Преводи и преписи

Макар нешто о Достојевском

Већ годинама размишљам да напишем макар нешто о Достојевском. Мислим да је за то „макар нешто“ дошло време.

Мало је рећи да је Достојевски за мене био омиљени писац или да сам био и јесам његов обожавалац. Реч фасцинација не изражава ситуацију, као ни речи – опчињеност, одушевљеност, задивљеност.

Можда бих погодио рекавши да је заокупљеност Достојевским била религиозног карактера. За мене, он је био више од писца, неприкосновени весник Божије поруке о човеку – да поновим многе – пророк.

Као и за Берђајева, за мене је Достојевски, не психолог, већ пневматолог, односно „психолог у једном вишем смислу“. Он је човек којем су откривене људске дубине и порекло човека у духовним висинама.

Почео сам да га читам у петнаестој години, од када је он, као и за Св. Јустина Ћелијског, мој „мучитељ и учитељ“. Заправо, Св. Јустин ме је „инфицирао“ „мучитељством и учитељством“ и „проклетим питањима“. Чак сам два пута посетио гроб Достојевског у Петрограду, у Лаври Св. Александра Невског.

Моје одушевљење је ишло дотле да сам сматрао да Достојевски не може да погреши, да је неприкосновен, готово светац, за све у праву. Почео сам да делим људе на оне који су га читали или волели, и на оне који га нису читали или волели. После Достојевског, за мене је, да поновим Берђајева, све било „бљутаво“. Читао сам друге писце, али без религиозног усхићења.

Ово религиозно усхићење, егзистенцијални потрес и утицај на даљи животни ток били су озарење. Мислим да је озарење права реч која изражава мој процес покренут стваралаштвом Достојевског.

Био сам озарен духом, стилом, личношћу Достојевског и свим његовим позитивним и негативним јунацима. „Ехо“ почетног озарења осећам и данас,  поготово приликом поновног читања.

Захваљујући озарењу постао сам верујући и чешће одлазио у цркву. Независно од других утицаја, тај религиозни био је најпресуднији.

Многи су се бавили Достојевским. Неке од аутора сам помно читао, неке, пак, само површно. Чинили су ме љубоморним, јер ето, својатају мог хероја, узимајући нешто до чега сам и сâм дошао. Препознао сам код њих оне тезе, детаље, мотиве које сам такође и ја пронашао током читања. Шта је онда било моје откриће, питао сам се. Можда баш управо религиозно, лично пробуђење потакнуто дахом Достојевскових архетипских дубина.

Међутим, издвојио бих неке писце чије су танане егзистенцијалне струне такође додирнуте из архетипских дубина и метафизичких духовних висина Достојевског.

Као први ту је Св. Јустин Поповић. Његов приступ и стил потпуно су ме освојили и „заразили“. Две чувене књиге, Религија и философија Ф.М. Достојевског (1927) и Достојевски о Европи и Словенству (1940), посебно друга, пренеле су узвишено усијање и животну буру јунака Достојевског у мој интимни свет, произвевши религиозно озарење.

Одмах за њим био је Николај Берђајев, који је до претеривања глорификовао Достојевског, готово идеолошки. Да поменем Милосава Бабовића, Николу Милошевића и Владету Јеротића који су само потврдили и поткрепили почетно младалачко озарење. Тада сам престао да будем љубоморан и постао благодаран.

После ових аутора долазио сам до књига које су се бавиле упоређивањем и утицајима Достојевског на разне ствараоце широм света. Поменућу тек неке по темама: Достојевски и Ниче, Достојевски и Ајнштајн, Достојевски и Фројд, Достојевски – Кант, Достојевски – Мишима, Достојевски – Јевреји, однос Достојевског према женама, Достојевски – епилепсија, однос према коцкању итд.

Ове студије и књиге ме нису одушевљавале, већ су товариле непотребни терет, замагљујући ми визуру Достојевског поново изазивајући љубомору, као када вам неко одузима најрођенијег и свог.

Упркос свему, почетно озарење се није губило. Оно што је до данас остало запечаћено и неодузимљиво, јер је дубоко са мном срасло, јесу лични утисци, доживљаји и да поновим, озарења. Навешћу тек нека.

1. Однос према Христу

Колико год се, најпре совјетски, као и поједини стари и нови атеистички аутори трудили да покажу како је прави Достојевски ипак био атеиста, бунтовник, анархиста и сл., те да су Човек из подземља (Записи из подземља), Ставрогин, Кирилов (Зли дуси), или Иван Карамазов и Смердјаков (Браћа Карамазови) пројекције аутентичног Достојевског – атеисте, остају његове изворне мисли о Христу Који је изнад сваке истине, виши од ње, и „лепота која ће спасити свет“. То се не може оповрћи. Достојевски је био „окупиран“ Христом и Његовом обгрљујућом љубављу према свету. Његов Христос Који је „наш руски“ истовремено је свељудски, општи, универзални, значајан за све људе. Достојевски је свеопшту људску идеју о спасењу пронео и пренео кроз „националног, руског Христа“. То је Христос Великог Инквизитора Који не игра на људској слободи, Христос Мишкина (Идиот), Аљоше и Зосиме (Браћа Карамазови), Христос Који ће спасити свет јер поштује слободу, не присиљава на љубав већ љубављу и слободом грли човека. Све је то потврда Достојевскове вере. Таквог Христа сам „осетио“ код Достојевског и то је било егзистенцијално озарење. Чујмо самог Достојевског:

„Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да не постоји ништа дивније, дубље, симпатичније, разумније, људскије и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине и када би истина заиста искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом а не са истином.“  (Писма 1854. г.)

2. Тајна човека

Достојевски је антрополог. Човек је у центру његових интересовања, понекад више него Бог, мада кроз „призму“ Бога он сагледава и разумева човека. Распон његовог човека је од Јадних људи, Понижених и увређених, подземног и бунтовног хероја (Записи из подземља) до светих идиота попут кнеза Мишкина (Идиот) или „светих“ проститутки, попут Соње Мармеладове (Злочин и казна).

„Кључ“ за човека је, наравно, слобода. Она је христолика, не било каква. За њега је човек тајна којом се треба бавити целога живота, тајна која има дубоке и метафизичке корене. Аутентичан човек се може препознати у „граничним ситуацијама“, међутим, тек су љубав, братство и заједница прави оквири унутар којих Достојевски смешта човека. Без Христа је човек – подчовек или нечовек који узалудно тежи надчовеку. Идеал није само свечовек као такав, већ Богочовек. Прави израз човека није само бунт (Записи из подземља) против поробљујућег система и неслободе диктиране „природним законима“ и „логиком“, што је тек почетак, већ су прави изрази који карактеришу људско биће слобода и љубав.

3. Деца

Достојевски је имао четворо деце – Софију, Љубов, Фјодора и Алексеја, са Аном Григоријевном Сњиткином. Умрло му је двоје, Софија – Соња (2 месеца) 1868. године и Алексеј – Аљоша (3 год.) 1875. године.

Оба губитка доживео је драматично, што је појачало његово саосећање према дечијој патњи. Из Успомена Ане Сњиткине као и из Дневника писца, сазнајемо о великој љубави коју је Фјодор Михајлович гајио према деци. Сâм је био велико дете, имао је готово дечију душу. Ту невероватну емпатију према деци, која провејава кроз његова дела, осећао сам и тада и данас. Крајње дубока, дирљива и потресна је на пример, новела о малом дечаку који је, у неком подруму Петрограда уочи Божића, умро гладан и смрзнут крај умрле мајке (Дечак у Христа код божићне јелке).

У новели Сан смешног човека захваљујући „случајном“ сусрету са сиромашном и прљавом девојчицом, јунак није извршио самоубиство, већ је у сну био пренесен у идеални, безазлени свет, што му је спасило и променило живот.

Тек описи страдања деце у разговору Ивана и Аљоше (Браћа Карамазови), која су учињена бесомучно и зверски од стране Татара и Турака, и зверских „родитеља“, побуђују у сваком човеку бол, саосећање и прегршт питања о смислу страдања као таквог, поготово невине деце. Јавља се бунт, гнев, одбацивање Бога.

Неспорно је – велики дух Достојевског огледао се и пројектовао у његовој великој љубави према деци. Нисам зато могао да примим критике упућене лично њему, да су сцене из Злих духова, у којима Ставрогин старцу Тихону излаже свој грех обљубе девојчице, заправо Достојевскова искуства из младости. Тако нешто нити је доказано, нити постоје индиције о томе. То су биле и јесу, паушалне, недоказане хипотезе.

