земљу и хвата нас мрежа вијести које утврђују шта се догодило и шта треба да очекујемо да ће се догодити. Тиранска моћ медија да одлучују о томе шта је стварност и шта има вриједност више се уопште не прикрива. Медији користе све расположиве технолошке могућности и сав свој нарастајући утицај да себе, наиме медијску интересну слику стварности, представе као друштвену стварност у цјелини; а медији су заправо само један дио комплексне друштвене стварности.
Насупрот томе, морамо бити у стању да разликујемо с једне стране друштвену стварност а с друге стране утицај медија на моделовање стварности, и ту способност разликовања треба да нарочито развијају интелектуалци. Они би такође требало да развију свијест о једном важном проблему с медијима: развој сложених комуникационих процеса одвија се много брже него што наше знање и анализа тих процеса може да постигне. Ми сасвим недовољно знамо до чега заправо доводи комерцијализација, интернационализација и дигитализација свијета информација. Ми не знамо које су све последице брисања границе између документарног и фикције, куда води медијска конструкција „стварности“, која је технолошки дигитална а структурално представља манипулацију.
Насупрот суштинском својству комуникације да је по својој природи двосмјерна, масовни медији претварају комуникацију у једносмјерну дјелатност, потврђујући тако да служе као инструменти за конструкцију и дистрибуцију онакве слике стварности каква одговара центрима моћи. Масовни медији учествују у јавној дистрибуцији моћи, и због тога су толико важни за конституисање саме моћи. Осим тога, масовни медији производе један свеопшти консензус у који је уграђена системска доминација од које не знамо како да се одбранимо. Застрашујуће брзо шири се условљеност и потчињеност цјелокупног понашања медијима: екран не само да нас моделује него нас у извјесном смислу надзире, као инверзија прозора на затворским вратима. Медији организују, спроводе и предводе процес глобалног заглупљивања: конструкцију стварности прати индустрија свијести, у којој значајне акције припадају медијској индустрији забаве и заборава.
Немогуће је не запазити посебну заинтересованост медија за перверзију, насиље, рат и зло уопште. Више пута је истицано да су медији пропагирањем насиља и перверзије увелико допринијели моралном срозавању друштва. Медији се користе способношћу зла да фасцинира, они форсирају спектакуларност зла и тако нас навикавају на његову баналност: постајемо равнодушни на зло, губимо осјећање одговорности за другог. Са каквом незаинтересованошћу посматрамо несреће које се догађају другима! – скоро да постајемо окрутни. Медији стварност пакују тако да лични однос према догађајима ишчезава. А када тзв. „јавност“ треба да буде путем медија мобилисана (наравно да би била употребљена), онда нашу пожељну емотивну реакцију обликују опет медији, а не наша слободна воља и здрав разум. Људске главе постају резонантне кутије, наша свијест је медијски индукована, а наша интима је изврнута као празан џеп.
Тачно је да медији производе информације као робу за трговину, али главни производ медија више није информација (она је, као и они, само средство) већ публика, то јест тзв. „јавност“. Информације и јавност потребни су ради легитимизације поступака оних који имају политичку и финансијску моћ. И свеколико људско знање данас је признато у оној мјери у којој учествује у конституисању моћи. Отуда су новинари и медијски интелектуалци, а нарочито она врста медијских специјалаца који се зову експерти и аналитичари, потребни као функционални додатак медијима да би потврдили ауторитет моћи а не да би показали свој ауторитет.
