U poslednje vreme, na portalu Teologija.net, često se pojavljuju članci koji se bave pitanjima kulture. To već samo po sebi govori koliko je ova tema važna. Svima nam je izgleda postalo jasno da pored toga što nam je kultura u krizi, ona spada među najzamršenije pojmove koji se nalaze u ljudskom jeziku. Trka za preciznim definisanjem i tačnim određivanjem sadržaja i granica kulture, počela je u prvoj polovini 19. veka sa Edvard Barnet Tajlorom, ocem „kulturne antropologije“ koji je u tu trku kasnije uvukao socijal-antropologe, kulturo-relativiste, filosofe, psihoanalitičare, teologe, postmodernističke mislioce. U svim tim višedecenijskim raspravama oko kulture, većina teoretičara je definisala kulturu kao nešto što je u svojoj suštini suprotno od puke prirode i njenih zakona. Tačnije, kultura počinje tamo gde se priroda idealizuje i formalno ulepšava. Otuda, gotovo svi su istog mišljenja da tokom svog razvoja, kultura je od čoveka napravila jedno „uzvišenije“ biće koje je zahvaljujući istoj toj kulturi uspostavilo kontrolu nad svojom a onda i nad prirodom koja ga okružuje. Tekovina te njegove pobede nad prirodom, zove se kultura. A ona prvobitna kultura koja je bila bliska s prirodom i prirodnošću, ocenjena je kao „primitivna“. Od tod vremena u svetu će ostati dihotomija primitivan-civilizovan kao nekakva ontološka kategorija. Šta je primitivno a šta kulturno, to manje-više svi znamo.
Postoji i ono drugo mišljenje, koje kaže da u svojoj osnovi kultura ima principe jednog živog organizma. Biologija je dakle temelj na kojem ona počiva (E. B. Tajlor, E. Kasirer). Da takva teza još uvek ima smisla, dokazuje portugalski neurobiolog i filosof, Antonio Damasio. Naime, u svom nedavno objavljenom remek-delu Čudesan poredak stvari, potvrđuje poznatu činjenicu da prvi „živi“ oblik postojanja koji se pojavio na planeti Zemlji, bile su bakterije. Međutim, on odlazi korak dalje, pa tvrdi da prva autentična kultura, daleko pre svake ljudske kulture (npr. akadske i vavilonske), bila je kultura bakterija. Bakterije iako jednoćelijska bića bez nervnog sistema, imale su i još uvek imaju svoju zajednicu, taktiku preživljavanja, bezmalo jedan etos i sistem vrednosti koji ima za cilj homeostazu. Po nekim teoretičarima kulture ovako opisana kultura bakterija, potpuno odgovara definiciji jedne gotove kulture. Otuda, kao što veruje Damasio, u jeziku postoji indikativna fraza urino-kultura, kojom dokazujemo „kulturu bakterija“, tj. prisustvo bakterija u jednom organizmu. Da ima nešto u tom odnosu između kulture i urina, tvrdio je ranije i S. Frojd, koji smatra da „veliku pobedu kulture“ treba tražiti u starim legendama koje su se prenele kasnije u spise kao što su npr. Guliverova putovanja na Liliput, gde se kaže da su prvi ljudi uriniranjem po vatri, udarili temelje ljudskoj kulturi. Naime, uriniranjem prvi čovek će zaustaviti vatrenu stihiju i kultivisati svoj instikt i tako postaviti temelje u daljnjem razvijanju kulture.
Međutim, šta se desilo u međuvremenu da jedna fiziološka aktivnost kao što je uriniranje zadobije ne-kulturnu konotaciju, ostaje nam samo da pretpostavljamo da je to zbog dominacije dihotomije primitivno-civilizovano koja je u sebe usisala sve, pa čak i neke teološke ideje (ovde mislimo na stavove Hans Urs fon Baltazara koji govori o nekakvoj vulgarnoj vrsti teologije koja može biti duhovno-aristokratska i kosmičko-demokratska itd).
Kako god, zamislimo samo za trenutak kako izvesni Đuro urinira uz Ajfelov toranj u Parizu ili Big-Ben u Londonu. Reakciju javnosti možemo pretpostaviti. Ipak, realno pitanje je: zašto takva reakcija? Jer, fiziološko vršenje nužde niti je kriminalan niti nemoralan čin. Uz to što je zdravo, uriniranje uz Ajfelov toranj, ne nanosi bol i štetu drugom čoveku. S druge strane, izvesno je kada bi isti ovaj Đuro urinirao na otvorenom polju negde u Šumadiji, pred hiljadu ljudi, to bi se smatralo za nešto korisno organskom svetu (podražavanje poljoprivrednoj kulturi), i tu ne bi bio problem. Međutim, stvar je u tome što rečenica „Đuro piški uz (na) Ajfelov toranj“, zvuči užasno. Ne zvuči to ružno zbog neprikladnog mesta na kojem Đuro piški, nego pre će biti zbog veličanstvenosti i uzvišenosti Ajfelovog tornja. To zvučanje je temelj na kojem počiva moderna evropska kultura. A zvukovi, poznato je, pripadaju oblasti čulnosti tj. estetike. Iz ovakve estetike, rodio se i bonton. Bonton u svojoj osnovi predstavlja dobar zvuk, kako i kaže sâm pojam le bon ton. Naš odnos prema zvuku ili slici čini nas primitivnima ili kulturnim. Jedan Evropljanin od vremena Romantizma praktikuje svoju kulturu tako što uživa u umetničkim delima i nadahnjuje se estetikom koja je efekat datog umetničkog dela, a potom takvi efekti postaju pozadina njegovog društvenog angažmana. Naime, evropski čovek postupa u skladu sa dobrim zvukom i iza sebe ostavlja déla koja lepo izgledaju. Za takvo kulturno delanje, kao što trdi Šiler, ne postoji nikakvo logično i razumsko opravdanje, već je na snazi čista estetika tj. ono što (ne) zvuči i (ne) izgleda lepo. Od tada „kultura govori u prijatnim tonovima“, tvrdi Teri Iglton. Ozbiljan bunt protiv takve kulture koju je doveo do apsurda, vidimo na primeru Aleksa iz Bardžisove Paklene pomorandže, u čijem liku gledamo jednog sociopsihopatu koji uz rušenje svih kulturno-civilizacijskih normi zapadnog sveta, upada u čulne ekstaze slušajući Mocarta, Baha, Betovenove simfonije, Das Bettzeug Frifriha Giternfenstera itd.