Посебно ме је дирнула повест о дечаку Иљуши – Иљи Сњегирјову (Браћа Карамазови), који је за Милосава Бабовића „најтрагичнији лик детета у стваралаштву Достојевског, а и у целој руској књижевности.“ Иља је дете (9 година) које умире од неосвећене увреде нанесене његовом оцу Николају Сњегирјову. Потресна је сцена после сахране, над хумком, где Иљини другови питају Аљошу, да ли ће бити Васкрсења. Аљоша потврђује, те се овом сценом завршава роман Браћа Карамазови. Достојевски завршава и тријумфује Васкрсењем чиме сва нагађања о његовом мрачном песимизму и подземној антропологији падају у воду. Васкрсењем завршава свој опус!

Енергија, дах и дух љубави, саосећања  и поштовања према деци, јесу озарења која ме и данас плаве, при сваком враћању Достојевском. Његово сапатништво је дубоко, и нису у питању само социјални моменти (глад, сиромаштво, мрачни квартови Петрограда, беда…), већ дубока, духовна и метафизичка димензија. У страдању деце Достојевски препознаје продужетак Христовог страдања које проширује на руски народ чија је мисија да пронесе и пренесе „руског“ Христа, најпре Европи, потом и читавом свету. Дакле, у питању су, од Бога дате као дар, дубока, духовна и општељудска саосећајност и сапатништво, које су га често доводиле до болести и епилептичних стања.

4. Слобода

За Флоровског, Берђајева и Св. Јустина Ћелијског слобода је кључ за разумевање Достојевског, „златна нит“ његовог стваралаштва. Мене је лично, на почетку, уздигла до бунта, управо идеја бунта Човека из подземља (Записи из подземља) односно, изражавање слободе кроз бунт против „Кристалног дворца“, „природних закона“ и живота утемељеног на логичкој принуди и алгоритамски предвиђеном благостању без слободе, у „идеалном друштву“, у којем су „2 и 2 увек 4“ и у којем никако и ништа другачије не може бити осим предвиђеног. „Кристални дворац“ је пример уређеног друштва  (у социјализму) где је коначно остварена свачија лична срећа, као задовољење свих потреба, што је све логички предвиђено и срачунато, чак и евентуални бунт и побуна против свега тога. Другим речима, то је систем у којем има свега потребног за благостање, изузев слободе и непредвидљивости.

За Достојевског је слобода темељ човека, међутим, у Записима из подземља, он проблем слободе није решио, већ га је тек препознао и начео. Бунтовни, дрски и анархични Човек из подземља није решење. Анархијом и деструкцијом „Кристалног дворца“ се не постиже аутентична слобода, већ отвара и ствара нови проблем. Достојевски као решење претпоставља– лик Христов у Великом Инквизитору, у којем слободу спаја са љубављу.       

Слободу без љубави имамо код Кирилова (Зли дуси), који завршава у самоубиству. Ово је други пол слободе, и у њему није сав Достојевски, нити се он у томе исцрпљује.

Мене је Легенда о Великом Инквизитору озарила, управо однос институционално наметнуте вере и вере која произлази из слободе и љубави. Коначно, ликови попут старца Зосиме, његове поуке о праштању, љубави, његова животна прича и преобраћање у монаштво, описи манастира, животни савети, љубав према творевини, трајно су обележили мој животни став.

Лепота и доброта ликова, попут кнеза Мишкина (Идиот), Аљоше (Браћа Карамазови) или Соње Мармеладове (Злочин и казна), упућују на личност Христову, односно на то да је права љубав личносна, те да поштује слободу. Пример љубави која гуши и не поштује слободу дат је у новели Кротка, у којој се очајна млада девојка убија скоком са прозора, јер није могла да издржи посесивно поседовање у тек закљученом браку. Новела се завршава питањем „Волите једни друге, ко је, дакле, то рекао?“                                                                  

Саможртвена љубав без слободе, која срозава себе у стање робе је „света“ проститутка Софија – Соња Семјоновна Мармеладова (Злочин и казна). Она је из крајње беде и немаштине, немавши другог избора, како би издржавала оца и сестре, свесно и са гнушањем изабрала губитак слободе, дала своју слободу ради љубави и постала проститутка. Волела је друге, а није волела себе. Са друге пак, стране, Родион Романович Раскољников (Злочин и казна), који није волео друге, а волео је себе, злоупотребио је слободу без љубави и учинио злочин из страсти – убивши бабу лихварку.

