Autografi

Kula vavilonska ili nešto drugo? (Povodom kritike kolege Rastka Jovića)

Fridensrajh Hundertvaser, Kula vavilonska probada sunce

Misao francuskog filosofa Žaka Deride da u strukturalnom i značenjskom smislu postoji pometnja u prirodi jezika koja onemogućuje ostvarivanja željene komunikacije među ljudima, odavno mi je poznata. Pre svega, kao starozavetniku, jer se on upravo služi dobro poznatom pripovešću iz Starog Zaveta – Kulom vavilonskom. On je upravo tumači kao arhetipsku metaforu kojom se pokazuje suštinska slabost jezika – nerazumevanje. Upravo sam se setio ovog Deridinog uvida kada sam na sajtu Teologija.net pročitao tekst kolege Rastka Jovića, docenta na katedri za Kanonsko pravo na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pored ove Deridine misli, kao čoveku čija priroda posla podrazumeva stalnu komunikaciju, dobro mi je poznat fenomen nesporazuma. Poučen iskustvom, znam da nesporazum nije dobar i da ga valja što pre i temeljnije otkloniti. Stoga sam rešio da se ukratko osvrnem na svoj i tekst kolege Jovića.

Bez ikakve želje za retoričkim manevrom, na samom početku ne mogu a da ne konstatujem činjenicu da sam pomalo začuđen. Naime, ne mogu da shvatim razlog ovakve reakcije uvaženog kolege, inače mog bliskog saradnika u redakciji časopisa Bogoslovlje i dragog prijatelja. Kao što rekoh, i dalje mi nije jasno zašto se kolega Jović našao prozvanim da reaguje na način na koji je to učinio, jer uopšte nisam kritikovao niti prozivao kolege sa te katedre, niti sugerisao da se moja kritika odnosi na njih. Kanonsko pravo je navedeno kao naučna oblast, a ne kao katedra ili konkretan predmet. Štaviše, u produžetku sam konstatovao da se „slično dešava i u drugim oblastima“, mada i dalje smatram da je fenomen prava jedan od najvećih izazova za teologiju u savremenom svetu. Otuda i taj primer sa kanonskim pravom, i ništa više od toga. Dakle, ništa lično niti konkretno. Uz to, nikada u svojoj profesionalnoj karijeri se javno nisam nekorektno i nekolegijalno osvrnuo na nečiji rad. Naprotiv. Moj pristup u tom pogledu je afirmativan. Da stvar bude još čudnija, visoko cenim i podržavam rad kolega sa katedre za Kanonsko pravo. Pritom, često ih uzimam kao dobar primer otvorenosti, što je docentu Joviću i drugim kolegama (koji će čitati ovo) dobro poznato. Šta reći: Kula vavilonska?

No, da se vratim samoj suštini ideje koju sam izneo u svome tekstu. Prvo, smatram važnim da se na naše studente prenese duh poznavanja kanonskog predanja Crkve – to je gotovo besmisleno napominjati. U pitanju je duga i bogata tradicija, koja čini jedan od temelja klasičnog bogoslovskog obrazovanja. Stručne studije i publikacije na tu temu su od velike važnosti za savremenu teologiju, jer i one mogu da budu neki od putokaza u lavirintima savremenog sveta. Ja sam, u vezi sa pravom, zapravo nešto drugo rekao. A to je da bi bilo važno napraviti otvoren koncept bogoslovskog obrazovanja, gde bi npr. našim studentima bilo omogućeno da se temeljnije upoznaju sa temama iz domena ljudskih prava, to jest da ozbiljnije upoznaju osnovne ideje na kojima se temelji savremeno zakonodavstvo. Takvi kursevi su mogući samo na fakultetima na kojima se pomenute oblasti temeljno izučavaju, ili akademski jezikom rečeno: koji su matične za konkretne oblasti. Potreba za otvorenošću važi za većinu drugih bogoslovskih disciplina, jer je to – po mom mišljenju – pretpostavka za relevantno bogoslovsko promišljanje. Samo je tako moguće promišljati o samom problemu, a ne o samome sebi. Neprihvatljiva mi je pozicija da mi malo apologetski proučimo šta se dešava u svetu i onda to iz daljine procenimo. Mislim da treba biti u žarištu društvenih strujanja da bi se moglo bogoslovski ozbiljno promišljati. Tu upravo vidim zatvorenost našeg školskog sistema.