Милитаризација медија и информација огледа се не само у томе што су медији дефинитивно постали важна инфраструктура рата, него и у томе што милитаристички дух медији заогрћу плаштом морализма. Медијско извјештавање о рату користиће се сваком истином која би могла да послужи лагању. Једина поуздана истина медијског извјештавања о рату јесте да оно нема за циљ истину. Винстон Черчил (Winston Churchill) је у том смислу говорио да је „истина“ (читај: праве намјере тј. интереси) толико драгоцјена да морамо да је покријемо гомилом лажи. Чак и кад нам медији приказују невине жртве, управо тада се прикрива политичка, војна и економска позадина сукоба и природа рата: сугерише се да рат више није рат за утицајне сфере и доминацију него серија криминалних злочина који морају бити адекватно санкционисани од стране глобалне Правде, која се наводно руководи искључиво хуманитарним мотивима, па и онда када чини управо криминалне злочине. То се заправо догађа од стране глобалне моћи у третирању повреда хуманитарног права у југословенском грађанском рату крајем XX вијека: ратни догађаји се дезисторизују, ваде из узрочно-последичног историјског контекста, локалног и међународног, да би се прави узроци, мотиви и циљеви њихових актера прикрили; ратни догађаји се плански фрагментаризују (нпр. „Комисија за испитивање догађаја у Сребреници од 10. до 19. јула 1995.“ бави се дакле само оним што се догађало у тих десет дана, апстрахујући злочине који су на простору Сребренице претходно вршени над Србима), да би се предочили као појединачна кривична дјела, изван контекста реалног сукоба; међутим, управо појединачна тешка кривична дјела и злочини над Србима на Косову и Метохији се не процесуирају, већ се наративном контекстуализацијом смјештају у иреални медијски обликован простор сукоба у ком једна страна има наводно право на освету и „објашњавају“ као споредни инциденти који не могу нарушити хармонију космичке Правде. Онај ко има моћ да геополитички уређује простор служи се медијима да би расподијелио кривице и прикрио планове.
Данас са стрепњом постављамо питање: Да ли је у медијима више уопште могућно одбранити морална начела од логике профита, наиме логике глобалне моћи? Питање је у ком се смислу данас уопште може поставити питање о улози новинара, па и интелектуалца, у друштву. У медијима о свему одлучују главни уредници, у редакције улазе новинари који су већ претходно поражени, а за бављење новинарством није потребно никакво нарочито знање; уосталом, ритам новинарског посла подређен тзв. „актуелностима“ и налог продуктивности не допуштају да се ичему приступи озбиљно. Оквир новинарског рада је задат: поредак моћи се не преиспитује већ се оправдава, па су отуда медији понизни према моћнима а охоли према слабима. У таквим условима: начела нас не обавезују, критичка свијест ишчезава, незнање је предност, игнорисање стварних проблема је услов. Биједа, сиромаштво, болештине, еколошка катастрофа, неописиво незнање – све то постоји само у стварности, али срећом не и у медијима. Важно је да је у медијима лична слобода свакоме зајемчена најсавременијим оружјем и да је животна средина наводно очувана за будуће генерације. О идеалима је данас бесмислено говорити, јер живимо у времену које је Корнелиос Касторијадис с правом назвао „успон безначајности“ (la montée de l’insignifiance).
Медијски интелектуалци
Из свега реченог јасно слиједи да прави интелектуалци немају своје мјесто у јавности. Они не само да су одстрањени из медија, него се између њих и јавности медији постављају као препрека. Крајњи разлог је у томе што је глобализација анти-интелектуалистичка. Она успоставља доминацију а интелектуалац се супротставља доминацији. Ниме, традиционално битно својство интелектуалца је да се противи политичком апсолутизму и доминацији и да његује критички дух, да подстиче на размишљање. Интелектуалац има још једну важну јавну улогу, наиме да чува одговорност, да буди савјест. А одговорност је способност да се да предност другоме и заједници.
Такви интелектуалци не само да се не саображавају потребама медија, већ су у сукобу с медијима. Њихово некад природно мјесто заузели су сада медијски интелектуалци, експерти и аналитичари, они који до успјеха у јавности долазе умјешношћу и спремношћу да служе политички оријентисаним медијима, односно да преко медија служе структурама моћи. Њих интелектуалцима чини заправо повлашћено присуство у медијима, а не неко озбиљно интелектуално дјело, па због тога они узвратно размјењују добра тако што дају себе као услужне духове медијима. Пошто њихов статус дакле не зависи од захватања проблема у стварности, онда они стварност игноришу а чињенице презиру. Они заправо прикривају стварност и истину. Своје неупитно „знање“ црпу из духа економске глобализације и неолибералне идеологије.
