Барселона
За друштво робних произвођача – како тврди Карл Маркс у Капиталу – најприличнији је облик религије хришћанство са својим култом апстрактног човека, особито у свом буржоаском развитку, у протестантизму, деизму, итд. (Капитал, одељак Роба и Новац)
Разлог из ког је робним произвођачима хришћанство потаман јесте пре свега онтолошко-епистемолошке природе, наиме како наглашава Маркс, оно што у хришћанству одговара робној производњи јесте примарно хришћански култ апстрактонг човека, а даљи развој хришћанске радне етике у протенстантизму (толико наглашаван након Вебера). Или епистемичка индиферентост у деизму само су су срећне нуспојаве, секундарни бенефити које капитализму пружа хришћанству иманентна апстракција човека.
Света тајна тржишта
Живог човека и сва жива бића, њихова тела и душе са свим моћима жељама и активностима, као и предмете, и читаву разнолику природу, капиталистичка машина увек непрестано претвара у једну апстракцију изражену у новцу.
У крајњем рачуну, сви квалитети бића чија вредност сада постаје једино нумеричка (што је након укидања златне материјалне подлоге новца 15. августа 1971 очигледно), бивају поништени, а све је сведено на стално променљиви број који тржиште бићима лепи попут логорске ознаке а који се зове цена. У капиталзму тржиште је откривење скривених тајни – а једина тајна било чега је његова вредност.
Све, пошто априори настаје ради тржишта, још пре него што настане има своју непознату цену коју, апостериори, открива тржиште.
Зато и Марксов „апстрактни“ човек хришћанства, пре успоставе капитализма, није био вредан јер за њега није било адекватног тржишта, те тако: „Узеше 30 сребреника цену цењенога кога су ценили“ (Мт 27, 9; Зах 11, 12–13), али у капиталзму, у „друштву робних произвођача“ где се од храма људског тела (Јн 2, 21) чини „дом трговине“ (Јн 2, 16), цена му је јако скочила, па су и трговци овом робом са брендираним именом Исус Христос прилично доборостојећи (чему, по Марксу „етика и религија политичке економије немају шта да пребаце“).
Бесцен
Ово, пак, не значи да је и сам „апстрактни“ човек, премда му је цена висока (1Кор 7, 23), вредна роба, јер у капитализму бити особа високе вредности, јесте врло несрећна околност која човеку удара „печат непосредног средства за стварање вишка вредности – па – бити продуктивни радник због тога није никаква срећа већ несрећа“ (Капитал 1. том, Апсолутни и релативни вишак вредности).
Према томе, Марксов „апстрактни човек“ и даље остаје Исаијин „Слуга“ (Ебед Јахве) који: „Презрен беше, одбачен од људи, човек вичан патњи и болу, као неко од ког лице своје сваки заклања, презрен, да га ни за што не узесмо“ (Ис 53, 3). Месија можда, али сигурно не помпезни месија популистичке наде, већ Страдални Роб Исаијине школе и Син Човечји даниловске апокалиптике (како је, уосталом, јеванђеоски Христос увек себе и називао), што значи: испод сваке цене обезвређени човек као такав, а парадоксално, сам тим и Бог, који на крају крајева долази да процени све.
Технички термин за ово долазеће биће у јудејској апокалиптици је просто Човек – па је згодно присетити се песме Џонија Кеша: „When the Man Comes Around“.
„Ево човека“ (Јн 19, 5)! Узвикнуо је римски прокуратор јудеје, показући бесној маси избичеваног месију у пурпурној хаљини са венцем од трња на глави.“
Ја сам црв а не човек!“, као одговор ођекују речи месијанског само-обезвређења, из псалма чије прве стихове „Боже мој Боже мој зашто си ме оставио“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46) јеванђеоски Христос изговара на крсту.
Дакле, истински је Месија човек без цене (прескуп или прејефтин), пред царем и пред Богом, којим се процењује све. А ове месијанске црте потсећају на атрибуте новца.
Христос је Човек посредник (1 Тим 2, 5) и новац посредује.
Обе супстанце, да би биле посреднице у свеукупним друштвеним односима, најпре морају бити прогнане из њих: Христос је издвојен из полиса (Јев 13, 12–13) и новац је искључен из релативне робне размене.
Знамо да у Капиталу Маркс тврди како односи између људи нису директни и лични него „фетишистички“ што значи да се показују као „предметни односи међу особама и друштвени односи међу стварима“ (Карл Маркс Капитал 1. том, Роба и новац).
