Аутографи

Каин и Авељ – братоубиство

Џејмс Мекменамин, Каин и Авељ, 2001.

Потом Каин рече Авељу,
брату своме: пођимо у поље.
Али деси се да када бѣху у пољу,
устаде Каин на Авеља брата свога и уби га.

Одмах на почетку Библије, послѣ извѣштајâ о стварању човѣка и првородног грѣха говори се о Каину и Авељу. Према светописамском тексту Каин и Авељ су били синови Адама и Еве. Каин је постао ратар, док Авељ бѣше пастир. Када су приносили жртве, Бог је погледао Авељеву жртву не марећи за Каинову. То је Каина страшно расрдило и изазвало мржњу према брату – појавила се завист. Због тога га Бог упозорава на опасност која долази из њега самога. Када су остали сами у пољу „устаде Каин на Авеља брата свога, и уби га“. На Божије питање: „Гдѣ ти је брат твој Авељ?“, Каин одговара: „Не знам, зар сам ја чувар брата свога?“. За казну Бог га проклиње: „да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје“, и прогони на исток стављајући му знак: „и начини Господ знак на Каину да га не убије ко га сретне. И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према Едену“. Према даљем опису Каин се тамо жени и подиже град којег именује по свом сину Еноху. 

Приповѣст о Каину и Авељу је кратка (Пост 4, 1-17) и сем наведених не доноси готово никакве друге информације. Читањем текста отвара се доста питања на која није могуће дати поуздан одговор. Та чињеница је кроз каснију историју тумачења остављала доста ‘креативног простора’ за стваралачку имагинацију и даља тумачења. Тај феномен су поједини патристички тумачи звали „скраћени говор“. Текст је перципиран нешто као прозор кроз који се гледало у свѣт библијске стварности. „Скраћени говор“ или ‘креативни простор’ тумачи су углавном попуњавали парафразама заснованим на богословским, логичким и унутарписамским претпоставкама. Као и уобичајено, и овом тексту треба прићи из одговарајуће перспективе. То значи да треба истражити контекст у којем је настала приповѣст и фокусирати се на елементе који су наглашени у тексту. 

У позном јудаизму и каснијој хришћанској егзезези ова приповѣст је тумачена тако што су Каин и Авељ схватани или као појединачне личности, или пак као типови људи који у себи носе одлике Каина и Авеља (Филон Александријски). Тек негдѣ од половине XIX вѣка појављују се тумачења која у ликовима прве браће виде колективне идентитете, то јест иза Каина и Авеља се крију каснија племена или народи. За такво мишљење постоје оправдани разлози. Феномен поистовѣћивања појединца са групом познат је и врло распростањен у Старом Савезу. Тако су патријарси често представљени као корпоративне личности, у којима се огледао каснији Израил. У пѣсми из Пост 49, Јаков је Израил, а имена његових дванаест синова час значе једну личност, час читаво племе. Упадљиво је и то како се Јудино племе, када је пошло да узме земљу која му је пала у дѣо подѣлом Ханана, обраћа племену Сименовом: А Јуда рече Симеону брату своме: пођи са мном на мој дио… (Суд 1 3). Слични примери се могу видѣти у Понз 26 2-10, ИНав 7 10-18, Пс 44 итд. С друге стране, ако се текст покуша реконструисати у смислу да приповѣст говори о реалним историјским догађајима, запада се у озбиљне егзегетске проблеме. Ту се поставља неколико нерѣшивих питања: 1) Ко је могао да сретне Каина и и да га убије, када није било људи сем њега и родитеља? 2) Кога је Каин оженио, када је отишао на исток? 3) Зашто је градио град и коме? Тешко је претпоставити да писац није био свѣстан таквих потешкоћа. Упитно је да ли се овдѣ говори о потомцима првих људи у дословном смислу. Логичније би било да се приповѣдач обраћао својим савременицима, а да је текст дао и универзалније значење.

У савременој библијској егзегези преовладава мишљење да се иза лика Каина и Авеља крију колективни ентитети. Неки библисти, који нагињу колективном тумачењу, сматрају да се иза лика Каина налази племе Кенејаца, док се иза Авеља крију Израилци. Темељнија изучавања овог текста показују да је колективно тумачење оправдано. Проблем представља поистовѣћење Кенејаца са Каином. Та теза упоште није извѣсна. Прѣ свега, поставља се питање: зашто би на тај начин било представљено племе са којим Израилци нису имали лоше односе? Мојсије се оженио из племена Кенејаца (Пост 15 19; Бр 24 21; Суд 4 11.17; 1Сам 15 6; 27 10; 30 29). Ниједан библијски текст не изражава нетрпељивост према Кенејцима, напротив. Пошто су били благонаклони према Израилцима за врѣме Изласка, касније им Саул поручује: „идите, одвојити се, уклоните се од Амаличана, да вас не бих потерао с њима, јер сте ви учинили милост синовима Израиловим када су ишли из Египта“ (1Цар 15 6). Јаила, жена Евера Кенејца, убила је Сисару, који је био непријатељ Израила (уп. Суд 4 17-23). С друге стране, повезивање имена Каин са Кенејцима се нигде у Писму не доводи у такву везу (уп. Бр 24 21-22). Све то указује да Израилци и Кенејци нису били међусобни непријатељи, и да је тешко повѣровати да се иза лика Каина прикривају Кенејци.

