Аутографи

Ко није са нама, тај је…

Пабло Пикасо, Герника, 1937.

Дакле, ко није са нама, тај је против нас! (Макијавели, Владалац)

Многи са правом критикују реални социјализам због своје искључивости. Социјалистички експеримент је деценијама градио једноставну бинарну слику света у којој постоје израбљени и израбљивачи, одн. пролетери и буржоазија. Са друге стране, Запад је имао своје виђење света по којем су они добри момци, док су сви остали дехуманизовани, празни и зли. Медији су беспоштедно трошили енергију да прикажу слику о дивном и богатом Западу, наспрам одвратног Истока, људи ниже вредности. Холивудска продукција своје највеће блокбастере ствара потхрањујући овакву слику стварности. Свет се дели на добре и зле, а ову поделу је потребно што пре схватити и прихватити. И тако деценијама имамо, са обе стране, наративе о свету који није тако компликован, комплексан – свету који је једноставан, подељен на добро и зло. Уз добро, онако како се дефинише, морају сви бити, док је зло, како га виде, осуђено на одбацивање. 

Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. 

Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет.

„Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40)

У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ 

Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. 

Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. 

Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања.

„Који није са мном, против мене је“ (Мт 12, 30)

Ове Христове речи, могли би да наведемо као супротност претходним цитатима о интегративном деловању Христовом. „Који није са мном, против мене је“ (Мт 12, 30; уп. Лк 11, 23). Међутим, ако пажљивије читамо цели одељак, видимо да је заправо и овде у првом плану сабирање – интеграција човечанства. Јер у истом стиху се каже, „и који не сабира са мном, расипа.“ Дакле, у послу сабирања и укључивања мноштва људи у заједницу верних морамо сви делати. Онај ко не разбија човечанство, него учествује у делу сабрања и он је са Господом, па чак и ако није формално члан Његове заједнице (Мк 9, 40). Код Луке и Матеја је акценат на личном, „ко је против мене“ – док код Марка имамо акценат на заједници – „Ко није против нас.“ Дакле, личност (ја) ради на интеграцији људи и света (ми). У односу на персонални карактер код Лк и Мт, Мк нам доноси комунитарни карактер. Свака личност (персонално) која делује на интеграцији (комунитарно) заједнице у духу љубави и вредности Царства Божијег јесте део Христове заједнице. Персонални карактер Христове личности сабира човечанство, па тако свако онај који тежи Христу, у свом личном успињању позван је да сабира човечанство – а не да га подваја. На крају свог пута, на крсту, Христос уједињује све људе – јер сви умиремо. Наш пут почиње са подвајањем, са дељењем људи на „ове“ и „оне“, на „наше“ и „њихове“, али што се више уподобљавамо Христу, што постајемо сличнији Њему, свака таква подела мора да се лагано укида и претвара у интеграцију која превазилази формалне границе: етничке, полне, конфесионалне.

Христова порука која води ка интеграцији човечанства, често је изазвана стиховима из Лукиног јеванђеља: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12, 32). Наиме, чини се као да ови стихови указују да су хришћани осуђени на то да буду мала група, те је стога потпуно оправдано посматрати свет кроз оптику црно-бело, где је мало стадо она истинска група хришћана док су остали осуђени на пропаст. Овако тумачени стихови, веома лако могу одвести у подгревање ексклузивног менталитета (секташког).

Међутим, Христос се обраћа тренутној историјској заједници у овим стиховима, те их он и назива правим називом – „мало стадо“. Његове речи нису изречене као апсолутна истина за будућност, него као опис тренутне ситуације. Да је којим случајем неко од Његових ученика ово разумео као пророштво, тада се Апостоли не би трудили да прошире поруку хришћанства свим народима света. Сигурно је да онда ни Апостол Павле не би дао део себе у ширење хришћанства целом свету. За најближе људе око Христа ови стихови су били историјски условљени, а никако не изговор за нерад и небригу за друге.

„Без припадања“

У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. 

Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. 

Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања 

error: Content is protected !!