Mark Šagal, Izlazak, 1952–1966.
1. Govorićemo o hrišćanstvu, ne o religiji kao takvoj. Glavna razlika između hrišćanstva i drugih religija u našoj kulturi: sve druge religije su bile ili državne ili nacionalne, religije koje su štitile ili grad ili jedan poseban narod. Ovo je važno zato što one, za razliku od hrišćanstva, nisu bile antipolitičke po svom poreklu. Šematski govoreći, može se reći da je tokom antike postojala ta čisto eshatološka, antipolitička vera, a da je tokom srednjeg veka, kad je crkva bila prinuđena da na svoja pleća primi teret vladavine, religija osvojila političko područje. Moderno doba karakteriše emancipacija političkog od religioznog. Rezultat je mogao biti povratak religioznog njegovoj izvornoj čistoti. To se nije dogodilo. Pretpostavimo kao činjeničnu pozadinu naše rasprave sledeće: naime, da sekularizacija nije bila samo razdvajanje države i crkve, politike i religije, nego i to da je sama crkva bila „sekularizovana“ ili pre socijalizovana – masovnom invazijom društva u institucionalizovanu religiju. I to u tolikoj meri da se ponekad pitamo da li se istinska vera možda nalazi izvan crkve.
2. Možemo li, u smislu gornje pretpostavke, identifikovati specifično religiozne brige koje ne mogu biti zbrinute u društvu ili javnom području? Da bismo ih identifikovali, ne u njihovom teološkom nego u njihovom opštem značenju, okrenimo se religioznim misterijama antike jer ovi tajni rituali – tajni jer su držani u tajnosti od područja koje je pripadalo građanima – izgleda ukazuju na ograničenja službene religije polisa. Imamo jedan Pindarov fragment koji kaže: oni se bave „krajem života i njegovim od Zevsa datim početkom“. Oni se bave onim što leži izvan života i izvan ljudske zajednice: inter homines ese znači živeti. Misterije: zajedno iskusiti ono što se zapravo tiče svakoga u njegovom singularitetu. Odatle: myein, zatvoriti oči za svet u kome se živi.
3. Vi ovo ne morate prihvatiti; međutim, neporecivo je da, dok je hrišćanska vera živa, između nje i sveta postoji tenzija. Isusove propovedi, propovedi jevrejskih proroka ili psalmi. Politika ima tendenciju da ih sve niveliše i da crkve koristi u moralne svrhe, da bi naterala ljude da se pristojno ponašaju, bilo preteći im paklom ili integrišući ih u društvo sa prihvaćenim obrascima ponašanja. Izvan ovoga, znate da je – Luterovim rečima – „najpermanentnija sudbina božje reči da za svoj vlastiti račun potresa svet. Jer propoved božja dolazi da bi promenila i oživela čitavu zemlju u meri u kojoj dopre do nje“ (De Servo Arbitrio). Međutim, ova revolucija može imati samo posredan efekat, zato što je antipolitička po svom poreklu; nema polisa koji bi mogao biti zasnovan na čisto hrišćanskim principima. Ipak, efekat može biti veoma veliki u smislu uticaja, pod uslovom da prevlada bar u crkvama.
4. Primer: Na antiratnim demonstracijama na Teološkom fakultetu govorilo se da smo svi mi krivi. Možete to reći u religijskom kontekstu – Avinu Malkeinu, Oče naš… itd. – zato što vi tada kažete: pred Bogom, svi smo mi krivi. Ali ovo „pred Bogom“ nema nikakvog prava u političkom području i prosto je pogubno. Jer tu vi kažete da smo svi mi krivi a da niste u stanju da kažete pred kim smo mi to svi krivi, dok za to vreme oni koji su stvarno bili uzročnici onoga što se dogodilo nestaju u gomili. Možda smo svi mi potencijalne ubice (ja to ne mislim), ali to može tvrditi samo neko ko zagleda u ljudska srca. Za nas se računa samo ono što možemo tvrditi kao stvarnost, a ne kao puke potencijalnosti i namere.
5. Drugim rečima, hrišćani koji se više ne osećaju kao hodočasnici na zemlji nego se tu osećaju kao kod kuće mogu možda biti izvrsni građani i idealisti i šta već sve ne, ali oni teško da su hrišćani. Vi možete reći da je ovo veoma zastareo način mišljenja i govora; međutim, ovo je jedino gledište koje se slaže sa istorijom i tekstovima. Ako želite da promenite gledište morate poreći otkrivenje. Ovo poricanje, prema mojoj privatnoj knjizi pravila, još ne baca veru kroz prozor, ali ono baca kroz prozor same temelje na kojima religijske institucije mogu biti zasnovane. A bez ovih institucija čak i uticaj, koji dopuštam da imate, neće potrajati. Vi nemate vlast i nemate ništa trajno, ništa što će sprečiti da se današnje raspoloženje za pet godina promeni.
Izvor: „Religion and politics“ (1967), predavanje na Teološkom fakultetu Čikaškog univerziteta; srpski prevod: Peščanik.net, 29.08.2016.
Prevod: Branislav Dujmić