Један други народ је кроз дуг историјски период био у непријатељском односу са Израилом, све док га Израилци нису коначно савладали. Били су то Хананци, народ који је са Израилцима углавном био у непријатељском односу. Од уласка у Обећану земљу, све до Давидовог успостављања власти на тим подручјем владали су међусобни сукоби. Поред војних обрачуна, ханански култови су Израилцима били велико искушење у религијском смислу. Библија врви од таквих свѣдочанстава (уп. Понз 32, 17; 1Цар 11, 1-10; 16, 30-33; Јер 7, 18; Ос 4, 12-14; Ам 2, 8; 5, 26). Међусобна супростављања су се морала дубоко одразити на Израилце. Стога је извѣсније да се иза Каиновог лика крију Хананци. Приповѣст о Каину и Авељу је настала у периоду раног Израила, управо када су Израилци са Хананцима били у вишеструким сукобима. Хананци су задуго били војно надмоћнији, поготово у доба судија. Тада су ханански култови, због преласка на сѣделачки начин живота, били веома привлачни Израилцима. У приповѣсти се одражавају животне околности карактеристичне за земљорадничка и сточарска друштва. Писац је те напетости пројектовао у рану прошлост, на почетке човѣчанства. То је, иначе, литерарни и теолошки манир близак библијским писцима. Тако да је приповѣст о Каину и Авељу историјска пројекција онога што се дешавало између Хананца и Израилаца. У том периоду Хананци су били ратари, док су Израилци били више номади-сточари. 

Интенционо гледано, у овој причи се говори о злоћи Хананаца који су насртали на Израилце. Авељ је представљен као безазлени пастир, док је Каин срдити ратар и убица. Занимљиво је да се етимологија имена Каин изводи од глагола qnhстећи, задобити, што указује на Хананце који су били земљопоседници. Авељ се изводи од jbl и значи водити (стада по пашњацима). Иначе, мотив сточара/пастира дубоко је био присутан у свѣсти Израилаца. Двојица највећих синова Израила – Мојсије и Давид – били су пастири (уп. Изл 3 1; 1Сам 16 11.19; 17 15). Приповѣст је вишеструко слојевита. Писац истовремено хоће да каже да земља на којој живе Хананци не припада њима. Бог прогони Каина у земљу „Нод“ – што у прѣводу значило „пуста и ненасељена“. То је вѣроватно пространа пустиња, источно од Ханана. У њој је требало да живи Каин и његово потомство. Израилци су дошли у Обећану земљу, коју су насељавали Хананци. На овај начин се тематизовало питање земље: Хананци треба да иду у земљу свог претка, а Обећана земља припада Израилу. Као што је некада Бог Адаму и Еви дао Еден, тако је касније Израилцима дао Обећану земљу. Каин је требало да буде луталица, јер живѣти у земљи Нод значи „бити без дома, луталица“, такође „бити без мира“. У пренесеном смислу, то је значило да Каину не припада земља око Едена, која је из перспективе каснијих Израилаца – гдѣ је и настала ова приповѣст – била више него јасна асоцијација на Обећану земљу. Ту земљу је Бог дао Авељовим наслѣдницима – Израилу. 

Карактеристично је што Каин подиже град, те га именује по своме сину Еноху. У историјском смислу, то представља бесмислицу. Град је одлика тек развијенијих култура. Али и ту се види још једно историјско супротстављање Израила и Хананаца. Наиме, треба узети у обзир да су старосавезни теолози у то доба имали нарочито негативан однос према градовима у којима су живѣли Хананци. Чак не само према Хананцима него градској цивилизацији уопште. У тадашњим градовима, и иначе цивилизованом друштву, владало је строго хијерархијско устројење, како у политичком тако и економском смислу. Постојали су мање бројни слојеви богатих и већина сиромашних. Био је то класичан робовласнички систем. Израилцима то је био омражен друштвени оквир. Они су управо побѣгли из таквог система у Египту. Писац стога и хоће да каже да су градови и цивилизација производ братоубиства, чији је оснивач Каин (Августин је Каина сматрао становником земаљског града). Историјски гледано, то је тачно. Сложенија друштва, кадра да подижу градове, почивају на премоћи једних на уштрб других. То је класичан систем израбљивања, који води моралном посрнућу. Чак се у родослову Каинових потомака види све израженија декаденција. Један од његових потомака – Ламех био је први бигамиста, први ко је одступио од еденског идеала, и неко ко је узео суд у своје руке умѣсто Бога „убићу човѣка за рану своју и младића за масницу своју“ (4 23).

