Аутографи

Кула вавилонска или нешто друго? (Поводом критике колеге Растка Јовића)

Фриденсрајх Хундертвасер, Кула вавилонска пробада сунце

Мисао француског философа Жака Дериде да у структуралном и значењском смислу постоји пометња у природи језика која онемогућује остваривања жељене комуникације међу људима, одавно ми је позната. Пре свега, као старозаветнику, јер се он управо служи добро познатом приповешћу из Старог Завета – Кулом вавилонском. Он је управо тумачи као архетипску метафору којом се показује суштинска слабост језика – неразумевање. Управо сам се сетио овог Деридиног увида када сам на сајту Teologija.net прочитао текст колеге Растка Јовића, доцента на катедри за Канонско право на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Поред ове Деридине мисли, као човеку чија природа посла подразумева сталну комуникацију, добро ми је познат феномен неспоразума. Поучен искуством, знам да неспоразум није добар и да га ваља што пре и темељније отклонити. Стога сам решио да се укратко осврнем на свој и текст колеге Јовића.

Без икакве жеље за реторичким маневром, на самом почетку не могу а да не констатујем чињеницу да сам помало зачуђен. Наиме, не могу да схватим разлог овакве реакције уваженог колеге, иначе мог блиског сарадника у редакцији часописа Богословље и драгог пријатеља. Као што рекох, и даље ми није јасно зашто се колега Јовић нашао прозваним да реагује на начин на који је то учинио, јер уопште нисам критиковао нити прозивао колеге са те катедре, нити сугерисао да се моја критика односи на њих. Канонско право је наведено као научна област, а не као катедра или конкретан предмет. Штавише, у продужетку сам констатовао да се „слично дешава и у другим областима“, мада и даље сматрам да је феномен права један од највећих изазова за теологију у савременом свету. Отуда и тај пример са канонским правом, и ништа више од тога. Дакле, ништа лично нити конкретно. Уз то, никада у својој професионалној каријери се јавно нисам некоректно и неколегијално осврнуо на нечији рад. Напротив. Мој приступ у том погледу је афирмативан. Да ствар буде још чуднија, високо ценим и подржавам рад колега са катедре за Канонско право. Притом, често их узимам као добар пример отворености, што је доценту Јовићу и другим колегама (који ће читати ово) добро познато. Шта рећи: Кула вавилонска?

Но, да се вратим самој суштини идеје коју сам изнео у своме тексту. Прво, сматрам важним да се на наше студенте пренесе дух познавања канонског предања Цркве – то је готово бесмислено напомињати. У питању је дуга и богата традиција, која чини један од темеља класичног богословског образовања. Стручне студије и публикације на ту тему су од велике важности за савремену теологију, јер и оне могу да буду неки од путоказа у лавиринтима савременог света. Ја сам, у вези са правом, заправо нешто друго рекао. А то је да би било важно направити отворен концепт богословског образовања, где би нпр. нашим студентима било омогућено да се темељније упознају са темама из домена људских права, то јест да озбиљније упознају основне идеје на којима се темељи савремено законодавство. Такви курсеви су могући само на факултетима на којима се поменуте области темељно изучавају, или академски језиком речено: који су матичне за конкретне области. Потреба за отвореношћу важи за већину других богословских дисциплина, јер је то – по мом мишљењу – претпоставка за релевантно богословско промишљање. Само је тако могуће промишљати о самом проблему, а не о самоме себи. Неприхватљива ми је позиција да ми мало апологетски проучимо шта се дешава у свету и онда то из даљине проценимо. Мислим да треба бити у жаришту друштвених струјања да би се могло богословски озбиљно промишљати. Ту управо видим затвореност нашег школског система.

