Аутографи

Љубимо једни друге

Давид Бурљук, У цркви, 1922.

Једна од популарнијих оптужби против раног хришћанства које је римско паганско друштво испостављало младој Цркви била је она за инцест. Хришћани су, према тој оптужби, злокобна, тајновита, инцестуозна завјереничка скупина против нормалног друштвеног и космичког поретка. Служе тајновити ритуал у коме се причешћују Крвљу неког давно распетог Јеврејина. Међусобно се ословљавају са „брате“ и „сестро“, а у њиховом тајновитом ритуалу у једном моменту се помеунта браћа и сестре, на позив старјешина, цјеливају. Али да се не кријемо иза архаизама: хришћани се на литургији, што би рекао наш свијет, „изљубе“.

Данас се на такве оптужбе можемо само да насмијемо. Сваком иоле п(р)освећенијем хришћанину биће јасно одакле злуради неспоразум римског плебса: оно што је у најранијој Цркви била саморазумљива и ничим инцестуозним испуњена пракса цјелива мира (или цјелива, пољупца љубави) изазивало је у очима просјечног паганина згражавање. Навикао да размишља у категоријама многих заиста тајновитих мисеријских религија, са свијешћу да заиста постоје оргијастички култови, Римљанин није ни могао другачије да појми стварност Цркве унутар које позив на међусобну љубав није био ствар отпочињања магијског предавања оргијастичком заносу, него у ријечи претворени етички императи али и начин на који је заједница живјела: у непрекидном ишчекивању Парусије, у непрекидном страху од прогона, у свакодневици љубави која није била (само) сентимент, емоција, него суштина (рано)хришћанске свакодневице. Не морамо нарочито идеализовати ране хришћане у смислу да је њихова свакодневица, тј. свакодневица њихових међусобних односа била непрекидна сентиментална посвећеност свих свакоме, некаква емотивна идила и уређеност, а поготово не свеопшта заљубљеност, другарство или ортачење. Напротив, прилично нам је добро докуметована динамика међусобних односа личности и заједница у раном хришћанству: оне су у непрекидном превирању, у дозивању, неријетки су видљиви прави правцати конфликти, расколи, раздјељивања („јереси“), читаве епопеје личног и колективног које су далеко од идиличне слике у љубави лебдећих надљуди.

Па, опет, очигледно је да је љубав и то не само као проста кохезија, осјећај за преживљавање угрожене мреже Заједница, него управо као својеврсна стварност или суштина стварности ране Цркве била нешто што је својом реалношћу, животношћу, изазивало упадљиво неразумијевање плебса. Свакако, плебс није могао да појми ни суштину ђаконовог позива да „љубимо једни друге како бисмо једнодушно испoвједали“, ни удио и смисао тјелесности тог пољупца, додира у животу и саморазумијевању хришћана. Било је и тада много религија које су обећавале спасење. Али унутар њих, спасење се постизало кроз ритуал, а ритуал је водио у спаситељну стварност магијског: било је потпуно преокретање ствари рећи да постоји стварност Заједнице, која се испољава као ритуал, а унутар тог ритуала језик означава оно што се већ живи. Није тијело било инструмент за постизање магијског спасења него је стварност Ишчекивања Парусије испољавана тјелесно. Отуда није потребна додатна екс-стаза, оргијастичка злоупотреба сексуалности како би се симулирала магијска повезаност. Хришћанин јесте у из-ступљењу, екс-стази самим тим што његова свакодневица никада није само његова него уједно и свакодневица Зајецнице и свакодневица Ишчекивања, стварност Бога-који-се-чека.

Али – да се вратимо хришћанству данас – неће ли у том нашем данашњем надмоћном смијешку над старом оптужницом бити и понешто сјете, можда до краја неосвјешћеног сазнања данашњег хришћанина да је за оно ко јесмо данас много теже поређење између свакодневице данашњег хришћанина унутар Заједнице и свакодневице ондашњег хришћанина, него што је то археолошка успомена на неразумијевање римског плебса? Јер, не може а да се не запита данашњи хришћанин гдје се налази та видљива, опипљива, тактилна и живљења  љубав, управо оно што је Римљанин проказивао, чиме се саблажњавао и од чега је правио читаву интригу? Да нас данас види римски плебс, да ли би се саблазнио ђаконским позивом да „љубимо једни друге…“ И то не само: да ли би се саблазнио самим литургијским позивом него неразумљивом, а наслућеном озбиљношћу тога позива?

