Autografi

Kada kažu: mir je i sigurnost… (1Sol 5, 1–3)

M. Makarti, Buđenje

Period rane Crkve je period intenzivnog očekivanja Drugog dolaska Hristovog. Vera da  je Gospod „blizu“ izražena je na različite načine i kod različitih autora novozavetnih spisa. Jedna od najupečatljivijih refleksija na tu temu nalazi se u najstarijem spisu Novog Zaveta, u poslanici 1. Solunjanima ap. Pavla. Naime, na upit Solunjana šta će se dogoditi sa onim hrišćanima koji su umrli ne dočekavši Drugi dolazak Hristov, apostol daje odgovor u 1Sol 4, 13–18. Pošto je crkvenoj zajednici u Solunu izložio svoje viđenje drugog dolaska Gospodnjeg, posebno se osvrnuvši na sudbinu onih koji su usnuli u Gospodu, ap. Pavle se vraća na još jedno pitanje vezano za poslednje dane ovoga sveta: „A o vremenima i rokovima, braćo (i sestre), nije potrebno da vam se piše, jer vi sami dobro znate da će dan Gospodnji doći kao lopov u noći, jer kada kažu: mir je i sigurnost, tada će naići na njih iznenadna pogibija, kao bol na trudnu ženu, i neće (to) izbeći“ (5, 1–3).

Povezanost ovog odeljka sa prethodnim tekstom je evidentna: najpre, pitanje koje se nameće iz izlaganja eshatoloških događaja u 4, 13–18 glasi: kada će se sve to zbiti? U 5, 1–3 sledi odgovor na to implicitno pitanje: ne znamo, ali zbiće se izvesno i zbiće se iznenada, te je, stoga, potrebno da živimo u budnosti i pripravnosti (5, 4–8). Drugo, formulacijom „jer vi sami dobro znate“ apostol, između ostalog, rekurira na prethodni tekst 4, 9 („A o bratoljublju ne treba da vam se piše, jer ste sami od Boga naučeni da se ljubite među sobom.“). Radi se, dakle, o jednoj stvari koja je Solunjanima poznata, ali apostol želi iznova da je izloži. Njemu je stalo da podseti hrišćane da odgovorno čekaju dan Gospodnji, pri čemu se više pasivnom prizvuku „čekanja“ pridodaje budnost, spremnost, aktivnost: „zato nemojmo spavati“ (5, 6).

Vremena i rokovi

Formulacija „vremena i rokovi“ prisutna je u biblijskoj i judejskoj tradiciji i primenjuje se da izrazi ubeđenje da je Bog već odredio kada će nastati poslednji dani ovoga sveta, tj. kada će nastupiti kraj sveta (Dan 7, 12; Prem 8, 8; Dap 1, 7; 3, 20). „Vremena i rokovi“ stoji za niz događaja koji će se odvijati u vremenu pre nego što nastupi dan Gospodnji. Ova tema zaokupljala je mnoge poznojudjske i ranohrišćanske mislioce i njihove zajednice, o čemu svedoči rasprostranjenost apokaliptičke literature. Svakako da su prepoznavanje znakova vremena i pokušaj da se „pogodi“ kada počinje odvijanje događaja koji vode ka danu Gospodnjem bile preokupacije verujućih ljudi. Međutim, apostol Pavle ovde ništa ne govori o tome kada, već kako će se to zbiti. Čak se množina „vremena i rokovi“ sažima u jedninu jednokratnog upada lopova usred noći (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), kao i jedninu jednog oštrog bola (ἡ ὠδίν) koji nailazi na trudnu ženu.

Dan Gospodnji

Da će pak „vremena i rokovi“ rezultirati danom Gospodnjim koji će doći kao lopov u noći, iznenada i neočekivano dakle, Solunjani dobro znaju. Odakle oni to znaju, Pavle ne kaže direktno. Moguće je da oni to znaju iz njegove usmene propovedi ili iz biblijske tradicije (Am 5, 18–20; Joil 2, 1; Is 13, 6.9; Ez 7, 10; 13, 5), ili pak iz opšteg hrišćanskog predanja (up. Lk 12, 39; Mt 24, 43; 2Pet 3, 10; Otk 3, 3; 16, 15). Noć koja je vreme mira, sigurnosti i spokoja biva vreme kada se pojavljuje lopov koji ugrožava idilu porodičnog doma. Jedino što se hrišćanima može preporučiti je budnost: „zato nemojmo spavati“ (5, 6). Ne treba dozvoliti da spokoj noći deaktivira potrebnu pažnju: pošto dan Gospodnji dolazi kao lopov u noći.