Nakon svega, prijatan zvuk i lepa slika, ostali su do danas ideal zapadno-evropske kulture. U zapadnoj Evropi svi društveni odnosi mere se blagim zvukom i lepom slikom, odnosno blagim i prijatnim obraćanjem prema drugim ljudima i neprekidnim traženjem dobrog kadra kao pozadine naših društvenih aktivnosti (tu spada i „selfi“ epidemija). Setimo se, ovom prilikom i naučnika iz Egziperijevog Malog princa koji otkriva nepoznatu kometu. Niko na Zapadu nije poverovao u njegovu „naučnu istinu“ dok se naučnik nije obukao u lepo odelo. To su dakle kulturni dometi zapadnog sveta. Problem danas leži u tome, što Zapad više nije geografski pojam kako misli H. Janaras, nego je to postala opšta kategorija; svudaprisutni naš svet. Ipak, na prostoru geografske zapadne Evrope, kulturni život je intenzivniji nego na Istoku, otuda svako ko poživi neko vreme na tim prostorima uočava brzo kod ljudi ove fenomene kroz dve kulturološke matrice: prijatan ton i neprirodan osmeh. Usuđujemo se da kažemo čak i to, da u savremenoj geografskoj zapadnoj civilizaciji, najbrutalnije stvari, najgore laži i klevete ako se saopšte u lepom i prijatnom tonu sa ukočenim osmehom na licu, prolaze, a najveće i najdublje istine jednako kao i dokazi nečije pravednosti i ispravnosti ako se saopšte oštro, uz malo podignut ton, propadaju.
Koliko je ovo izvesno, postoje i neki drugi svakodnevni primeri. Naime, nedavno je jedan naš bračni par tragično izgubio sina u Nemačkoj. Policajka koja je zakucala u ponoć na vrata njihove kuće, pojavila se sa osmehom na licu i kao da ih obaveštava da su dobili sedmicu na lotou, umilnim glasom im je saopštila: Ihr Sohn ist tot. A kada je otac pokojnog mladića počeo da vrišti od duševnog bola, psuje i galami,oni su se sablaznili njegovim tonom i pozvali u pomoć „stručni tim“. Neprijatan zvuk, strašan ton unesrećenog oca, nadjačao je dakle tragičnost gubitka njegovog mladog sina. Ovo zovemo krizom kulture.
Ova kriza je počela mnogo ranije. Na nju su ukazivali svojevremeno Adorno i Horkhajmer, a pre njih Frojd. Po njima opasnost kulture leži u tome što ona sa svojim institucijama guši i minimalizuje prirodu i prirodnost. Za nas hrišćane, ova opasnost je takođe na snazi. Pored svih kvalitetnih sadržaja koje je Crkva vekovima crpila iz kulture, mora se podvući razlika: kultura idealizuje svet i prirodu, Crkva preobražava svet i prirodu. Otuda, odnos Crkve i kulture mora se preispitivati, jer kultura pored svih tih dobrih sadržaja, u Crkvu i njenu teologiju unosi neprirodnost, formalizam koji od Njenog bića pravi kult–uru i smeta joj da bude izvorna Božanstvena liturgija u koju ulazi sva priroda. Za Crkvu i njenu teologiju, ispitivanje prirode (božanske i ljudske), predstavlja neiscrpni teološki diskurs, dokle Hristos ne dođe. Otuda, jezik teologije neka bude formalno jezik kulture datog vremena, ali ne sme da bude prijatan i umiljat („propovjedaj riječ, u vrijeme i nevrijeme, pokaraj, zaprijeti, utješi…“ 2 Tim. 4, 2), jer jezik teologije ne služi za idealizaciju tj. fantaziju („um koji mašta ne bogoslovstvuje“), niti reč Božija „češe po ušima“ (2 Tim. 4, 3), već jezik teologije služi procesu preobraženja .
Kako god, za kulturu ipak ima nade. Kada se rađala moderna evropska kultura, na ulicama grada Brisela osvanuo je spomenik Dečak koji piški (Manneken Pis) koji po nekima datira čak iz 1409. godine. Danas ljudi dolaze u Brisel u kolonama da vide Dečaka koji piški. Realno, koji je kulturno-umetnički domet statue Dečaka koji piški? Pre bi se reklo da je u pitanju nostalgija; žal evropskog čoveka za izgubljenom prirodnošću koja je nestala visokim razvojem kulture. Ovo je šansa za Crkvu i njenu teologiju. Međutim, ako nam rečenica „Đuro piški…“ ne zvuči lepo, to dokazuje da je naša kultura na visokom nivou, ali nam je zato hrišćanstvo u krizi.