Ali da bih bio jasniji, a pri tome da se opet neko ne nađe prozvanim, osvrnuću se na biblistiku, kao najfundamentalniju bogoslovsku disciplinu. Pored izučavanja osnovnih biblijskih disciplina (uvoda, biblijske istorije, hermeneutike, egzegeze i teologije) smatram da bi za naše studente od velike važnosti bilo da prođu ozbiljne studijske programe iz domena savremenih komunikacija, retorike, hermeneutičkih teorija iz savremene književnosti itd. Iako im mi nastavnici dajemo osnovne uvide u te discipline, to nije potreban ni zadovoljavajući nivo. Jer, da se ponovo vratim na svoj tekst: Sv. Jovan Zlatousti je učio retoriku kod slavnog Livanija, koji je bio mnogobožac, jedan od najuglednijih intelektualaca toga vremena i nije simpatisao hrišćanstvo, ali Sv. Jovanu to nije smetalo. On je tu veštinu uveliko primenjivao prilikom tumačenja Pisma, zbog čega je između ostalog i nazvan Zlatoustim. Sv. Vasilije Veliki je slao svoje siromašne učenike kod Livanija i drugih jelinskih učenjaka, a sličan put je prošao i Sv. Grigorije Bogoslov. Namerno navodim Sveta tri jerarha, kao univerzalne modele bogoslovskog mišljenja i delanja. Još je zanimljivije napomenuti da se Sv. Ap. Pavle koristio različitim retoričkim tropima da bi propovedao Evanđelje, naročito u svojim velikim poslanicama (Rim; 1Kor; Gal). Takođe su se on i drugi novozavetni pisci, zarad uspešnijeg propovedanja Reči Božije koristili antičkim književnim vrstama kao što su dijatriba (Jn 3, 1–13; Rim 2, 1–6; 3, 1–9; Gal 4, 21–31 itd.) ili enkomion (Prem 6, 22–11, 1; 1Kor 13). To znači da su se oni time ozbiljno bavili. Sve to sugeriše da se bogoslovska znanja moraju prezentovati saobrazno vremensko-prostornom okviru. Da ne ulazim u to od kakve bi pomoći bili studentima teologije, koji se dodatno zanimaju za biblistiku, kursevi klasičnih jezika (pored staro-grčkog koji se kod nas izučava), ili istorije i kulture antičkog perioda, što po prirodi stvari ne može da bude predmet izučavanja na bilo kojem Bogoslovskom fakultetu.

Naravno, sasvim drugo je pitanje na koji način osmisliti studije, ako se sve ovo ima u vidu. Postojeći sistem to svakako ne omogućava, ali u tome i jeste jedan od ključnih problema koji sam želeo da otvorim. Istini za volju, ovaj problem se može preslikati i na najveći broj društveno-humanističkih fakulteta kod nas. S obzirom da sam trenutno prodekan za nauku na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i član Veća naučnih oblasti društveno-humanističkih nauka na Univerzitetu, u razgovorima sa drugim kolegama pokušavam da uvidim probleme sa kojima se susrećemo. Naravno, to promišljam iz bogoslovske perspektive, delom i nevezano za opšti trend jer je naše poslanje osobeno. U tom smislu smatram nepotrebnim čitav problem svesti na rad jedne katedre i njenih nastavnika. Čak sam u prethodnom tekstu naglasio da uopšte nije problem u nastavnicima, problem je u koncepciji – sistemski.

Pored toga što ne razumem motivacioni momenat za reakciju kolege Jovića, ostaje mi i nejasnoća po pitanju formulacije: „Ono što me je iznenadilo jeste pristup, koji se i pored zalaganja za rešenja koja bi podrazumevala komunikaciju sa savremenim svetom, zasniva na argumentaciji u kojoj dominiraju argumenti iz prošlosti: kako u pogledu negativnih fenomena koji se kritikuju, tako i modela obrazovanja koji se afirmišu (poput onog ‘otačkog’)“. Bez želje za bilo kakvom demagogijom ili „dovlačenjem teške artiljerije“ smatram (što se može i videti iz mojih radova) da otački period pozne antike u suštinskim stavkama može da posluži kao najbolji uzor. Ne samo u smislu dosezanja najviših umstvenih i duhovnoh stvarnosti, nego i u smislu obrazovanja. Otački model sam pomenuo kao primer otvorenog obrazovnog sistema. To kako su oci postupali nije ličilo na jeftinu apologetiku rimokatoličke teologije 19. i prve polovine 20. veka, koja se zasnivala na površnom upoznavanju svetskih fenomena da bi teolozi na njih dali odgovor, nego zalaženje u središte civilizacijskog i komunikološkog koda. A to je moguće samo kroz temeljno proučavanje duhovnih, pravnih i ekonomskih tokova sveta. Pitam se da li takav model može da dobije kvalifikaciju „argumenta iz prošlosti“? Za mene su takvi modeli vanvremenski, vanprostorni, vankulturološki – univerzalni.

Sve u svemu, kolegi Joviću sam zahvalan što me je podstakao na dodatna promišljanja, i time mi omogućio da jasnije izrazim svoju ideju. Izražavam izvesno žaljenje zbog eventualnog osećaja prozvanosti. S druge strane, čvrsto ostajem na pozicijama koje sam prethodno izložio, i po rečima Sv. Grigorija Niskog „ostavljam blagonaklonom [razboritom] čitaocu da proceni“.