Ova metafora je veoma slojevita. Ne radi se o tome da je čovek u noći bespomoćan pred lopovom, već o tome da treba da bude spreman da on dolazi, da njegov dolazak ne treba da ga iznenadi. S druge strane, dolazak dana Gospodnjeg je u misaonom svetu hrišćana jedan krajnje pozitivan događaj, a za njega se koristi metafora lopova, nešto, dakle, vrednosno posmatrano, veoma negativno. Poređenje je, međutim, u onoj tački u kojoj treba naglasti svu prepredenost, obučenost i sposobnost lopova da iznenadi, odnosno, da se, koristeći spokojstvo, tišinu, mir i bezbrižnost – za šta je metafora noć – pojavi niotkuda i naruši mir i sigurnost doma.

Mir i sigurnost

Reč εἰρήνη Pavle inače ne koristi za iluziju mira, mada je ovde takva upotreba verovatnija. Moguće je da se εἰρήνη καί ἀσφάλεια smešta u starozavetne sporove o lažnim prorocima (Jer 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ez 13, 10; Mih 3, 5). Moguće je da apostol povezuje lažne proroke i rimsku političku propagandu sveopšteg mira pax et securitas, želeći time da poruči da je politička stabilnost rimskog carstva i mir koji ona garantuje samo privid, slično kao što je noć privid sigurnosti. U oba slučaja radi se o prividu pošto političkom miru preti pogibija, kao što tišina noći biva narušena upadom lopova. Pogibija nailazi „na njih“: na one koji su izvan Crkve, nisu hrišćani ili na one koji nisu budni i koje lopov iznenađuje?

Moguće je da se Pavle ovde distancira od svih onih, neznabožaca i hrišćana, koji su uljuljkani u pax romana i svoj identitet vezuju za jedno prolazno političko stanje. Naravno, hrišćani iz Soluna kojima piše tu ne spadaju. Metafora trudne žene koju spopada bol dodatno pojačava Pavlovo biblijsko ubeđenje o izvesnosti i neizbežnosti kraja sveta, kao i bolu koji će ga pratiti. To je snažan, višetruko posvedočen biblijski motiv (Is 13, 6–8; 26, 16–19; Jer 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Mih 4, 9; Rim 8, 22; Mk 13, 8; Mt 24, 8). Solunjani ne treba da posustanu u budnosti i spremnosti jer dan Gospodnji sigurno dolazi i to onda kada mu se najmanje nadamo. Budnost se pak praktikuje verom u Hristovo spasiteljsko delo (5, 9–10) koja se očitava u realnosti crkvenog života, u građenju novih međuljudskih odnosa u ljubavi i radosti (5, 11–22), na koje nas je pozvao Bog istinskog mira (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23).

Znakovi rata ili znakovi mira?

Odeljak koji smo analizirali pokazuje da mirnodopska vremena mogu biti zamka za one koji se u njima uljuljkaju i prepuste bezbrižnom snu. U sinoptičkoj apokalipski (Mk 13), naprotiv, danu Gospodnjem prethode ratovi, stradanja, nasilje, jedno opšte ratno stanje: „A kad čujete ratove i glasove o ratovima, ne plašite se jer treba tako da bude; ali to još nije kraj… ali u te dane sunce će se pomračiti i mesec će izgubiti svoju svetlost i zvezde će padati s neba i sile nebeske pokrenuće se… tako i vi kada vidite da se ovo zbiva znajte da je blizu kod vrata“ (Mk 13, 7.24–25.29). Tu metafora lopova u noći ne igra nikakavu ulogu, pošto dan Gospodnji ne dolazi iznenada, već se polako približava što se može pratiti kroz događaje iz okruženja.

Kako, dakle, razumeti ove protivrečnosti u biblijskim tekstovima? Hoće li dan Gospodnji doći iznenada kada je mir i sigurnost ili će dolaziti postepeno, tako što će mu prethoditi mnoga vidljiva stradanja? Istorijska potka ljudske egzistencije je nepostojana, promenljiva; iskustvo razaranja Jerusalima u Mk 13 i iskustvo pax romana u 1Sol 1, 2 oslikavaju se u predstavama o tome kako će doći kraj sveta. Kako god on da dolazi ljudi će uvek biti u neznanju je li to taj dan ili nije: „Pazite, bdite i molite se; jer ne znate kada će vreme nastati“ (Mk 13, 33). U kakvim god okolnostima živele generacije verujućih hrišćana biblijska poruka je nedvosmislena: „zato nemojmo spavati“ (1Sol 5, 6).