Али да бих био јаснији, а при томе да се опет неко не нађе прозваним, осврнућу се на библистику, као најфундаменталнију богословску дисциплину. Поред изучавања основних библијских дисциплина (увода, библијске историје, херменеутике, егзегезе и теологије) сматрам да би за наше студенте од велике важности било да прођу озбиљне студијске програме из домена савремених комуникација, реторике, херменеутичких теорија из савремене књижевности итд. Иако им ми наставници дајемо основне увиде у те дисциплине, то није потребан ни задовољавајући ниво. Јер, да се поново вратим на свој текст: Св. Јован Златоусти је учио реторику код славног Ливанија, који је био многобожац, један од најугледнијих интелектуалаца тога времена и није симпатисао хришћанство, али Св. Јовану то није сметало. Он је ту вештину увелико примењивао приликом тумачења Писма, због чега је између осталог и назван Златоустим. Св. Василије Велики је слао своје сиромашне ученике код Ливанија и других јелинских учењака, а сличан пут је прошао и Св. Григорије Богослов. Намерно наводим Света три јерарха, као универзалне моделе богословског мишљења и делања. Још је занимљивије напоменути да се Св. Ап. Павле користио различитим реторичким тропима да би проповедао Еванђеље, нарочито у својим великим посланицама (Рим; 1Кор; Гал). Такође су се он и други новозаветни писци, зарад успешнијег проповедања Речи Божије користили античким књижевним врстама као што су дијатриба (Јн 3, 1–13; Рим 2, 1–6; 3, 1–9; Гал 4, 21–31 итд.) или енкомион (Прем 6, 22–11, 1; 1Кор 13). То значи да су се они тиме озбиљно бавили. Све то сугерише да се богословска знања морају презентовати саобразно временско-просторном оквиру. Да не улазим у то од какве би помоћи били студентима теологије, који се додатно занимају за библистику, курсеви класичних језика (поред старо-грчког који се код нас изучава), или историје и културе античког периода, што по природи ствари не може да буде предмет изучавања на било којем Богословском факултету.

Наравно, сасвим друго је питање на који начин осмислити студије, ако се све ово има у виду. Постојећи систем то свакако не омогућава, али у томе и јесте један од кључних проблема који сам желео да отворим. Истини за вољу, овај проблем се може пресликати и на највећи број друштвено-хуманистичких факултета код нас. С обзиром да сам тренутно продекан за науку на Православном богословском факултету и члан Већа научних области друштвено-хуманистичких наука на Универзитету, у разговорима са другим колегама покушавам да увидим проблеме са којима се сусрећемо. Наравно, то промишљам из богословске перспективе, делом и невезано за општи тренд јер је наше послање особено. У том смислу сматрам непотребним читав проблем свести на рад једне катедре и њених наставника. Чак сам у претходном тексту нагласио да уопште није проблем у наставницима, проблем је у концепцији – системски.

Поред тога што не разумем мотивациони моменат за реакцију колеге Јовића, остаје ми и нејасноћа по питању формулације: „Оно што ме је изненадило јесте приступ, који се и поред залагања за решења која би подразумевала комуникацију са савременим светом, заснива на аргументацији у којој доминирају аргументи из прошлости: како у погледу негативних феномена који се критикују, тако и модела образовања који се афирмишу (попут оног ‘отачког’)“. Без жеље за било каквом демагогијом или „довлачењем тешке артиљерије“ сматрам (што се може и видети из мојих радова) да отачки период позне антике у суштинским ставкама може да послужи као најбољи узор. Не само у смислу досезања највиших умствених и духовнох стварности, него и у смислу образовања. Отачки модел сам поменуо као пример отвореног образовног система. То како су оци поступали није личило на јефтину апологетику римокатоличке теологије 19. и прве половине 20. века, која се заснивала на површном упознавању светских феномена да би теолози на њих дали одговор, него залажење у средиште цивилизацијског и комуниколошког кода. А то је могуће само кроз темељно проучавање духовних, правних и економских токова света. Питам се да ли такав модел може да добије квалификацију „аргумента из прошлости“? За мене су такви модели ванвременски, ванпросторни, ванкултуролошки – универзални.

Све у свему, колеги Јовићу сам захвалан што ме је подстакао на додатна промишљања, и тиме ми омогућио да јасније изразим своју идеју. Изражавам извесно жаљење због евентуалног осећаја прозваности. С друге стране, чврсто остајем на позицијама које сам претходно изложио, и по речима Св. Григорија Ниског „остављам благонаклоном [разборитом] читаоцу да процени“.