Оно што ме је озарило било је литерарно осликавање и спајање поларитета личности. Достојевски се, имам утисак, определио за спој слободе и љубави, јер би опредељење само за једну од обе, изазвало потресе, сукобе и злочине.

Када већ говоримо о слободи, утисак на мене је оставило поимање заједништва и свеопштег братства међу људима, и склоност ка идеји аутентичног социјализма. Достојевски се, наравно, одрекао атеистичког и окренуо, тзв. хришћанском социјализму, односно идеји заједништва, правде и свејединства.

У Говору о Пушкину (1880. год.) на седници Друштва љубитеља руске књижевности, Достојевски завршава говор позивом на свеопште, свечовечанско братско сједињење. Чујмо самог Достојевског:

„О, европски народи и не знају колико су нам драги! Ја верујем да ћемо ми, тј. поколења која долазе сва без изузетка схватити, да бити прави Рус, значи: желети да се измире европске противречности и то коначно, и указати на своју руску душу као на излаз из европске туге, на душу свељудску и свеуједињавајућу, сместити у њу са љубављу сву нашу браћу, и можда, изрећи последњу реч велике, опште хармоније, братске слоге свих народа по Христовом јеванђелском закону.“ (Пишчев дневник за 1880. годину).

Христов јеванђелски закон за Достојевског је била свебратска слободна љубав коју није могуће остварити овде и сада, али коју је требало отпочети са надом у будућност. Због тога је он био пророк.

У неким коментарима на Говор о Пушкину, нашао сам да су по завршетку прочитаног Говора, присутни одушевљено прилазили Достојевском грлећи га, атмосфера у сали била је узаврела, радосна, жива, уз међусобна братска честитања и загрљаје.

5. Болест, тамна страна

Позната ми је била изрека Достојевског: „Кроз пакао (пећ) сумње прошла је моја Осана.“ Његова епилепсија је узроковала посебан карактер, који је често бивао тежак и незгодан. Достојевски је имао тамну страну своје личности, о чему сведоче супруга Ана Сњиткина и пријатељ Страхов. Његово породично наслеђе по оцу – лекару Михаилу Андрејевичу било је оптерећено, јер је имао неколико предака убица и криминалаца. Са мајчине, пак, стране, Марије Фјодоровне, по биографима Достојевског, било је неколико свештеника, монаха, па чак и „готових“ светаца.

Тежак, незгодан карактер, склоност ка страстима, жар коцкања, у младости склоност ка проституткама, Достојевски је плодно сублимисао и пројектовао у своје негативне хероје. Може се рећи да је у њима био део њега.

Мене је озарила та генијална сублимација и катарзично преображавање зла кроз стваралаштво. Не мислим да се сав Достојевски огледао у страсним и негативним јунацима његових дела или да је био схизофрен, тј. подељен у себи, већ да је током борбе са злом у себи, у њему преовладала боља страна, којом је спасен кроз стваралаштво. Пример је опис настанка схизофреније у роману Двојник.

О својој болести (генуиној а не хистеро-афективној епилепсији) Достојевски је кроз кнеза Мишкина – епилептичара (Идиот) рекао следеће:

„Сви ви здрави људи, не слутите какву срећу осећамо ми, епилептичари, неколико тренутака пре напада. Мухамед у свом Курану тврди да је видео рај и да је био у њему. Није лагао. Видео је он, заиста, рај у наступу напада епилепсије коју је имао као и ја. Не знам да ли то стање блаженства траје неколико тренутака, неколико сати, неколико месеци, али верујте ми на реч да га не бих дао ни за све радости овога света.“

Своју болест доделио је осим кнезу Мишкину и Смердјакову (Браћа Карамазови), што је још један вид сублимације. Иначе, може се сматрати превазиђеном теза о вези лудила и генијалности или о сакралном карактеру „свете болести“ – епилепсије. У случају Достојевског, показано је (Јеротић – Путовање у оба смера, Бгд 1992. 116-137) да његова болест није била узрок генијалности или погонски мотор за стваралаштво. Наведени цитат говори о тзв. епилептичкој аури, преднајави сваког напада, која заиста може бити пријатног и хармоничног садржаја, попут „затишја пред буру“. У поменутом опису код Достојевског, та „аура“ уочи напада није била чак ни то, већ, Божија утеха, дар или награда великом писцу, због неизмерних животних патњи и страдања. Дар као предукус рајског блаженства и хармоније.