Важан аспекат у овој приповѣсти је то што Бог узима Авељову жртву, а не Каинову. У томе се види базична блиског Каина са Хананцима, јер су ханански култови углавном били везани за ратарство. У прѣводу то је значило да Богу нису миле хананске жртве. Наравно, проблем није био тек ритуалног карактера. Прихватањем жртве, Бог фаворизује религијски систем; док не прихватањем, одбацује. Ханански религијски систем био је експлоататорско-робовласнички, који је библијском Богу био мрзак. Стага не прихвата такву жртву. Авељева је жртва – жртва пастира, то јесте Израилаца и њихових праотаца. Приповѣст посредно указује да је Богу угодна управо таква жртва. Тежње номадском животу и пустињи често су старосавезним теолозима били идеали у којима се остварује слобода и правда – егалитарна заједница Божија. Један од мотива писања свакако су били стални изазови хананских култова. Израилци су прелазећи на сѣделачки начин живота, били склони прихватању таквих ритуала.

Међутим, текст нема само историјско значење. Упитно би било зашто би се приповѣст као таква налази уопште у Библији, поготово на самом почетку. Пројектовани опис некадашњих односа између Хананаца и Израилаца за касније генерације не би имао неког посебног егзистенцијалног смисла. Дубље анализе показују да је ова приповѣст врло богата значењем, те да има изразите егзистенцијалне импликације. Наиме, она се у литерарном и теолошком смислу ослања на причу о прародитељском грѣху. Према овом опису, грѣх је брзо ушао у срце људи. Код прародитеља појављује се змија као подстрекач на зло, што значи да зло долази споља и поробљује људску гордост и радозналост. У случају Каина, зло долази изнутра, из човѣка. Посебно је карактеристично Божије одвраћање Каина од грѣха послѣ приношења жртава: „Зашто си љут, зашто ти је лице намргођено? Јер ако право радиш, ведрином сијаш. А не радиш ли право, грѣх ти је као звѣр на прагу што те вреба; још му се можеш одупрѣти“ (Пост 4 6-7). Каина је већ поробила завист и мржња. Бог увиђа зло које излази из Каина и упозорава га да му се може одупрети. Грѣх је вољни акт, којем се човѣк може супротставити. Дакле, човѣк није по природи зао него зло излази из слободне воље. Каин умѣсто да се обузда, чини својевољни грѣх.

Покретач Каиновог грѣха била је завист, која изниче из нарцисоидности. Занимљиво, да је Филон сматрао Каина архетипском нарцисоидности. Убиство Авеља учињено је из зависти (уп. Јефрем Сиријски, Кирил Александријски, Симеон Нови Богослов). Управо је то тачка, гдѣ овај текст добија своје пуно и универзално значење. Заправо, то је прича о сваком од нас, о нашој нарцисоидности и зависти (Амвросије Милански). Ту се наратив претаче у егзистенцијал, илити прича добија наравоученије. Колико је пута сваки човѣк још од дѣтињства био обузет завишћу. Бројка би се могла упоредити са „звѣздама на небу и пѣском на обали морској“. Довољно само је да неко ближњи – брат или сестра – имају бољи третман од стране родитеља у неком тренутку па да плане огањ зависти. Завист се одрастањем и старењем само умножава и води до сукоба и мржње. Успѣх другог је извор бола и фрустрације, која као у Каиновом случају у крајњој линији води братоубиству. Приповѣст о Каину и Авељу је заправо опомена сваком човѣку да увиди куда га води завист, да увиди шта значи самољубље. Нажалост, савремени концепт живота управо иде на руку таквом психолошком профилисању. 

Истовремено ту је и глас Божији, који говори да се човѣк може одупрѣти грѣху. Стога ову приповѣст ваља читати кроз призму сопственог искуства. Сваки пут када на ближњег погледамо обузети завишћу у нама се буди Каин, који вреба само згодну прилику. Наравно, вребање прилике се односи на све врсте пакости које се чине ближњем, односно другом човѣку. С друге стране, Каин је човѣкова стварност или ‘усуд’, његова клица постоји у сваком људском бићу. То је архетипско, што у основи значи да су завист и борба против зависти свакодневна реалност кроз коју човѣк пролази. Завист као производ слободне и острашћене воље, и позив Божији да се одупремо грѣху, као слободна и боголика бића. На сваком је човѣку да ли ће грѣх пустити у срце или ће му се одупрѣти. А то је цѣна слободе…