Медијским интелектуалцима је нарцисоидност развијена до те мјере да су у стању да највеће несреће користе за одржавање свог медијског ега који је у служби текуће политике. Они носе глобално препознатљиве ратне заставе моћника, а многи од њих и трговачке фирме. Одликује их „аристократска“ надменост, спремност да унизе оне који мисле другачије, строго селективни хуманизам, наиме незаинтересованост за патње оних који су изван интересовања кругова моћи, и врло су истрајни у недоследности. Они су нека врста понизних медијских екстремиста: за њих је посједовање моћи једини критеријум да се некоме да а другоме одузме ријеч; они дјелују као служба медијске градске чистоће: све што се не уклапа у глобални владајући став за њих је неподношљиво, подвргавају га стигматизовању као семантичком терору и настоје свим моћним медијским и својим слабашним интелектуалним силама да га потпуно уклоне из „јавности“ а тиме и из „стварности“. Служе се вјештином удварања јавном мњењу и вјештином симулирања критичке дистанције, која је иначе од јавног мњења удаљена толико колико оно може да поднесе.
Морална начела и новинар са Балкана
Поновимо питање: Да ли је у медијима више уопште могућно одбранити морална начела од логике профита? Да ли новинари данас могу да имају неку важну и начелну улогу? Да – ако су у стању да се заложе за право на истиниту информацију и за санкционисање намјерног прећуткивања или извртања информација; ако им је стало до повећања компетентности корисника медија, до оспособљавања свих за критичко просуђивање информација. Да – ако се успротиве претходно описаном стању медија у доба глобализације.
Новинари са Балкана требало би да имају и посебну мисију. Они би могли да чврстим и одговорним медијским повезивањем допринесу регионалном интегрисању Балкана, да подстичу насушну потребу да се балкански народи посвете Балкану, наиме да се на самом Балкану његује потреба балканског заједништва и савезништва, осјећање судбинске историјске повезаности балканских народа, да би се потиснула њихова недозрела и користољубива самодовољност, која онемогућава Балкан да се консолидује и интегрише иманентно, а не да буде објект принудне интеграције претходно фрагментаризованих и изолованих дјелова простора. Балканци треба да свој комплексни национални, балкански, медитерански и европски идентитет налазе најприје у пребогатој култури Балкана коју од антике наовамо стварају не само многи персонално познати појединци него и балкански „народни геније“. Балкан је Европи дао утемељујућу и обавезујућу хеленску културу. Балкан је непосредно црпио и Европи преносио источномедитеранске изворе хришћанства. Балкан је неопходан дио идентитета Европе, као што је идентитет Балкана неоспорно европски. Европа је одговорна за Балкан и дужна да произведе европски контекст Балкана. Одговорност Балкана за Европу је превасходно дужност Балканаца да се руководе идеалима које су обликовали и за које су се залагали најбољи Балканци, балкански мудраци и свеци, и да тако увећавају разлоге за понос а умањују разлоге за стид који се везују за Балкан и Балканце.
У свему томе новинари Балкана могу да добију важну улогу. Њихова мрежа мора да буде осјетљива за нашу балканску одговорност за Балкан. То би требало да буде мрежа за хватање истине а не публике.
Нашем домаћину Хелади, као родитељки Европе, припада право и част да нас сазове на један овакав скуп, и то у години кад се Олимпијска бакља и дух олимпизма враћају овдје одакле су кренули у оно архајско доба кад су људи хтјели да корачају с боговима. Сигуран сам да ће сваки овакав племенити подухват балканског повезивања подржати не само српски новинари него и српски народ, који ове године слави 200 година од Српске револуције под вождом Кара-Ђорђем Петровићем, народ на чијој је мученичкој крви каријеру направило безброј новинара и експерата руковођених искључиво логиком профита.
Извор: Излагање на скупу „Глобализација и медији“ одржаном на Крфу 24. јануара 2004. поводом формирања мреже новинара Западног Балкана. Такође излагање „Глобализација, култура, медији“ на Сабору православних новинара 9. новембра 2004. на Православном богословском факултету у Београду. Богољуб Шијаковић, Огледање у контексту: О знању и вјери, предању и идентитету, цркви и држави, друго, проширено издање, Београд: Службени гласник 2011, 614–621.