Још у прелиминарним белешкама пре писања Капитала Маркс је већ изнео да апстракција која у капитализму одговара месту какво Христос заузима у хришћанству, уопште није човек него предмет тј. роба, у крајњој анализи, новац. Зато и апстрактни човек капитала, дакле радник, пролетер, више није човек него роба, радна снага за коју постоји тржиште – тржиште рада. Ова постварена као црв маловредна роба, међутим, има специфично својство да непрестано превазилази себе увек доносећи бесконачно више вредности за капитал него што сама вреди – јер уколико више оплођује капитал, утолико је њена вредност мања.
Монетарна саборност
Капитализам као робна производња је нуклеарна експлозија која сваки атом сваке, до капитализма недељиве ствари (јер грчко „ἄτομος“ означава недељивост) која је служила различитим потребама људи, цепа на ствар корисну за људске потребе и ствар од вредности у размени на тржишту ради акумулације капитала – без обзира на људске потребе. У свему томе апсолутну предност над уоптребном вредношћу ствари, има ова друга, разменска вредност која доноси профит.
Међутим, по Марксу, као што не могу сви католици бити папе не могу ни све робе служити као еквивалент једна другој у непосредној размени. Однос је увек асиметричан, а релативна вредност једне робе нужно се изражава у телу друге робе која је њен еквивалент. Универзални еквивалент свих роба логички се развија као једна посебна роба (нпр злато које је новчани ембрион), да би се на крају свих апстраховања, која Маркс изводи, јавио новац у који се утапају све друге робе и чије искључено и отуђено тело (метал, папир, знак), у капиталистичком друштву, јесте место отуђења свега што постоји.
Зато Маркс у Економским и филозофским рукописима Христа пореди управо с новцем:
„Христос изворно представља. 1) човека пред Богом; 2) Бога за човека; 3) човека за човека.
Слично томе, новац, у складу са идејом новца, изворно представља: 1) приватно власништво за приватно власништво; 2) друштво за приватно власништво; 3) приватно власништво за друштво.
Али Христос је отуђени Бог и отуђени човек. Бог има вредност једино уколико представља Христа, и човек има вредност једино уколико представља Христа. Исто је и са новцем“ (Карл Маркс, Економски И филозофски манускрипти 1844).
Христос, дакле, у Марксовој формули: 1) Заступа човека пред свемогућим Богом, 2) представља божански ауторитет за људе, и 3) јесте парадигма човека.
Слично томе, и 1.) новац заступа човека (који је као радна снага „капитал“ и туђе приватно власништво) пред свемоћним капиталом, 2.) изражава ауторитет тржишта које одређује судбину појединачних капитала и диктира понашање капиталиста, радника и читавог друштва, и 3.) показује свачију „онтолошку“ вредност кроз цену свега на тржишту, тј. одређује шта је шта и ко је шта -јер непроцењиво „ко“ се у процесу комодификације постварује у робни облик „шта“.
Али у Марксовој аналогији Христос је двоструко отуђен и као Бог и као човек.
Као „Deus absconditus“ (скривени Бог) он је безвредан и има вредност једино у откровењу, док човек представља вредност једино као скривен у телу отуђеног човека Христа који вреди само уколико је истовремено Бог.
Чини се да у хришћанству ништа нема значај по себи већ једино „Христа ради“, што изгледа подједнако Извесно као и да је у капитализму све: новца ради.
„Милостиња“ је еклектички етос уједињења обе ове апстракције: Колико пута видимо како богаташи и моћници света допуштају да са њихових луксузних трпеза, презреној сиротињи, падају мрвице као милостиња, чисто „Христа ради“, или да су сиромашни међу хришћанима неприметни за имућне „вернике“ који прилажу издашне донације данашњим црквама какве су „дијалектичка синтеза“ Христове антитезе да је немогуће служити Богу и мамону?
У таквим приликама, речи апостола Павла да су се хришћани обукли у новог човека где „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“, заиста постају упоредиве са капиталистичком формулом Н-Р-Н (Новац-Роба-Новац) а која са се са убрзаном финасијализацијом све више сажима на просто Н-Н (тј. Новац-Новац), па је је све у свему новац.
Међутим, новац као апстракција вредности, мора се у сваком случају идентификовати са робом, и то посебном робом: радном снагом. Капиталистичка производња није партеногенеза и формула Н-Н је само привид самодовољности новца у чијој сенци је скривен рад. Истинска формула капиталистичке производење вишка вредности је: новац – радна снага – новац, Н-Р-Н. Оно што увек стоји између почетне своте и вишка на крају циклуса јесте апстрактни рад апстрактног радника – то је чудотворна сила која умножава капитал. Чудотворац није генијални менаџер него „пролетер“ јер изван радне снаге нема вишка вредности. Изван „пролетера“ нема капитала, а самим тим ни ослобођења од јарма капитала, баш као што изван Христа нема спасења (Дап 4, 11).