Као што знамо, и данас чујемо исте те ријечи, сасвим непромјењене кроз вијекове Литургије. Оне су данас својеврстан богослужбени реликт, попут јектеније за оглашене или молитава и јектенија „оне који се спремају за свето просвјетљене“ у Литургији Пријеосвећених Дарова. Да, позив да волимо једни друге, чини се, стоји као реликт једне древне стварности. И ритуално и суштински. Данас тај позив још само међу свештенством има конкретан ритуални смисао: на архијерејској литургији цјеливаће се или бар поздравити Епископи, Епископ и свештенство. Када служи више презвитера, онда презвитери међусобно. Феноменологија тог цјелива мира више подсјећа на недостатак љубави него на њено присуство. Тјелесност се избјегава – најчешће је у питању ужурбани наклон, под притиском потребе да се сви међусобно „цјеливају“ што је могуће прије. Не треба сметнути са ума некакву суздржану тјелесност, назначени контакт који као да говори колико је данашње хришћанство несигурно у себе: пољубац и поздрав који то није Она древнохришћанска тјелесност, додирљивост, у међувремену је нестала и још само понегдје гдје се јесте задржала потресно свједочи о оном прошлом, када оци имају воље и стрпљења да заиста једни другима цјеливом посвједоче да Христос јесте међу нама (и биће!) Као и сви ритуалнистиком и формализмом поробљени аспекти хришћанског богослужења, и цјелив љубави данас не обавезује суштином него формом: Видјети двојицу свештеника како се међусобно „цјеливају“ иако уопште не говоре међусобно не изазива било какав скандал, али било је довољно да се неколико пута у олтару цјеливом мира поздравим са мојим студентима, олтарским послужутељима, добрим људима и будућим свештенослужитељима, па да до мене дође оптужба за „новотарију“. Жеља да се нелицемјерно, без задршки и јерархијских ограда и баријера поздравимо цјеливом љубави – то је новотарија данашњем стању ствари. Јер, када свештеник „служи сам“ – према данашњој пракси – он нема са киме да размијени цјелив љубави. У олтару може имати браћу, изван олтара пуну Цркву народа Божијега и он ће пред сопственим позивом „љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповједали“ бити сам самцат. Вјерник и онако јесте међу вјерницима сам. Човјек који до њега стоји јесте хришћанин, православни хришћанин. У жаргону и стварности ране Цркве – „брат“. Али „браћа“ су ту мање-више насумично. Свако са својом потребом и муком. Сабрани на једно мјесто. Али свако сам. А толико је самоће изван Цркве, да нема никакве потребе да је буде и у Њој. Нисмо ли сви дошли у Цркву да не будемо сами, да се склонимо од мећаве свијета, да бар наслутимо љубав као начин постојања?

Како се вратити стварности ране Цркве? Чини ми се сасвим погрешним почети тако што би се прописао обавезни цјелив љубави. То је пракса коју, колико знам, практикује на један или други начин и Римокатоличка црква и поједине протестантске заједнице, дакако, као чин руковања са најближим до тебе Xришћанином. Овај тренутачни пробој из самоће данашњег хришћанина у куртоазију форматизовану (ипак) социјално прихватљивим нормама (западног) друштва и даље не рјешава него замагљује проблем: ми не бисмо дијелиили стварност човјека са којим се рукујемо, ниједан човјек у западним заједницама не дијели на дубок, обавезујући начин стварност човјека са којим се рукује. Отуда је прописивање цјелива (или руковања) као литургијске форме само преношење „службене дужности“ са клира на цјелину заједнице. А поента није да се сви поздрављају формално, него да се поново роди стварност унутар које та форма има своју суштину, стварност љубави као начина постојања Цркве. Нико не би могао да тврди да је она сасвим нестала из Цркве, да нема људи који воле и тако боголико воле да њихова љубав свијетли свима нама. Са друге стране, не осјећамо ли сви да бисмо жељели стварност унутар које свештеников или ђаконов позив на међусобну љубав неће бити реликт древне прошлости него израз онога у чему се крећемо и јесмо? Унутар кога неће бити љубави по службеној дужности свештенства и муклог стајања лаоса?

Када и гдје ћемо то дочекати? Тешко је рећи. Надати се, опет, да ћемо престати бити странци једни другима прије него што дођу опет времена катакомби (а она, подсјетио нас је читав ХХ вијек увијек могу да дођу, поготово онда када сматрамо да је немогуће да дођу). Ако је литургија – икона Царства, икона Вјечности, онда што прије треба да упознамо човјека до нас. Замислите да поред њега, не знајући га, не желећи да га упознате, волећи га „службеном дужношћу“ стојите читаву вјечност. Да ли би то био рај или пакао?

error: Content is protected !!