Pavel Filonov, Egzekucija, 1905.
Ako Vam neko kaže: „Predstavite se!“, verovatno ćete prvo reći svoje ime zatim, možda, opisati posao kojim se bavite, ili mesto iz kog dolazite, ili odnose u kojima ste. U mnogim kulturama biste rekli i ime svojih roditelja ili šire porodice. Dakle, govoriti o identitetu znači govoriti o tome kako određujemo naše mesto u jeziku i svetu oko nas; imena postoje da se koriste, da nam govore nešto, ne samo da stoje pored nas; a ko smo mi, onima oko nas postaje jasno tek kada se postavimo na mapi međusobnih odnosa.
Dakle, u ovom smislu, kako mi kao hrišćani odgovaramo na izazov da se identifikujemo? Mi nosimo ime Hristovo. Mi smo ljudi koji su poznati po svojoj vernosti, po svojoj vezanosti za istorijsku ličnost kojoj su njegovi sledbenici dali titulu „pomazanog cara“, Isusa, Jevrejina iz Nazareta. Svaki put kad odgovorimo „hrišćanin!“, prihvatamo kao sigurnu jednu priču i jedno mesto u istoriji, priču i mesto jednog naroda sa kojim je Bog napravio savez u dalekoj prošlosti, naroda koji je on prizvao kako bi u njihovom životu, zajedno sa njima, mogao projaviti svoju slavu. Mi smo već u domenu delovanja i odnosa. Mi smo već umešani u tu istoriju Božijeg saveza. Kao oni koji su verni jednom „pomazanom caru“ u judejskoj tradiciji, naši životi treba da budu živa svedočanstva Božijoj vernosti, njegovim zapovestima. Nemoguće je da iskažemo naš identitet, a da nas on ne poveže sa ovom pričom i ovim kontekstom. Objasniti samu reč „Hristos“ znači objasniti šta znači biti narod koji postoji samo zato što im je Bog obećao da će biti sa njima i kome je Bog zapovedio da pokažu kakav je on.
I reći da smo sad pod vlašću nekog pomazanog cara koji je živeo na zemlji pre dve hiljade godina, znači reći nešto o tom „caru“. Njegov život i prisustvo nisu samo pitanje pouzdanosti podataka ili priče. Postoje grupe koje se identifikuju prema svojim osnivačima kao npr. luterani ili marksisti, ali ime koje hrišćani upotrebljavaju kad govore o sebi samima ne spada u tu kategoriju zbog značenja reči Hristos. Mi se ne osvrćemo unazad ka našem osnivaču; mi tražimo sada, ovde, okolo, unutar, jedno prisustvo koje i danas ima vlast nad našim životima i koje je delotvorno i danas. Tako, dakle, već ukazujemo na način na koji treba bogoslovski, doktrinarno razmišljati, o priči o vaskrsenju i vaznesenju Hristovom.
Ipak, napredujući u ovome, identitet koji oslikavamo postaje potpuniji. Šta nam pomazani car zapoveda da uradimo i kakvu nam moć daje da to uradimo? Mi treba da otkrijemo, poput Jevreja, da je Bog, čiju vlast ovaj car ima, Bog pravde, nedeljiv, univerzalan, Bog koji je slobodan da oprosti grehe. Ali, takođe, treba da pokažemo ko je Bog pomoću reči kojima nam car govori da treba da se obraćamo Bogu. Treba da ga zovemo „Oče“, treba da govorimo prisnim i hrabrim rečima. Naš identitet nije samo povezan sa našim odnosima sa drugim ljudskim bićima i sa našim delovanjem, tj. da ove odnose zasnivamo samo na pravednosti i milosrđu, nego se tu radi o našem odnosu sa Bogom, a delovanje je izražavanje tog odnosa našim rečima i delima. Na grčkom jeziku, reč liturgija je prvo značila delovanje, rad za opšte, javno dobro, pre nego što je počela da označava opštu službu Bogu. Hrišćanski identitet je „liturgijski“ u oba ova smisla, delo naroda, zajednice, u kojoj članovi otkrivaju Boga jedan drugome i svetu oko njih u svakodnevnom radu i bogosluženju. Naša liturgija je oboje, i proslavljanje Boga zbog samoga Boga, i služenje svetu koji je uništen gordošću i pohlepom. To je izraženo ne samo u stradanju za ljudski rod, posebno za one u siromaštvu i nasilju, nego u stradanju za celokupni materijalni svet koji i dalje nastavlja da trpi nasilje i obezbeđuje udobnost jednoj manjini bogatih, na račun zajedničkih materijalnih dobara.