Фасцинација је код мене изазвана преображајем Достојевскове таме у стваралаштво, које је просветлило, просветљује и просветлиће толике друге људе и народе, који никаквих веза нису имали са Христовом поруком о љубави, слободи и обећаном хармоничном рају.

6. Још много тога…

Још много тога остало је од Достојевског и његових јунака што узрокује праве буре и озарења. Немогуће их је све сместити у оквире овог кратког есеја.

Поменућу, на пример, описе страдања сиромашних, понижених и бедних људи… Дубоко састрадање које изазивају и преносе остаје трајно, чини ми се код свакога. Код мене је неотуђиво. Поменућу затим описе петроградских улица, зграда, тргова, осветљења Невског проспекта, мрачних квартова, улаза и ходника, соба, осветљења и замрачења од уличних светиљки, кишних, мокрих мостова над Невом, белих „сентименталних“ ноћи (Беле ноћи), станара, пролазника, актера…Какве дубоке људске ганутости, префињене осетљивости и саосећајне нежности у описима. Каква људска љубав сија из тих  петроградских судбина. То је могао да нам дочара и пренесе само божански дар генијалног Достојевског .

Има, међутим, и места за критику, као рецимо код Берђајева који критикује Достојевсково схватање народњаштва, са чиме бих могао да се сложим. На неким местима (у Дневницима) Достојевски партикуларизује и претерује дајући месијанску улогу искључиво руском народу, док другде, он руски народ узима само као преносиоца универзалне Христове поруке о свељудској љубави.

Слично томе је и његово схватање европејства. Волео је Европу, живео у њој четири године (Швајцарска, Француска, Немачка, Енглеска, Италија), али је и критиковао њена ондашња изопачења (Зимске белешке о летњим утисцима). Будући наклоњен славјанофилима, није јој био непријатељ. Волео је стару, хришћанску Европу која је остала темељ овој садашњој. Критиковао је њен неопаганизам, хуманизам и малограђанско-снобистичка одушевљења њима. Данас би вероватно био за Европу и против Европске уније.

Истакао бих  Достојевсков слоган изречен кроз старца Зосиму (Браћа Карамазови): „Сви смо ми за све криви“, који ме плени до данас. Он изражава учешће у општој одговорности за грех и упућује на подвиг неосуђивања других, јер да смо можда били бољи, не бисмо узроковали и допринели даљем ширењу зла. У поменутом Говору о Пушкину он кличе: „ Смири се, горди човече.“

И још… Женски ликови код Достојевског! Грушењка (Браћа Карамазови) и Настасја Филиповна (Идиот) јесу у мени, признајем,  у доби од 15-20 година, формирале идеал женске лепоте, јер су заиста то и биле („руска лепота“). Међутим, њихова контроверзност, подвојеност, проблематичност (увођење у проблем других – Димитрије и Аљоша Карамазов, кнез Мишкин и други) лукавство, може се рећи и злоба, дубоко су ме уверили да се чувене речи Достојевског, „лепота ће спасити свет“ односе не на њих, већ на Христа.

Од женских ликова, до данас ми је најдража остала „света“ проститутка Соња Мармеладова, због њене свесне жртвене љубави која ју је, заједно са Раскољниковим, довела до покајања, попут блуднице крај Христових ногу, којој је све опроштено, јер је велику љубав имала.

Недостаје још да се помене и значај Дневника, Бележака и Писама, јер у њима видимо „правијег“ Достојевског, његово лице и наличје, његову аутентичност, али о томе другом приликом. Тек кроз њих можемо целовито да судимо о Достојевском, о његовој вери у Христа, или пак, о његовој тамној страни.

Мишљења сам да је његова љубав према Христу превагнула и осветлила таму. То га је извукло на светлост, и због тога је ушао у вечност.

Извор: А. Михаиловић, Иза одшкринутих врата, Београд–Пожаревац, 2019.