Autografi

Kamera na pragu Crkve

Remedios Varo, Uvelo lišće, 1956.

Kraj 19. i početak 20. veka, između ostalog, označava period kada se čovekov pogled na zabavu i primanje informacija radikalno menja – u ljudski dom se useljava televizija. Već pred kraj 20. veka u kuće ulaze privatni računari čija je revolucija, na koju čovek nije spreman i koja još uvek traje, odmah implicirala smrt televizije. No, televizija se i dalje drži, manje poput izranjavljenog junaka i više poput fantoma – ona nam u svoj format pakuje stavove pojedinaca, političku propagandu, bućkuriše istorijskih i naučnih činjenica i izmišljotina, kao i sve što se može prirediti u vidu spektakla.

Poput utvare, televizija dolazi i na prag Crkve, sa namerom da uradi jedino što može – da prikaže događaj i, eventualno, da komentar na njega. Liturgija, koja predstavlja neponovljivo iskustvo zajednice, televizijskim postupkom može jedino da bude „objektivizovana“. Sveštenstvo i narod postaju akteri, ikonostas scenografija, a Evharistija najviša tačka spektakla, nešto što gledalac može pomno da posmatra, ali ne u njoj i da učestvuje. Nije ni čudo što televizijski reditelj, koji nije mnogo zalazio u crkve, Liturgiju režira kao i koncert, da bi posle lupao glavom o zid kada vidi krajnji rezultat – u većini slučajeva, i narod i sveštenstvo su kamerama okrenuti leđima, pošto je Liturgija utemeljena u odnosu čoveka prema Bogu, a ne u odnosu zabavljač (izvođač) – publika. Čak i sa prevazilaženjem ovog problema, odsustvo ličnog iskustva će gledaocu biti sasvim evidentno, čak više nego nedostatak fizičkog prisustva na nekom sekularnom obredu koji je dizajniran da bude prijemčiv i kamerama.

Izgleda da televizija svoje prisustvo na Liturgiji opravdava jedino time što Crkva ne postoji u vakumu, i čini se da su hrišćani pozvani da učestvuju u svojim konkretnim životima čiji je tehnologija neodvojiv deo. Internet je pun hrišćanskih foruma i portala, hramovi imaju svoje sajtove, fejbuk stranice i tviter naloge… Moglo bi se reći da je televizija neka vrsta nužnog zla, i da se kao takvo, njeno fantomsko prisustvo u Crkviopravdava. Da, možda ona ne može da predstavi dubinu i dinamiku Liturgije, ali ona ljudima ipak pruža mogućnosti na koje su navikli, jer su one sastavni deo njihovih života. U tom društvenom smislu, prisustvo televizijske emisije ili televizijskog dokumentarca u crkvi sebe može pokušati da opravda činjenicom da bi njegovo odsustvo uticalo na društveno otuđivanje i marginalizaciju Crkve. Ali šta je sa filmom?

Da budem precizniji – šta je sa dokumentarnim filmom koji prevazilazi televizijski format? Za razliku od televizije, (dokumentarni) film nema nameru da objektivizuje doživljaje pretvarajući ih u događaje (što ne kritikujem samo po sebi, ali sve ima svoje mesto), već da dokumentuje istinu, i to ne kao statičnu (=objektivnu) činjenicu, već kao smisao onoga što se govori i čini – da je korišćenjem dokumentarističkih metoda predstavi u obliku narativa. To sve zvuči lepo, ali šta to znači za Liturgiju? To znači da će film sebi dozvoliti mogućnost da u potpunosti „manipuliše“ vremenom Liturgije, predstavom odnosa prisutnih, možda će koristiti kadar iz jednog hrama i snimak pojanja iz drugog, i tako dalje. Jedna od osnovnih karakteristika filma je dinamično građenje odnosa kroz biranje uglova i planova (dok ih televizija gradi kroz sisteme kamera koji su daleko više formalni i statični). Druga osnovna odlika je postojanje dve vrste vremena: realno vreme i filmsko vreme. Publika doživljava filmsko vreme, i dok ono implicira realno vreme odvijanja događaja, mogućnosti manipulacije su mnogobrojne. Televizija poput „objektivizujućeg duha“ iskustvo pretvara u predstavu, a sebe pokušava da unapred opravdava u vidu jedne nužnosti, S druge strane, film poput bogalja ulazi na zadnja vrata Crkve. Film, kao konkretno umetničko delo, tek mora da opravda sebe! Televizijska emisija možda rizikuje kakvu slučajnu blasfemiju pogrešno predstavljajući ono što pokušava da prikaže na što verodostojniji način, a film, poput svake umetnosti, predstavlja rizik sam po sebi.

Liturgija je poziv na spasenje svih, a umetnost je poziv na grupnu terapiju. U oba smisla je reč o nekakvom izlečenju kroz drugog, i čini se da dokumentarni film tog „drugog“ zaista stavlja u prvi plan, tj. da za to ima najviše potencijala. U tome se sastoji rizik umetnosti, a posebno (dokumentarnog) filma – pozvan je da ispuni svoj potencijal i postane autentična projava Istine. Ne da objektivizuje doživljaj, već da događaj stavi u ličnosni kontekst autora, stvarajući jedan potpuno novi horizont na kojem su drugi pozvani da učestvuju. Određene grane umetnosti uveliko postoje kao sastavni elementi liturgijskog doživljaja, a sedma umetnost, posebno u vidu dokumentarca – jer koristi prave, autentične ljude i situacije koje je nemoguće kontrolisati poput fiktivnih likova – pozvana je da se ostvari u vidu posebnog, neponovljivog umetničkog izraza koji stvara nove horizonte i stvara novu perspektivu za novi film, za novi odnos, dakle i za novi rizik.

Nikola Đakovac