„Predstavite se!“ govori svet hrišćanima; i hrišćani odgovaraju (kao što su i mučenici u prvim vekovima): „Mi smo sluge cara, cara jednog oslobođenog naroda, oslobođenog onim delom što je Bog posebno učinio da pokaže ljubav i snagu u životu svog naroda, cara čija vlast pripada sadašnjosti i budućnosti, isto kao i prošlosti. Mi smo svedoci doslednosti Božije koja se ne može odvratiti od svog cilja bilo čim stvorenim ili bilo kakvim našim padom ili izdajom. Mi smo više od sluga ili svedoka jer nam je omogućeno da govorimo kao da smo bili, poput našeg cara, slobodni da budemo bliski sa Bogom. Bog je prešao preko provalije između nas i neba i nas je priveo sebi. Kada se direktno obraćamo Bogu, govorimo glasom koji nam je sam Bog dao da se služimo.“
Pa tako, dok hrišćani, malo po malo, objašnjavaju šta je značenje imena kojim se služe, oni se ucrtavaju u kartu ljudske istorije. Pre nego što počnu analizirati učenja koja su neophodna da se govori o ovom identitetu i da ga apstraktno saopštavaju, oni govore o sebi kao o onima koji pripadaju ovoj priči i ovoj perspektivi. Verovanje i organizacija (crkava) proističu iz toga. Može biti iznenađujuće, gotovo šokantno, ako kažemo da se hrišćani identifikuju ne samo kao sluge pomazanog cara, nego kao sam Hristos. Njihovo mesto u svetu je njegovo mesto. Dozvoljavajući sebi da se preispitaju da li su njegovi svedoci i da li čine ono što im njegov autoritet omogućuje da čine u delovanju i bogosluženju, oni stoje tamo gde on stoji. Hrišćansko Pismo kaže da verni nose ime Hristovo, da im ono piše na čelu, da je njihov zajednički život materijalno telo njihovog pomazanog cara na zemlji.
Hrišćanski identitet znači pripadati mestu koje nam je Hristos namenio. Živeći na tom mestu, na izvestan način delimo njegov identitet, nosimo njegovo ime i postojimo u istom odnosu koji je on imao sa Bogom i sa svetom. Zaboravite na trenutak „hrišćanstvo“, hrišćanstvo kao sistem ideja koje se sa drugima takmiči na tržištu i usmerite pažnju na mesto u svetu koje ima pomazani Isus i razmislite šta je ono što postaje moguće na tom mestu?
Postoji razlika između gledanja na svet kao, u načelu, na mesto gde se sistemi nadmeću, gde grupe sa različitim vrednostima žive na račun drugih, gde je rivalstvo neizbežno, i gledanja na svet kao na mesto gde ti postojanje na jednom posebnom mestu omogućuje da vidiš, kažeš i uradiš neke stvari koje nisu moguće nigde drugde. Istina hrišćanske vere nije, prvo i pre svega, u tome što nudi jedini ispravan sistem mišljenja kao protivtežu svim ostalim takmičarima, nego je u tome što stojimo na mestu Hristovom, tj. u mogućnosti da se živi u intimnom odnosu sa Bogom, u kome nikakav strah ili pad nikad ne može pomutiti Božiju bliskost sa nama, a to znači živeti u takvom stepenu međusobnog darivanja i razumevanja da nijedan ljudski sukob ili podela nas ne mogu voditi putem nekontrolisanog nasilja i međusobnog ugrožavanja. Odavde možete videti ono što treba da vidite da biste bili u miru sa Bogom i Božijom tvorevinom; i takođe, ono što treba da znate da biste bili u miru sa samima sobom priznajući vašu potrebu za blagodaću i obnovljenjem.
Ova perspektiva od početka podrazumeva da živimo u svetu različitih perspektiva, da ne postoji „nepristrasan stav“, kako su filosofi ponekad znali da izraze svoje tvrdnje o apsolutnom znanju. Biti hrišćanin ne znači tvrditi apsolutno znanje, nego ispovedati perspektivu koja će preobraziti naše najdublje rane i strahove i tako izmeniti svet u najvažnijim stvarima. To je perspektiva koja zavisi od toga gde Hristos, pod svojom vlašću, daruje „da života“ gledajući ono što on vidi, Boga kao Avvu, Oca, Boga u potpunosti posvećenog svom narodu, u čijim životima on teži da obnovi svoj život.
U kom je, onda, smislu ovo ekskluzivna tvrdnja? S jedne strane, ona može biti samo ekskluzivna. Ne postoji hrišćanski identitet koji ne počinje sa ovoga mesta. Pokušajte rekonstruisati iz principa, ideala ili bilo čega, i završićete u nečemu što se umnogome razlikuje od onog što Pismo svedoči da znači biti „u Hristu“. I budući da je Hristos vezan za jednu i samo jednu priču, onu o jevrejskoj veri i čoveku iz Nazareta, nije sasvim jasno šta bi značilo reći da ovu perspektivu u principu može prihvatiti bilo ko, bilo gde, sa bilo kakvim obavezama. Ali, opet u drugom smislu, ekskluzivnost je ovde nemoguća, svakako kao ekskluzivnost sistema ideja i zaključaka za koje neko tvrdi da su poslednji i apsolutni. Hristovo mesto je otvoreno za sve koji žele da vide ono što hrišćani vide i postanu ono što hrišćani postaju. I nijedan hrišćanin ili hrišćanka nema u svom vlasništvu nekakvu mapu gde bi bile tačno iscrtane granice tog mesta ili nekakav ključ kojim bi uključio unutra jedne ili izbacio vani druge.
Po prirodi stvari, hrišćanin ne vidi ono što se može videti iz drugih perspektiva. On ili ona bi bili glupi, ako bi tvrdili da se iz drugih perspektiva ništa ne može videti ili da druge perspektive stravično iskrivljuju sve tako da se ništa istinito odatle ne može reći. Ali, ako kažem da su samo sa ovog mesta rane u potpunosti zalečene, gresi oprošteni, usinovljenje u Božije prisustvo obećano, to pretpostavlja da se oproštaj greha i usinovljenje želi iznad svih i pre svih ostalih stvari. Nema svaka perspektiva ovo kao svoj centar. Ne želim reći da pristalice onih drugih pozicija i perspektiva greše, ali oni previđaju ono što je najvažnije u ljudskoj borbi; i ipak, znam da to nikad neće biti jasno ovim drugima i mi možemo samo doći zajedno, možemo uvesti te druge u našu perspektivu, u svetlo zajedničkog delovanja i zajedničke nade koja postavlja na centralno mesto ono što ja verujem da je najvažnije za čovečanstvo. U međuvremenu, ta saradnja će mi svakako pokazati da možda postoje stvari, možda mnogo manje vrednosti, ali ipak neprocenjivo značajne koje me moja perspektiva nije naučila da vidim ili vrednujem.
Šta ovo znači za trenutno, svakodnevno iskustvo življenja u pluralizmu verskih zajednica, pa i onih ateističkih, što ne možemo izbeći ili ignorisati u našem svetu? Verujem da naše naglašavanje ne treba biti zasnovano na tvrdnji da imamo sistem u kome je odgovoreno na sva pitanja, nego pre svega da svedočimo mesto i identitet u kojem smo prizvani da živimo. Treba, takođe, pokazati šta vidimo, da stvaramo život Božiji kako nam je to predao Pomazani. I čini mi se, iz ovog što rekoh, da centar ovog svedočenja mora biti iskreno delovanje. Hrišćanski identitet je identitet vernika. To je identitet označen neprestanim sapostojanjem, zajedno sa Bogom i Božijim svetom. Moramo biti verni Bogu u molitvi i liturgiji, moramo prosto opet i iznova stati tamo gde Hristos stoji govoreći Avva, Oče! Kad hrišćani izgovaraju evharistijsku molitvu, oni stoje na mestu Hristovom i dok se on moli Ocu, i dok on prinosi darove sveta na svoju trpezu. Evharistija je proslavljanje Boga koji drži svoja obećanja i u čije gostoljublje uvek možemo verovati. Ali, već ovo nam govori kakve obaveze imamo prema onima oko nas, bez obzira na to kakva je njihova perspektiva. Njihove potrebe, nade, njihova potreba za isceljenjem u dubini njihove ljudskosti su nešto s čim moramo, kako to kažemo, „stvarati poverenje“. Zapravo, moramo biti tamo, da pratimo ovo istraživanje, da postavljamo kritička pitanja onima iz drugih vera i ponekad da slušamo kritička pitanja od njih. I dok zajedno tražimo preobražaj, moguće je da Božijom blagodaću drugi vide ono što mi vidimo i saznaju ono šta je omogućeno nama.
Ali šta sa njihovom verom i njihovim „mestima“? Ponekad kad pogledamo naše bližnje iz drugih tradicija, može se desiti da vidimo u njihovim očima odsjaj onog što mi vidimo; oni možda nemaju reči koje mi imamo, ali nešto je u dubini stvari, prepoznatljivo. Jezik „anonimnog hrišćanstva“ danas nije u modi i imao je brojne probleme. Ali, ipak, ko je to učestvovao u dijalogu sa drugim verama, a da nije imao osećaj odzvanjanja (eho-a) ili odsjaj načina života kakav hrišćani traže da žive? Ap. Pavle kaže da Bog nije ostavio sebe bez svedoka u vremenu pre Mesije; na onim mestima gde ovo ime (Mesija) još nije imenovano, možda Bog još uvek daje da ga vide. Budući da ne živimo tamo, ne možemo lako analizirati šta će se desiti. Ali, priznati ovo, ne znači reći ono što se dešava u istoriji Izrailja i Isusa je relativno, bilo kako bilo. Ovo naše je, kažemo, put praštanja i usinovljenja. Ali, kad se pokaže da su drugi stigli na mesto gde se praštanje i usinovljenje osećaju i cene, čak i kad ove stvari nisu izričito rečene jezikom jedne druge vere, imamo li pravo reći da Bog sam sebi nije pronašao put?
I kada se susretnemo sa radikalno drugačijim stavovima, složenim i čudnim iz jedne perspektive koja nije naša, naše pitanje ne sme biti: „Kako da ih uverimo da greše? Kako da pobedimo u takmičenju ideja?“, nego: „Šta je to što oni zapravo vide? I može li to što oni vide biti deo sveta koji ja vidim?“ Ovo su pitanja na koja se može odgovoriti samo u poverenju, vernosti, tj. prebivanjem pored drugog. Naš poziv na poverenje je deo našeg identiteta i vere. Delovati zajedno sa ljudima druge vere nije nešto što su izmislili moderni liberali koji teže da relativizuju radikalnu jedinstvenost Isusa Hrista i onoga što je postalo moguće kroz njega. To je neophodan deo prebivanja na njegovom mestu; to je liturgijska dimenzija, stajanje pred Božijim prisustvom i pred Božijom tvorevinom, (ljudsko–neljudsko) u molitvi i ljubavi. Ako istinski želimo da naučimo kako postojati u odnosu sa Bogom i svetom u kakvom je bio Isus iz Nazareta, nećemo se okrenuti od onih koji gledaju iz nekog drugog mesta. Svaka tvrdnja ili verovanje, koje sve više i više imamo, će uvek, sa pravom, biti iskušana u situacijama gde se nalazimo, gde radimo na pravednosti i napretku čovečanstva zajedno sa onima, koji ne kreću sa onih pozicija sa kojih smo mi krenuli.
Ali ovaj poziv na vernost i poverenje sadrži u sebi neke implikacije. U situacijama gde su hrišćani istorijska većina, vernost drugome označava solidarnost sa njim; imperativ je da i (nehrišćanske manjine) branimo i podržavamo u vremenima progona i nasilja. U kulturama koje su većinski hrišćanske, hrišćanin ili hrišćanka može pomoći nehrišćanskim zajednicama da se javno izraze. U Velikoj Britaniji se intenzivno radilo na razvijanju međuverskih foruma, radu sa drugim zajednicama po pitanju migracije, azila, zajedničkih interesa za međunarodnu pravdu, o siromaštvu, zaštiti životne sredine, na raspravama o tome da i druge vere treba da imaju udela u partnerskom odnosu crkve i države, u obrazovanju, i, ne kao poslednje, nastavak građenja saveza u borbi protiv antisemitizma. Ovo postoji i u drugim mestima u Evropi. Ovde je u pitanju jedan deo hrišćanskog samoispitivanja gde hrišćani sami istražuju koliko je njihovo društvo negostoljubivo ili nepravedno prema drugima.
Međutim, pitanje koje se pojavljuje jeste šta poverenje znači u većinski nehrišćanskim kulturama? I to pitanje je mnogo manje jednostavno. Iz raznih razloga, nekih realnih, a nekih umišljenih, mnoge nehrišćanske većine posmatraju hrišćansko prisustvo kao pretnju ili, barem, kao znak posebnog geopolitičkog plana (povezanog sa Amerikom ili, uopšte, Zapadom) uprkos dugačkoj istoriji hrišćanskih manjina u tim regionima. Jedna od najproblematičnijih posledica nedavnog razvoja međunarodnih događaja jeste to što su u očima izmanipulisane većine, hrišćani na Bliskom istoku ili u Pakistanu, na primer, jasno povezani sa tom stranom i agresivnom politikom. Ovo stradanje hrišćanskih zajednica je nešto što sve naše crkve i ceo ovaj skup treba neprestano da imaju na umu.
Ipak, ono što je značajno jeste hrabrost sa kojom hrišćani nastavljaju – u Egiptu, Pakistanu, na Balkanu, čak i u Iraku – da deluju i sarađuju zajedno sa svojim nehrišćanskim komšijama. To se ne dešava u atmosferi „dijaloga“ kao na Zapadu ili u udobnim salama međunarodnih konferencija, to je bolno stvaranje i obnavljanje poverenja u najnebezbednijem i najsloženijem okruženju. Samo ponekad, relativno retko hrišćani su na takve okolnosti odgovorili nasiljem ili apsolutnim povlačenjem. Oni nastavljaju da istražuju kako oni i oni drugačiji verovanja mogu da budu sugrađani. U ovom kontekstu, rekao bih, možemo najbolje da vidimo šta znači nositi cenu vernosti, šta znači biti na mestu Hristovom i boriti se sa stresom, a ponekad i sa hororom (strahom od odbacivanja), a u isto vreme govoriti o deljenju i gostoljublju. Ovde vidimo obrazac i model za novo čovečanstvo, dovoljno je samo nagovestiti da takav obrazac može biti proširen i da može otvoriti nove mogućnosti za celokupnu kulturu. A to nije jednostavno pitanje (s)trpljenja u stradanju. Takođe, na hrišćanima je odgovornost da govore o onim delovima nehrišćanskih kultura koje su duboko problematične – u okruženjima gde dostojanstvo čoveka, ili položaj žene, ili vladavina prava i slični prioriteti se ne poštuju onako kako bi trebalo. Svedočiti i boriti se za ove stvari može proizvesti još veće napade i marginalizaciju hrišćana, ali ono ipak ostaje deo identiteta koji svi mi želimo da imamo u potpunosti. Još jednom, bez obzira gde da se to desi, svi mi treba da pronađemo način da iskažemo našu solidarnost sa vernima koji su manjina.
Na pitanje hrišćanskog identiteta u svetu različitih perspektiva i ubeđenja ne može biti odgovoreno klišeima o miroljubivoj koegzistenciji različitih mišljenja. Sama priroda naših hrišćanskih uverenja nas nepovratno postavlja na određeno mesto koje je i obećavajuće i veoma rizično, mesto na kome smo pozvani da projavimo jednu veću vernost Bogu koji je otkriven u Isusu i svima onima kojima je njegov poziv upućen. Sam naš identitet nas obavezuje na ovu dvostruku, aktivnu vernost. Nismo prizvani da pobedimo na takmičenju ili sa argumentima koji idu u korist našeg „proizvoda“ na verskoj pijaci. Ako trebamo, prema rečima O. Klemana, voditi naš dijalog iznad ideologija, treba da budemo spremni da svedočimo, životom i rečju, ono što je postalo moguće stojanjem na mestu Isusa pomazanika – „naši razlozi da živimo, da volimo bolje i umremo bolje.“ – „Identifikujte se!“ Mi to i činimo, molitveno blagodareći na našem mestu, i živeći verno tamo gde nas je Bog u Isusu doveo da budemo, tako da svet može da vidi šta je dubina i cena Božije sopstvene vernosti svetu koji je stvorio.
Izvor: Obraćanje IX Generalnoj skupštini Svetskog saveta crkava, Porto Alegre 2006.
Prevod: Dejan Mačković