Преводи и преписи

Крст

Јежи Новосјелски, Распеће, око 1982.

 

Ко год се хвата за мач, од мача ће погинути. А ко се не хвата за мач (или га из руке испушта), погинуће на крсту.

 

Христос који лечи губаве, васкрсава мртве итд. – то је онај скромнији, људскији, готово нижи део његовог посланства. Натприродни део јесте крвави зној, неутољена жеђ за људском утехом, молитва да буде поштеђен муке, осећање да га је Бог напустио.

 

Напуштеност у врхунском часу распећа – какав је то понор љубави с обеју страна!

 

„Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?“

У томе је прави доказ да је хришћанство нешто божанско.

 

Крст, дрво греха било је право дрво, дрво живота било је греда. Нешто што не даје плодове, већ само окомит покрет увис. „Треба да син човечји буде уздигнут, и тада ће вас привући себи.“ Може се убити у себи животна енергија, а да се сачува само то кретање увис. Лишће и воће су упропашћивање енергије ако хоћемо само да се уздижемо.

 

Ева и Адам хтели су да траже божанство у животној енергији. Дрво, плод. Али нама је дато божанство на мртвом дрвету, геометријски отесаном, на коме виси леш. Тајну наше сродности с Богом треба тражити у нашој смртности.

 

Бог је разапет преко чињенице да бића ограничена, подложна нужности, простору и времену – мисле.

Знати да сам као мисаоно и ограничено биће – ја распети Бог.

Бити налик на Бога, али на распетога Бога.

На свемогућег Бога – у оном степену у каквоме га везује нужност.

 

Треба да превалимо – а најпре Бог да би дошао к нама, јер он најпре долази – бескрајни обим времена и простора. У односу између Бога и човека љубав је већа од свега. Велика као размак који треба прећи.

Да би љубав била што је могуће највећа, размак је што је могуће највећи. Управо зато зло може досећи крајњу границу иза које би нестала чак и могућност добра. Слободно ми је да дотакнем ту границу. Понекада се чини да је зло прекорачује.

То је у неком смислу тачна супротност Лајбницове мисли. И то је сигурно сагласније с величином Бога, јер када би створио свет најбољи од могућих, то би значило да мало може.

 

Од људске беде до Бога. Али не у смислу награде или утехе. У смислу међусобног односа.

Има људи за које је доброчино све што им приближава Бога. За мене је доброчино све што га удаљава. Између мене и њега подразумева се згуснутост свемира – и згуснутост крста.

 

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић